U zavisnosti od toga ko je bio na vlasti u trenutku neke "okrugle" godišnjice Ustanka u poslednjih dvesta godina, Obrenovići, Karađorđevići ili komunisti, jedan isti istorijski događaj bio je viđen i tumačen na potpuno drugačiji način
Pripreme za obeležavanje dvestote godišnjice Prvog srpskog ustanka, što bi rekli, u punom su jeku. Profesionalni deo Kancelarije Odbora za obeležavanje dvestote godišnjice Prvog srpskog ustanka i stvaranja moderne srpske države, osnovane pri Ministarstvu kulture i medija, vredno planira brojne aktivnosti koje će se odvijati tokom čitave naredne godine. Iako je bilo najavljeno da će kompletan program proslave dvestogodišnjice Prvog srpskog ustanka biti gotov do septembra, on još nije usvojen. Jedna od nepoznanica je i ko će govoriti na centralnoj svečanosti zakazanoj za 15. februar u Orašcu. Na pitanje kada će se i to znati, Milosav Marinović, zamenik ministra kulture i medija i direktor Kancelarije, za „Vreme“ kaže da predlog postoji ali da treba da ga verifikuje Odbor na sednici koja bi trebalo da se održi u sledećih par nedelja. Predsedavajući Odbora je „po funkciji“ premijer Zoran Živković, njegov zamenik je Žarko Korać, a među njegovim članovima je i većina viđenijih prvaka DOS-a koga više nema – Nataša Mićić, Dragoljub Mićunović, Boris Tadić, Dušan Mihajlović, Jožef Kasa, Rasim Ljajić, Vladan Batić, Branislav Lečić, Vojislav Milovanović, Čedomir Jovanović, Goran Svilanović, Nenad Čanak. Postoje opravdane sumnje da mnogi od pobrojanih Dan državnosti, tj. Sretenje, neće sačekati na vlasti. Na pitanje ko će nakon izbora predsedavati Odborom, gospodin Marinović kaže da ne postoji rezervni plan i da u Odboru za proslavu osim političara sede i mnoge javne ličnosti, te da je on sačinjen tako da se izbegnu ideološke podele u obeležavanju jednog ovako značajnog datuma. A u njemu je zastupljen ideološki spektar u rasponu od Dobrice Ćosića do Latinke Perović. „Stvari ćemo rešavati u hodu, a proslava samog jubileja trebalo bi da bude iznad političkih dešavanja“, kaže Marinović. Ipak, kakvu bi pouku i poruku iz Prvog srpskog ustanka danas izvukli ponaosob, recimo, radikali, espeoovci ili članovi Lige socijaldemokrata Vojvodine i nije teško pogoditi, ukoliko bi se nekim slučajem na narednim parlamentarnim izborima pored drugih stvari dočepali i mikrofona na bini u Orašcu na Sretenje.
„Moderno orijentisana Srbija utemeljena je na standardima građanske Evrope. Tolerancija, otvorenost, saradnja i odnosi sa drugim evropskim državama, kao i narodima celog sveta, jesu i biće povod da strane delegacije dođu u Srbiju, prisustvuju i uzmu učešća u godini velikog Jubileja“, osnovna je intonacija nastupajuće proslave. A kako su prethodni jubileji bili intonirani? U zavisnosti od toga ko je bio na vlasti u trenutku neke „okrugle“ godišnjice Ustanka u poslednjih dvesta godina, Obrenovići, Karađorđevići ili komunisti, jedan isti istorijski događaj bio je viđen i tumačen na potpuno drugačiji način.
RAZMIRICA: Svi vladari dinastije Obrenović pokušavali su da minimizuju značaj Orašačkog ustanka, za vreme Miloševe vladavine najviše, a kako je vreme odmicalo, nešto manje. Razlozi su bili lični, dinastički i državni. Naime, Prvi srpski ustanak završen je slomom 1813. godine, a nakon tromesečnog ustanka Takovskog 1815. godine i nagodbom kneza Miloša sa turskim vlastima samo pominjanje Karađorđevog imena ni pred Milošem ni pred Turcima nije bilo baš uputno. Kao što je poznato, Karađorđe je po povratku u Srbiju ubijen po naređenju samog Miloša, a njegova glava poslata sultanu u Istanbul. Iako se u svojim poslovičnim diplomatskim manevrima sa Portom pozivao na političku baštinu Ustanka u vidu Bukureškog sporazuma iz 1812. godine, Miloš je koristio svaku priliku da vožda i ustanak omalovaži. Zabeleženo je da je Prvi srpski ustanak potcenjivački nazivao „Karađorđevom razmiricom“, a samog Crnog Đorđa „zveroobraznim vođom“. Na pitanje ko je ubio Karađorđa, Miloš je znao da kaže „ubila ga suza narodna“, aludirajući na činjenicu da je Karađorđe u kritičnom momentu Ustanka 1813. napustio zemlju. Za razliku od usmenog predanja, u samoj Srbiji, nepismenoj i zaostaloj, čije stanovništvo ne broji više od pola miliona, ne postoji nikakva pisana tradicija Prvog srpskog ustanka. Prvi zapisi o srpskoj revoluciji počeli su da se objavljuju tek nakon dvadesetih godina XIX veka, i to daleko od Srbije i pod budnim Miloševim okom. Knez je Vuku Karadžiću pretio da će ga goniti „kod svije evropejskije dvorova“ ukoliko bi pohvalno pisao o Crnom Đorđiju. Tako da će se prava rehabilitacija Karođorđevog dela desiti tek četrdesetak godina nakon Orašačkog zbora, pošto će na vlast u Srbiji doći njegov sin, knez Aleksandar Karađorđević. Kneza Aleksandra, koji je nakon povratka u zemlju bio ađutant Mihajla, sina kneza Miloša, na vlast dovodi Toma Vučić Perišić, nekadašnji prvi Milošev momak, i „šef knjaževske garde“. Dakle, onaj isti čovek koji je odsečenu glavu njegovog oca predao Milošu. Opisan od strane Slobodana Jovanovića kao „mali snebivljivi oficir sa prezimenom koje je znao svaki Srbin“, knez Aleksandar je u svojoj šesnaestogodišnjoj vladavini Srbijom bio u senci ustavobranitelja, a napetost između njega i članova Saveta bila je stalna. Ali u periodu njegove vladavine, nakon decenija potiskivanja, o Prvom srpskom ustanku počinje otvorenije da se govori. Nakon pređašnjih Vukovih, Milutinovićevih, Rankeovih i drugih zapisa štampanih u Beču i kojekude, i u Srbiji se pojavljuju prve memoarske knjige živih učesnika Ustanka. U to pada i prva „okrugla“, pedeseta godišnjica Karađorđevog ustanka. Upravo ovim povodom knez Aleksandar je naložio slikaru Urošu Kneževiću da izradi portrete viđenijih ustanika. Kako se to dešava pola veka nakon istorijskog događaja, većina njih nije bila među živima, Knežević je slikao po opisu i čuvenju, ali su mu za tu priliku i dovodili muške članove familije koji su navodno ličili na svoje slavne pretke. Ti portreti danas krase sve istorijske čitanke u Srbiji.
Krajem vladavine kneza Aleksandra dolazi se i na ideju za dizanje prvog spomenika Karađorđu. Naime, nakon otkrivene tzv. Tenkine zavere u kojoj je spremano ubistvo kneza i u kojoj je učestvovao sam državni vrh na čelu sa predsednikom Saveta Stefanom Stefanovićem Tenkom, u cilju smanjivanja napetosti u zemlji, Toma Vučić staje na čelo inicijativnog odbora za podizanje spomenika Voždu i počinje da skuplja priloge. Ironično, to se dešava 1857, tačno na četrdesetogodišnjicu Karađorđevog pogubljenja u kojem je učestvovao i sam Vučić. Međutim, ubrzo dolazi do Svetoandrejske skupštine, i ova inicijativa propada. Na vlast se vraća Miloš Obrenović, a knez Aleksandar, preplašen za svoj život i prekoren od svoje žene rečima „Zar si ti sin Crnoga Đorđa!?“, pred razjarenim Srbima panično beži u Kalemegdan pod zaštitu turskom paši.
Nakon ovog događaja Orašački ustanak je ponovo potisnut u drugi plan, i ponovo je učvršćena tradicija – Takovskog ustanka. Tako je i prva prava proslava jednog događaja iz srpske revolucije održana na pedesetogodišnjicu Takovskog ustanka, na Cveti 1865. godine. Centralna proslava je održana u Topčideru, i tada je knez Mihailo živim učesnicima Drugog srpskog ustanka uručio za tu priliku ustanovljeno odlikovanje Takovski krst, načinjeno od bronze turskih topova. Proslave Karađorđevog ustanka sačekaće smenu dinastija na srpskom prestolu.
USTANAK: Stogodišnjica Prvog srpskog ustanka pala je godinu dana nakon Majskog prevrata, svrgavanja dinastije Obrenović sa vlasti i krvavog ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage. Petar Karađorđević, iako je stupio na vlast 1903, svoje krunisanje ostavio je za narednu godinu, kada će stogodišnjicu ustanka koji je poveo njegov deda i osnivač dinastije vezati za proslavu svog stupanja na presto. Čitav niz manifestacija održan je ovim povodom tokom čitave godine, i one su simbolički označile početak jednog novog ciklusa u istoriji Srbije, s novom dinastijom i novim nacionalnim poletom.
Krunisanje kralja Petra, u septembru 1904. godine, „ima se smatrati kao najveća proslava stogodišnjice Orašačkog ustanka“, pisalo se. Petar Karađorđević je inače prvi krunisani vladar u novijoj srpskoj istoriji. Svi Obrenovići su bili miropomazani, ali poslednja dva Obrenovića, iako su nosili kraljevsku titulu, nisu bili krunisani jer nije bilo – krune. Kralj Petar je krunisan krunom koja je za tu priliku bila izlivena od bronze Karađorđevog topa, pa je tako i ovim činom stupanje novog vladara simbolički bilo vezano za baštinu nastanka moderne srpske države 1804. godine. „Da li nije dovoljna uspomena na heroja topolskog Vožda Karađorđa, kada njegov dostojni unuk meće na glavu Srpsku krunu prvi put posle Kosova“, izgovorio je đeneral Jovan Dragašević u govoru srpskoj vojsci prilikom proslave stogodišnjice ustanka. „Ustanak, to je čisto i samo srpska reč. Nje nema u drugih naroda, jer su samo Srbi ustajali„, govorio je u zanosu.
Proslava stogodišnjice Ustanka i krunisanje „prvog kralja posle Kosova“, u velikom broju javnih nastupa i govora bila je iskorišćena za podsećanje da ono što je Karađorđe započeo još nije završeno, i da su pred Srbima još mnoge odsutne bitke koje će zaokružiti Karađorđevo delo u oslobođenju svih srpskih i južnoslovenskih teritorija koje su još pod ropstvom. Vojska se zaklinjala da će Kosovo biti osvećeno i da će „dvoglavi orao skoro primiti pod svoja krila sve Srbe“. U opštoj nacionalnoj euforiji, te godine otkrivani su spomenici, održane brojne manifestacije i izložbe, objavljen velik broj naslova i napisa posvećenih Prvom srpskom ustanku. Među knjigama objavljenim povodom proslave stogodišnjice Ustanka jeste i Ustanak na Dahije Stojana Novakovića, koju je „u spomen slavnih dana“ štampala Zadužbina Ilije M. Kolarca. U predgovoru svojoj knjizi Novaković će napisati da je Ustanak iz 1804. „izazvao, okrepio i podigao svekolike potonje pojave jugoslovenskog nacionalizma, u političkim težnjama, u književnosti i u nacionalnoj prosveti, širom svih plemena jugoslovenskih“, i zaključio: „veliki početak još nije dopro do završetka svoga. Učimo ga, gledajmo ga sa svake strane i celom pažnjom, ne bismo li poznali težinu dužnosti što su na nama i ne bismo li našli snage i mudrosti da delo svojih predaka dostojno završimo!“. Uskoro su usledili i Balkanski ratovi, a onda i Veliki rat.
REVOLUCIJA: Sto pedeseta godišnjica Karađorđeve bune održana je neposredno nakon pada Milovana Đilasa u januaru 1954. godine. Na Trećem (vanrednom) plenumu CK SKJ-a, sazvanom „radi pretresanja slučaja M. Đilasa“, ocenjeno je da je Đilas „otišao predaleko“ u zalaganju za forme zapadne demokratije, što je prilično potreslo tadašnji javni život. Za organizaciju velike proslave bio je zadužen Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije, koji je svim sreskim odborima SSRNj-a poslao pismo u kojem ih obaveštava da proslava 150. godišnjice zvanično počinje 1. februara, da traje mesec dana u celoj zemlji, a da će se u Srbiji proslava produžiti do kraja godine. U Beogradu, kao i u svim glavnim i većim gradovima Jugoslavije, 15. februara održale su se svečane akademije, u Konaku kneza Miloša upriličena je izložba posvećena Prvom i Drugom srpskom ustanku, a u čast jubileja štampan je priličan broj starih i novih napisa o Ustanku. Na sam dan Ustanka u Orašcu je održan narodni miting. Sto pedeseta godišnjica je u svim govorima i nastupima iskorišćena da se Karađorđev ustanak sagleda sa pozicija koje su ideološki bile bliske tadašnjim vlastima. Tako se govorilo o socijalnoj dimenziji Ustanka, o otporu okupatoru, o događaju koji je bio buržoasko-demokratska revolucija.
Centralna svečana akademija održana je 14. februara u beogradskom Narodnom pozorištu. Prisustvovali su joj svi najviši partijski i državni funkcioneri predvođeni Josipom Brozom Titom, među kojima i potpredsednici SIV-a Edvard Kardelj i Aleksandar Ranković, a zatim i članovi generaliteta i predstavnici SPC-a. O značaju Ustanka govorio je Petar Stambolić, predsednik Narodne skupštine NR Srbije, a o samom istorijskom događaju Vasa Čubrilović, dok su u svečanom delu programa učestvovali prvak Drame Narodnog pozorišta Raša Plaović, koji je recitovao Početak bune na dahije, dok su Beogradska filharmonija i horovi Radio Beograda i Doma JNA izveli Kantatu Nikole Hercigonje i Oratorijum Vojislava Vučkovića.
Petar Stambolić, koji je mesec dana ranije došao na Đilasovo mesto u Centralnom komitetu, u svom govoru ocenio je Ustanak kao nacionalnu građansku demokratsku revoluciju, koja je stvorila osnove za samostalnu državu, ukidanje feudalnih i razvitak novih društvenih odnosa. U svemu tome on je video paralelu sa narodnooslobodilačkom borbom i socijalističkom revolucijom izvedenom u toku Drugog svetskog rata. Usput je podsetio i na rađanje radništva u Srbiji sa otvaranjem prvog industrijskog objekta – kragujevačke topolivnice, podignute pola veka nakon Ustanka, ali i to da srpska buržoazija posle Prvog svetskog rata nikako nije više bila nosilac narodnih težnji, i da uoči Drugog svetskog rata „u njenim žilama nije bilo ni kapi krvi buntara i revolucionara iz doba Ustanka“. „U odnosu prema srpskom ustanku naša je generacija oslobođena pritiska dinastičkih interesa i klasne ograničenosti buržoaskog društva“, ocenio je Stambolić. „Naša socijalistička revolucija crpe svoju idejnu snagu iz saznanja sebe same, iz budućnosti i nije joj potrebno, kako Marks kaže, ‘prizivanje mrtvih’. Mi nismo u položaju da mistificiramo prošlost da bi rešavali pitanje sadašnjice.“ Slična predavanja održana su u svim većim gradovima u Jugoslaviji, pa je tako u Ljubljani svečana akademija otpočela sviranjem Internacionale.
Na narodnom skupu u Orašcu, održanom sutradan 15. februara, po ciči zimi, prisustvovali su Draža Marković, Rodoljub Čolaković, Aleksandar Ranković, Petar Stambolić i drugi visoki državni i partijski zvaničnici. Na mitingu, kako je i red, govorio je jedan političar i jedan general – Mijalko Todorović, tadašnji član Saveznog izvršnog veća i general-major Radivoje Jovanović Bradonja.
Mijalko Todorović, pozdravljen od okupljenih sa „Plavi, Plavi!“, govorio je o značaju Ustanka i o tome kako je „srpski narod uvek morao ponovo sa puškom u ruci da osvaja i brani slobodu, dok je konačno nije izvojevao pod rukovodstvom KPJ i druga Tita“. Nakon pominjanja kragujevačke topolivnice istakao je neophodnost odbacivanja svih oblika kapitalističkih odnosa i istorijsku nužnost uspostavljanja socijalističke pravde i demokratije, skrenuvši pažnju da „nije nam potrebno da činimo ono što čini građanska klasa kada postane istorijski nazadna i svoje ustanove i odnose brani pozivanjem na prošlost i njene oblike“. General Jovanović ocenio je Ustanak kao „početak oslobođenja kako srpskog tako i ostalih naroda Jugoslavije i Balkana od turskog ropstva“, koji je propao usled „dvoličnih igara velikih sila Austrije i Srbije“.
„Obeležavanjem dvestote godišnjice moderne srpske države stvoren je prostor za podsećanja, predstavljanja, tumačenja, ali i nova vrednovanja i viđenja naše tradicije“, navode organizatori proslave. Ono što je sigurno jeste da bi pominjanje Kosova, kapitalizma, komunizma, revolucija i Jugoslavije danas zvučalo potpuno drugačije nego pre sto ili pedeset godina. A u kakvom stanju je Srbija na pragu ulaska u treći vek svoje moderne istorije, znate i sami.
Prošle sedmice saopšteni su rezultati Konkursa za projekat vizuelnog identiteta 200. godišnjice Prvog srpskog ustanka i stvaranja moderne srpske države koji je raspisalo Ministarstvo za kulturu i medije. Na konkurs je prispeo 121 rad, a prva nagrada u iznosu od 200.000 dinara pripala je Željki Medić, studentu pete godine Fakulteta primenjenih umetnosti. Njen rad donosi savremenu stilizaciju heraldičkog znaka koji uspešno funkcioniše u svim aplikacijama, s tim, kako stoji u odluci žirija, da se uradi manja korekcija logotipa u saglasnosti s autorom. Ovaj znak biće korišćen tokom čitave 2004. godine prilikom održavanja svih manifestacija koje se odnose na obeležavanje dva veka srpske državnosti. Žiri u sastavu Mileta Prodanović (predsednik), Zoran Blažina, Mrđan Bajić, Jovan Čekić i Čedomir Vasić konstatovao je da je opšti kvalitet prispelih radova bio ispod očekivanog. Bilo je predloga da se prva nagrada i ne dodeli, već da se otvori novi konkurs po pozivu, ali je nakon konsultacija odlučeno da se nagrade ipak dodele. Članovi žirija pretpostavljaju da je razlog lošeg kvaliteta kratak rok od svega tri nedelje u kome su autori morali da odgovore na ovako složenu temu i projektni zadatak. Pored pohvala prvonagrađenom radu, član žirija Zoran Blažina je pri predstavljanju znaka rekao da „rad Željke Medić uspelo sumira iskustva ruskog konstruktivizma, Bauhausa i srpske heraldike, odišući spontanošću jednog opuštenog art-koncepta“, i da „možda nije dopadljiv na prvi pogled, kao što pesma koja se čuje prvi put ne ulazi odmah u uvo, ali posle svakako traje“. Željka Medić je izjavila da joj je prilikom rada na ovom rešenju najteže bilo to što je trebalo sažeti dugu istoriju, naglasivši da je crvenu boju koristila kao simbol krvi koja se na ovim prostorima kroz dva veka obilato prolivala. Na konferenciji za novinare, mogli su se čuti i komentari da su u ovom znaku četiri ocila pretvorena u belo, kao da su nevidljiva, što simbolično asocira na našu trenutnu situaciju budući da je država podeljena i razbijena.
„Ako ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj „Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
Ovi praznični dani su drugačiji – ne smiruju se ni studenti, ne smiruju se ni građani. Grad u kojem se 1. novembra desila strašna tragedija još uvek je prepun adrenalina, i gneva, i nade. Kao da su praznici u drugom planu, a otpor je vidljiv na svakom koraku
Šta spaja Vučića i Jelenu Karlešu? Zašto je pevačica ispunila sve zadate elemente naprednjačke retorike? I koliko van granica Srbije moraju biti čudni i smešni višesatni monolozi koje njen predsednik drži svakog bogovetnog dana
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
