Raste cena predsednika

Traže jakog predsednika, ali je još pitanje da li žele da ga izaberu.

Nerazmrsiva parlamentarna kriza došla je do tačke kada je vladina većina glasno škripala a u vazduhu visila mogućnost raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora. To je naprosto pojačavalo potrebu za konsolidacijom bar jedne institucije. Eskalacija političke krize u Srbiji na direktan način pojačava značaj i ovih, pomalo zapostavljenih predsedničkih izbora.

„Vladine snage“ više nisu u prilici da predsednika opisuju kao čuvara plaže u zimskom periodu i kao relikviju bez značaja, ali nisu mogle da se organizuju u jedinstvenoj podršci vlastitom kandidatu. Opozicioni blok takođe je podeljen na bojkotaše i elektoriste, što je igru činilo neizvesnijom.

Ima li uopšte šansi da ti izbori uspeju?

Najnovije istraživanje kredibilnog Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka (CPIJM IDN) pokazuje da bi za demokratu Dragoljuba Mićunovića moglo glasati oko 28 odsto birača, za srpskog radikala Tomislava Nikolića 11 odsto, a za Velimira Ilića iz Nove Srbije 5 odsto birača.

Zbir glasova glavnih takmaca, dakle, pokazuje da do kvote od 50 odsto plus jedan glas treba nešto više od sedam odsto glasova. Ako se uračunaju i glasovi potencijalnih marginalnijih kandidata, to znači da za izbor predsednika nedostaje možda još pet procenata. U zbiru to znači da je profesor Mićunović ipak „u zoni šuta“ uprkos nedovoljnoj podršci vladajuće većine zaglibljene u vlastitim problemima. Eskalacija političkih sukoba, koju je realnije očekivati nego neki furiozni finiš kampanje, mogla bi čak da proizvede čudo pa da otpisani predsednički izbori i uspeju.

Ranija istraživanja Instituta društvenih nauka pokazuju da je Mićunović u doba konfrontacije s bivšim režimom, kao čovek kompromisa i razložnosti, bio negativno sankcionisan. Između 1996. i 2000. broj pozitivnih poena koje je skupljao bio je nešto veći od broja negativnih. Posle preokreta 2000. optika birača je unekoliko promenjena i birači su naprosto uočili da u novim okolnostima sporazum više vredi od konfrontacije. Mićunović od oktobra 2000. konstantno ima više pozitivnih nego negativnih poena: u oktobru 2000. taj skor je iznosio 53:20, u junu 2001. odnos je bio 49:32, u decembru 2002. godine 43:35. To je blaga silazna krivulja karakteristična za čitavu vladajuću političku elitu. Pozitivna mišljenja o nekom kandidatu predstavljaju daleku indikaciju o potencijalnom izbornom dometu. To znači da bi profesor Mićunović morao jako da intenzivira kampanju kako bi iskoristio energiju razgorevajućeg sukoba oko parlamenta i postigao ono što prošle godine popularnijem Koštunici nije uspelo iz tri pokušaja. Njegovo jezgro demokratske podrške je uže od Koštuničinog pa i Labusovog jer G17 plus i DSS bojkotuju predsedničke izbore.

Prilike su sada drugačije: politička i institucionalna kriza dublja je nego prošle godine, politička igra je komplikovanija, socijalne aspiracije su više, a nada je manja.

Tomislav Nikolić će očito sakupiti znatan deo socijalno nezadovoljnih, gubitnika reforme, mada oni izborno tendiraju SRS-u i SPS-u, pa i DSS-u, dakle deliće se na bojkotaše i elektoriste.

ISPUMPANA NADA: Letošnje istraživanje CPIJM IDN-a o raspoloženju javnog mnjenja sredinom 2003. godine pokazuje da polovina građana ocenjuje da se Srbija kreće u negativnom pravcu, dok tek nešto više od jedne četvrtine ispoljava optimizam. Istraživači CPIJM IDN-a zaključuju da ovaj rezultat predstavlja praktično „preslikan“ nalaz iz februara 2001. godine, kada je došlo do izvesnog otrežnjenja građana, pošto su odmah posle oktobarskog demokratskog preokreta, čak u dve trećine slučajeva izražavali uverenje da se Srbija kreće u dobrom pravcu. Narasla očekivanja tada su očigledno bila izraz probuđene nade da se društvena kretanja mogu brzo i temeljito promeniti na bolje, ali su ubrzo ustupila mesto većem realizmu i skepticizmu. U to vreme se i Koštunica spustio sa nebeskih visina na uobičajeniji nivo podrške.

Istraživači Instituta društvenih nauka uočavaju da su u kolektivnoj memoriji građana očito još prisutna razočarenja serijom neuspelih reformskih i modernizacijskih poduhvata (iz 1962, 1965, 1974, 1981, 1989, 1994). To znači da reforma nije magična reč.

Baterija pitanja nazvana „barometar zadovoljstva“, koju CPIJM IDN primenjuje već 36 godina, otkrila je da je sada nešto diferenciranije nezadovoljstvo građana u poređenju sa stanjem pred pad režima Slobodana Miloševića, kada je nezadovoljstvo bilo generalizovano na gotovo sve aspekte života.

Sada je veoma rašireno nezadovoljstvo u vezi sa ekonomskom situacijom u Srbiji, uključujući i lični životni standard.

Takođe je nezadovoljstvo veliko i u pogledu političke situacije, morala sugrađana i lične projekcije vlastite budućnosti, kao i u pogledu starog bolnog pitanja – rešavanja problema Kosova i Metohije (većina građana smatra da je najbolje rešenje da Kosovo i Metohija budu podeljeni na albanski i srpski deo, i pored toga što upola manje njih misli da će takvo rešenje i biti prihvaćeno).

Ima i izvesnih manifestacija zadovoljstva. Naime, sada većina građana pozdravlja borbu države protiv rasta cena, kriminala i korupcije (kod ovog drugog dogodio se veliki preokret u odnosu na kraj 2002. godine) i borbu za građanska prava i slobode.

Kod dela građana očito je došlo do promene kriterijuma procenjivanja, pa oni sada polaze od rigoroznijih zahteva i standarda a njihova implicitna očekivanja od novih vlasti i dalje su velika. Zbog toga se, kako zaključuju istraživači, mora računati sa učestalim iskazivanjima nezadovoljstava ekonomske prirode i mogućim prenošenjem tog nezadovoljstva na politički plan.

Mnogobrojni nalazi iz istraživanja CPIJM-a svedoče da građani nisu voljni da se odreknu beneficija stečenih tokom života u „socijalnoj državi“. Građani su listom protiv bilo kakvih mera koje podrazumevaju smanjenje javne potrošnje, premda im na generalnom planu i verbalno mogu pružati podršku.

Sve sindikalne centrale (osim vladinog ASNS-a) pokušavaju da kanališu ovo nezadovoljstvo i traže vanredne parlamentarne izbore uz istovremeno distanciranje od stranaka bivšeg režima.

Uz to i neke druge okolnosti govore da Mićunović ne može da ponovi retoriku branioca reformi koju je prošle godine upražnjavao Labus.

Mada funkcioniše na granici legitimiteta, od početka 2000. godine Vlada Srbije se u istraživanjima javnog mnjenja afirmisala kao modernizacijski, proreformski centar, ali u leto 2003. njoj se na tom tronu priključuje Narodna banka Srbije (čitaj G17 plus) kao novi snažan centar proreformske legitimizacije. Ono što je i u straživanjima poslovično opisivano kao reformski blok sada je podeljeno na dva dela, ono što se zvalo blok demokratskih snaga podeljeno je na tri bloka. Legalistička Demokratska stranka Srbije sakuplja potpise za vanredne parlamentarne izbore i bojkotuje predsedničke izbore. Značaj legalističkog pristupa u eskalirajućoj krizi raste, što može pojačati potencijal ove stranke, pogotovu ako budu iznuđeni parlamentarni izbori, što se iz sata u sat čini izvesnijim. U suprotnom bi proizvodnja krize potkopavala taj legalistički saldo.

JAK PREDSEDNIK: Po istraživanjima CPIJM IDN-a, većina građana je za neposredan izbor predsednika Republike. To znači da birači u anketama prilično jasno presuđuju o jednom pitanju koje je dovelo do ustavne blokade. Građani su dakle za „jakog“ predsednika, premda su podeljeni oko toga da li izlazak većine ukupnog broja birača treba ili ne treba da bude uslov validnosti predsedničkih izbora. Nije, međutim, izvesno i da su spremni da svoje opredeljenje za jakog predsednika potvrde i na biralištima. Kriza prošle nedelje samo je povećavala cenu te funkcije.

Što se tiče drugog krupnog ustavnog pitanja onog koje se odnosi na teritorijalnu organizaciju države, dve trećine građana smatra da je vlast u Republici i suviše centralizovana, ali još ne može da se opredeli između koncepta regionalizacije i koncepta oblasti, mada je među opredeljenima gotovo dvostruko više onih za regione, nego za oblasti.

Građani se drže tradicionalnog legitimizacijskog obrasca, zasnovanog na legitimitetu represivnih institucija (Vojske SCG i policije), a zatim i tradicionalnih institucija (SPC), i pojedinih javnih službi (školstvo i zdravstvo), kao refleksa ostataka kakvih-takvih elemenata „socijalne države“ iz vremena socijalizma.

Nikolić je protivnik sadašnjeg institucionalnog rešenja državne zajednice, a Mićunović je branilac tog teško postignutog kompromisa. Mićunović se uostalom eksponirao kao kritičar stranke G17 plus upravo zbog toga što je ova partija počela da koketira sa nezavisnom Srbijom. Jedan problem u vezi sa državnim pitanjem predstavlja to što je blok proreformski orijentisanih građana podeljen po tom pitanju.

DRŽAVNA PITANjA: Iako većina građana Srbije još iskazuje podršku opstanku zajedničke države sa Crnom Gorom, u istraživanjima CPIJM IDN-a nailazimo na podatak koji može predstavljati iznenađenje: oni kažu da je odnedavno opredeljenje za nezavisnu Srbiju – većinsko. Bez obzira na to da li je to opredeljenje isprovocirano programskim i praktičnim separatizmom vladajućih stranaka u Crnoj Gori, ili ima dublje korene, činjenica je da u Srbiji jačaju separatistička raspoloženja. Vlada napada G17 plus za separatizam (Živković oživljava retoriku socijalista iz devedesetih pa čak kaže da oni „obezbeđuju jednog poslanika za Tačija“). Jasno je da će sukobljavanje stranaka oko državnog pitanja izazvati dodatno cepanje proreformskog bloka i time povećati političku nestabilnost. Podeljen je i blok vladinih oponenata – DSS i G17 plus se u tom pitanju bitno razlikuju, a stav radikala je opet dijametralno različit.

Građani Srbije gotovo aklamativno podržavaju ulazak države u Evropsku uniju, a podršku veoma blisku apsolutnoj ima i pristupanje Partnerstvu za mir. Mićunović je deklarisani Evropejac i imaće po tom pitanju prednost nad Nikolićem.

Međutim, racionalno utemeljena saglasnost građana za pristupanje pomenutim organizacijama ima velikih ograničenja u još dominantnom emotivnom otporu prema tim istim, a i drugim međunarodnim organizacijama i institucijama, posebno prema NATO-u i Haškom tribunalu, što će radikal Nikolić svakako obilato koristiti.

Predsednički izbori zahtevaće drugačiju argumentaciju, drugačiju konfrontaciju od parlamentarnih, a ishod borbe između Mićunovića, Nikolića i bojkotaša će izdiktirati dinamika borbi za parlament koja u trenutka nastanka ovog teksta ulazi u jako dinamičnu fazu. Predsednička trka će se, dakle, ticati pre svega institucionalnih i državnih pitanja. Vodeći kandidati (Mićunović i Nikolić, kao i Velimir Ilić koji se pojavljuje kao vidljiv pretendent) moraće da traže šansu u pokazivanju ozbiljnosti i državotvornosti. Moraće da pokažu rešenost i dovoljno kredibilnu nameru da prevaziđu tešku političku, institucionalnu i ustavnu blokadu.