U petak 18. aprila na valjevskom Novom groblju sahranjena je Katarina Marić (32), poginula tri dana ranije u saobraćajnoj nesreći na uglu Beogradske i Njegoševe ulice. Još dve osobe su povređene pošto je srebrni micubiši pajero BG 19-11, krećući se velikom brzinom u pravcu beogradske Slavije s upaljenim rotacionim svetlom, na uglu Njegoševe ulice udario u taksi vozilo BG 177-486. Džip je vlasništvo Ministarstva poljoprivrede i vodoprivrede Srbije; ministar Dragan Veselinov bio je u njemu, kao što je „Vreme“ izvestilo u prošlom broju.
U prvi mah, portparol koalicije „Vojvodina“ – iz nekog razloga baš on – izjavljuje da je taksista prošao kroz crveno svetlo na semaforu (izjave drugih svedoka to negiraju). Policija je obavila uviđaj i, tek pošto je Urgentni centar saopštio tragični ishod nesreće, daje šturo saopštenje. U trenutku štampanja ovog broja „Vremena“ (ponedeljak 21. april) Treće opštinsko javno tužilaštvo odlučuje da li će pokrenuti istragu protiv Stevana Bakalova, vozača Ministarstva poljoprivrede i vodoprivrede, ili će obustaviti krivično gonjenje. Vlada je izrazila saučešće porodici Katarine Marić i žaljenje povređenima. Ministar Veselinov do sada se nije oglasio; majka poginule navodno je prekinula telefonski poziv iz Ministarstva, jer je na „čekanju“ za izjavu saučešća trebalo da sluša muziku iz filma Žaoka. Odbila je ponudu da država plati sahranu. Toliko o pričama.
Nesumnjivo je – po iskazima svedoka i tragovima kočenja – da se tog jutra (oko 9.30) micubiši pajero kroz najuži centar Beograda kretao neprilagođenom brzinom, prema nekim ocenama možda (znatno?) iznad 100 km/h. Nesumnjivo je i zakonom regulisano da – ukoliko na raskrsnici nema saobraćajca – nijedno vozilo nema pravo prolaska kroz crveno svetlo. Pravo na upotrebu plavog rotacionog i plavo-crvenih trepćućih svetala imaju samo vozila pod pratnjom (civilna ili vojna policija) i s prvenstvom prolaza (hitna pomoć, policija, vatrogasci i vojska). Upotreba rotacionog svetla na vladinim vozilima dozvoljena je „Miloševićevom“ uredbom iz 1994, ali su i ona obavezna da poštuju semafor. Od stranaka na vlasti samo je Građanski savez Srbije javno zatražio da vlada jasno ustanovi kriterijume po kojima daje na upravljanje službena vozila, kao i da odredi ko i u kojim prilikama ima pravo korišćenja rotacionog svetla, a ne da se reakcija svodi na izjavu saučešća.
Nejasno je mnogo šta drugo. Ministar Veselinov nije podneo ostavku, mada su u sličnim tragičnim okolnostima svojevremeno to učinili jedan crnogorski i jedan makedonski ministar. Ne zna se gde je to ili odakle ministar Veselinov žurio. Nejasno je zašto vlada Srbije uza sve svoje uredbe „drži“ na važenju i „Miloševićevu“ o sopstvenom pravu na rotaciona svetla. Nejasno je i čemu služi metalik srebrni micubiši pajero, vredan 40.000 evra, u Ministarstvu poljoprivrede i vodoprivrede (za „sitniju ribu“ kupljeno je, navodno, nekoliko lada niva). Sklonost nekih članova vlade luksuznim džipovima već je izazivala reakcije ovdašnje javnosti, bezuspešno kao i svojevremeni pokušaj da se nekako – u pravcu skromnosti – uredi pitanje javnog ponašanja izabranih vršilaca vlasti.
Otuda se nesreća plaćena životom Katarine Marić može kvalifikovati kao upozoravajuća i nepopravljivo tragična posledica bahatosti vlasti. Iste one bahatosti koju smo suviše često u prilici da gledamo i slušamo u javnim nastupima političara, u ubeđivanju „naroda“ (znatno češće no „građana“ ili „birača“) da baš oni govore to što mi mislimo i vode onamo kuda smo krenuli. Oni u džipovima, narod na trotoaru.
Ćacilend nije samo bizarnost, kažu sagovornici „Vremena“, već ima razne funkcije. Držanje tog rugla u centru grada košta vlast, ali bi je još više koštalo da je sada ukloni i prizna svojevrsni poraz
Ruglo u centru Beograda klasičan je paramilitarni kamp koji “čuva” prostor za proteste protiv vlasti i koji je spreman za upotrebu sile nad kritičarima režima, kao što se i dešava. Dalje – to je i neka vrsta odbrambenog garnizona jer se režim zaista plaši demonstranta. Reč je i o mestu sa kog se građani kontinuirano provociraju. U svakom slučaju, u pitanju je zatvorena, organizovana i militarizovana struktura koja ima komandni štab, jasnu hijerarhiju, obezbeđenje, kontrolu prostora, ulaza i izlaza, uz prisustvo uniformisanih i poluuniformisanih ljudi pod zaštitom policije
“Ako kritikujete, optuže vas da rušite državu; ako se samožrtvujete – ćute. Štrajk glađu bi trebalo da ukaže društvu na to u kakvoj se poziciji čovek našao kada mu ništa drugo ne preostaje”, kaže za “Vreme” profesor Oliver Tošković. “Postupak Hrke i reakcija onih koji su je podržali pokazuju da postoji spremnost i istrajnost u borbi iako je ta borba dugotrajnija nego što bismo želeli”, zaključuje u našem nedeljniku profesorica Tamara Džamonja Ignjatović
“Kroz istraživanja koje pratimo ne vidimo da se dešava ništa što pokazuje da su građani razočarani i da apstinenti žele da se vrate u apstinenciju. Ljudi su i te kako rešeni da kada god dođu izbori, izađu i glasaju protiv SNS. A to vam pokazuju i trenuci velikih mobilizacija u društvu”
Kako su maturanti u blokadi postali studeni u blokadi, šta misle o sebi i drugima i za kakvu se Srbiju bore
Čak su i nacisti i komunisti bili shvatili da se bez elementarne pravne sigurnosti i kulture ne može vladati. Vučićeva primitivna ekipa, međutim, nije
Zet Kušner sigurno razmišlja vredi li sa Vučićem, Jovanovim i drugim ćacijima saditi tikve. Prilikom otimačine Generalštaba ispali su smotana banda koja se u toku pljačke banke bez maski krevelji u kamere i ostavlja na pultu ličene karte
Ukoliko imate trunku ličnog integriteta, lako ćete ugledati samog sebe na kiši u štrajku glađu. Kao što danas za Milomira Jaćimovića nema pravde, zakona i ustavnih prava, sutra ih možda ni za vas neće biti
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
