Razgovor na note

Kad prosečan ovdašnji novinar otputuje na neki seminar/dijalog/tribinu, za očekivati je da će tamo upoznati zanimljive ljude, čuti ponešto korisno, obaviti niz kolektivnih večera i ručkova,… uopšte, da će se malo opustiti i bar na trenutak zaboraviti odakle je doputovao. Kad se, međutim, dogodi da prosečan novinar ovdašnji otputuje u Prištinu, da je pritom o Prištini do tada samo slušao i da je povod putovanja dijalog s albanskim kolegama, saznanja i iskustva biće mnogo bogatija. Za samo tri dana boravka u glavnom gradu Kosova, dotični novinar će, makar na trenutak, postati ubeđen: 1. da u sebi ipak nosi klice patriotizma (ali onog sa velikim P, onog no-no patriotizma, sa sve istorijom, svetim srpskim zemljama, manastirima, tradicijom, ognjištima i kolevkama); 2. da su pripadnici ovdašnjeg novinarskog esnafa jedna kultivisana i neostrašćena grupacija (iako uobičajena praksa pokazuje da je stvar potpuno drugačija), 3. da je ponekad lakše razgovarati s licima s poternice nego s novinarima i, konačno, 4. da je dijalog albanskih i srpskih medijskih poslenika za sada moguć samo za kafanskim stolom. Kad se svemu tome doda tajming – neposredno posle bečkih pregovora, tokom nesrećnog hepeninga s Agimom Čekuom, istovremeno s posetom Karle del Ponte Prištini, nadrealnost trodnevne vizite postaje kompletna. Nakon samo tri dana, inače neprijatna procedura na graničnom prelazu Merdare prerasta u čin prelaska na slobodnu teritoriju, zemlja Srbija izgleda kao raj, a skupštinski cirkus kao puka razbibriga i za aktere i za gledaoce.

KOLEGE: Zvanično, u periodu od 20. do 23. oktobra 2003. godine deset novinara iz beogradskih i niških redakcija boravilo je u Prištini u organizaciji Fondacije „Fridrih Ebert“ i Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Domaćin: Asocijacija profesionalnih novinara Kosova i novinari prištinskih medija, zvanično spremni da sa srpskim kolegama razgovaraju o saradnji, profesionalnoj etici i sličnim esnafskim problemima. Sve lepo organizovano, sve na note, sve u duhu pomirenja i druženja. Bar u kafani. Bar prvo veče. Kako se u Prištini – uprkos restrikcijama struje i nesnosnoj buci agregata – lepo jede i pije, te idilične večeri teme su bile: razlike u platama (velike, u korist albanskih kolega), uslovi rada (podjednaki), razlike u broju žena u novinarstvu (velike, u korist srpske strane).

Sledećeg dana, 21. oktobra, tako opušteni, nasmejani i spremni na druženje, sedoše novinari jedni i drugi da se lepo ispričaju. Tolerancija, pomirenje, saradnja na obe strane stola. Da čovek ne poveruje. A onda su se uključile kamere Radio-televizije Kosovo, albanska strana izvukla je nekakve papire i zabava je mogla da počne. Potpuno nespremni na ono što ih je čekalo, srpski novinari dobili su najpre lekciju iz istorije, onda su im pročitani nacionalistički naslovi iskopani u državnim medijima negde početkom devedesetih, označeni su zatim kao glavni saradnici Miloševićevog režima i upućeni u osnovna načela profesionalizma koja su im, kako ispade iz onoga što je rečeno, potpuno nepoznata. Šta to konkretno znači? To, na primer, znači da je „većina novinara iz Srbije bila u službi režima“, da su im danas „ruke vezane od strane njihove vlade“, da nisu izvestili o „vojnom upadu na Kosovo koji trenutno priprema srpska vojska“, a da, s druge strane, „svaki banalan zločin proglašavaju za teroristički čin“. Za one koji to nisu na vreme shvatili, istaknuto je i da je „rat samo privremeno zaustavljen, jer je takav mentalitet“, da „srpski novinari nastavljaju proces genocidne politike“ i da „uslovi za susrete Albanaca i Srba još nisu sazreli jer postoji međusobna mržnja“. Naivno pripremljeni samo da razmene vizitkarte s albanskim kolegama, novinari ovdašnji se malo iznerviraše, ali nada da će sve krenuti mirnijim tokom još je postojala. No, pošto su sa srpske strane stola stigla objašnjenja da novinari ne mogu biti generalizovani, da su nacionalističke naslove i tekstove pisali neki novinari nekih medija i tome slični pomirljivi tonovi, stvar je postala još gora. Dogodilo se tako da je Halil Matoši, inače glavni i odgovorni urednik nedeljnika „Zeri“, objasnio kako bi „novinari srpskih medija trebalo da se bore za nezavisnost Kosova“, a sve to „i u vašem interesu“. Dogodilo se, takođe, da je Besnik Kada, novinar dnevnika „Bota sot“ ustvrdio kako bi srpske kolege „trebalo da se izvine zbog zločina Srba nad Albancima“. A onda se dogodilo da je albanskim kolegama objašnjeno da novinari nisu portparoli masovnih ubica, da novinari nisu političari, da posao novinara nije da se zalažu za bilo čiju nezavisnost, a i da bi oni sami, za promenu, mogli da se okanu posla za koji nisu plaćeni. Posle toga, a umesto planirane razmene telefona, prebrojavane su izbeglice, masovne grobnice, zločini, leševi. Ukratko, idila. Takva da nisu mogle da je naruše čak ni izjave tipa „nismo mi to baš tako mislili“ ili „ne odnosi se to na tvoje novine“ izrečene čim su se isključile kamere RTK-a.

LIDERI: Srpsku delegaciju očekivala su, međutim, nova iskušenja u vidu intervjua sa Hašimom Tačijem i Ramušem Haradinajem. No, iako ovog puta spremna na sve, delegacija je tog 22. oktobra imala miran dan. Suviše zvaničan, suviše na oprezu, suviše prijateljski nasmejan, lider Demokratske partije Kosova objasnio je da se njegov odlazak u Hag u bilo kom svojstvu „neće dogoditi“, da mu je „drago što Karla del Ponte dolazi na Kosovo jer je to u interesu zemlje“, da su Srbi povratnici njegovi građani koji će biti tretirani „kao svi ostali ljudi“, ali i da ne može da odgovori na pitanje o obnovi manastira Zočište jer „nije zidar“. Sve u svemu, pola sata ništa neprijatnijih nego što bi bilo pola sata provedenih u nekom kabinetu u Vladi Srbije ili sedištu neke ovdašnje stranke.

Što se tiče nekadašnjeg komandanta OVK i lidera Alijanse za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja, stvar je već bila mnogo zanimljivija. Za početak, novinari su posluženi kafom, domaćinski ugošćeni, upoznati s činjenicom da domaćin razume srpski, ali ne može da na srpskom odgovara, darivani knjigom koja se bavi domaćinovim likom i delom, sa sve autogramom. Odgovori na pitanja politički, prilično promišljeni, smireni. Uostalom, u poređenju sa onim što su izneli kosovski novinari, teze o „pravednom ratu“, o tome „da je dobro što Del Ponteova dolazi i zbog Albanaca, ali i zbog Srba iz Srbije koji su neinformisani“ ili o tome „da smo se svi stavili u službu borbe protiv nasilja“, izgledale su kao poziv na večito bratstvo i jedinstvo. Ali, šok je tek sledio. Na pitanje koleginice iz „Balkana“ koliko bi glasača izgubio kada bi se pojavio u nekoj prištinskoj kafani sa srpskim novinarima, domaćin spremno obećava da će to proveriti već za koji sat. I čovek se stvarno pojavljuje u restoranu Haus. Pije viljamovku, plaća turu pića, objašnjava kako upravo završava dvospratnu kuću, kako je oženjen novinarkom RTK-a, kako zbog debljine vrata ima problema da nađe odgovarajuću košulju, pa mu i odela i košulje donosi prijatelj koji živi u Njujorku.

UA SLOVENIJA: Kako bi se (sad već opušteni) beogradski i niški novinari proveli sa sledećim planiranim sagovornikom, ostalo je, međutim, nepoznato. Slučaj je, naime, hteo da, baš dok je srpska delegacija ćaskala s licima za kojima plače domaće pravosuđe, sledeći planirani sagovornik bude uhapšen u Sloveniji. Slučaj je, takođe, hteo da UNMIK obavesti delegaciju da, radi lične bezbednosti, te večeri ne napušta hotel. Do tog popodneva mirna, Priština se prilično uzdrmala posle hapšenja Agima Čekua. Srpski jezik, koji je nekako i bio tolerisan ukoliko ste u grupi i još praćeni kamerama RTK-a i kosovskim novinarima, odjednom je više nego nepoželjan i izaziva prilično neprijatne poglede. Zbog svega toga, gosti iz Srbije lagano su priveli kraju više nego ukusnu večeru, pokupili pinkle i propagirajući bar internu toleranciju proveli veče u klubu legendarnog hotela Grand. Prilikom kupovine pića potrebnog za to veče, sporazumevalo se na engleskom, a slovenačke robne (pijaće) marke oprezno su izbegnute. Naime, dok se delegacija lagano povlačila na slobodnu teritoriju Granda, tekle su poslednje pripreme za demonstracije povodom slučaja Čeku: umesto provoda u nekom prištinskom klubu, noć je protekla uz automobilske sirene i nerazgovetnu buku s ulice. O detaljima onoga što se događalo na nekih dvestotinak metara od „slobodne teritorije“ i o javnom uništavanju slovenačke robe, srpska delegacija saznala je posrednim putem, iz Beograda. Na isti način, delegacija je konačno saznala i zašto joj se na večeri nije pridružio domaćin Baton Hadžiu, izvršni direktor Asocijacije profesionalnih novinara Kosova. Moderator dijaloga srpskih i albanskih novinara, valjda umoran od silne tolerancije i pomirenja, bio je naime, zauzet moderiranjem antislovenačkih demonstracija. Ne stigosmo ni da se izljubimo. Onako bratski. Ili bar profesionalno.