Privremeni rasplet

One tamo srede, kad je prošli broj „Vremena“ već bio u štampariji, stigla je vest da je Vlada Srbije odbila ponuđeni mandat ministra unutrašnjih poslova Mihajlovića i prihvatila ostavke načelnika Državne bezbednosti Gorana Petrovića i njegovog zamenika Zorana Mijatovića. Vlada je – osim toga – odlučila da Jedinica za specijalne operacije SDB-a pređe u nadležnost Javne bezbednosti i da se koristi isključivo po naređenju ministra i po odluci Vlade. Uz određeno gunđanje, a u prisustvu gen. Sretena Lukića, načelnika Javne bezbednosti, i dr Andrije Savića, novopostavljenog vršioca dužnosti načelnika Državne bezbednosti, komanda Jedinice se s tim složila i kriza je okončana: „legalisti iz Kule“ (Ljuba Živkov) vratili su se u redovno stanje.

Oni koji su mislili da će JSO završiti ono što njima nikako da uspe, međutim, nastavili su da se žale i kukaju: Demokratska stranka Srbije ocenila je da je smenjivanje vrha Državne bezbednosti „traženje žrtvenog jarca“, savim na tragu izjave svog predsednika i predsednika SR Jugoslavije da, eto, svako demonstrira u čemu se nađe, a Crvene beretke nemaju drugo odelo… Pokazalo se da ga imaju: svečane uniforme sa ešarpama i bez oružja. Ovo je bio već četvrti pokušaj DSS-a da događaje iz sektora unutrašnjih poslova – u koji se očigledno slabo razume – iskoristi za svoje političke ciljeve: od hapšenja Miloševića, preko njegove isporuke u Hag, pa proizvodeći onako nezgrapno „aferu Gavrilović“ i sada podržavajući pobunu JSO-a. Smenjivanje jednog ministra unutrašnjih poslova stvar je političkog odnosa snaga unutar vladajuće koalicije; možda DSS oseća potrebu da taj odnos snaga isprobava svako malo – pa šta ispadne. Ispada, do sada, samo politička šteta po stranku.

Jedan sagovornik „Vremena“ kaže da MUP ima saznanje o tome „ko je obaveštavao novinare i organizovao pres-konferencije u Kuli, a verovatno i pisao saopštenja“. Dodaje i da je reč o licu od ranije poznatom organima gonjenja koje ima kao izvor prihoda „nedostatak dokaza“. Jedan neimenovani pripadnik JSO-a izjavio je „da se Crvene beretke ne plaše prestanka finansiranja u vidu plate i ishrane jer je već spremljeno sponzorstvo za njihov smeštaj, ishranu i ostale potrebe“.

Na kontroli štete od ovog prošlonedeljnog nepotrebnog incidenta angažovao se i Milorad Ulemek/Luković Legija u intervjuu listu „ID“. Osim priča o „patriotizmu“, on tu navodi još neke zanimljive stvari; na primer: „Ovde postoji jedno pravilo koje kaže – pripadnik ove jedinice ne sme da ubije Srbina. Ni po koju cenu! Znači, i da je najveći kriminalac, ne smeju da ga ubiju.“ Ako je tome tako, onda je JSO unapred diskvalifikovan kao antiteroristička jedinica. Šta, na primer, ako dripci upadnu da pljačkaju banku u Srbobranu, policija ih iznenadi, a oni uzmu taoce i zabarikadiraju se? To je, inače, najčešći slučaj u svetu kada na scenu stupaju specijalne antiterorističke jedinice. Hoće li – spasavajući taoce – legitimisati pljačkaše banke da im utvrde etničku pripadnost pre nego što pucaju? Znači li to da će JSO takve zadatke prepustiti običnim policajcima koje prezrivo naziva „kokošarima“? O još gorim scenarijima – pokušaj državnog udara koji preduzmu Srbi, na primer – i da ne govorimo.

G. Ulemek/Luković još kaže: „To nije bila pobuna. Da je bila pobuna, ja ti garantujem, sve Vladine organizacije bi bile zauzete!“ On je tu – nažalost! – verovatno u pravu. Pravo pitanje – koje mu nije bilo postavljeno – glasi, međutim: i šta onda, kada se zauzmu „sve Vladine organizacije“? Hoće li JSO da preuzme vlast u zemlji, postavi g. Ulemeka/Lukovića za premijera, a „majora Batića“ za ministra unutrašnjih poslova? Kao bivši legionar, g. Ulemek/Luković trebalo bi da je upoznat sa činjenicom da u Francuskoj postoji Drugi padobranski puk Legije stranaca (2e REP), ali ne postoji Prvi (1e REP). Ne postoji zato jer je 1961. raspušten zbog učešća u oružanoj pobuni i pokušaju puča protiv legalne vlasti generala De Gola (nekoliko generala je tom prilikom osuđeno na smrt i streljano). To što ne postoji Prvi padobranski puk Legije stranaca ostaje kao stalna opomena bonapartistički nastrojenim vojnicima.

G. Ulemek/Luković se, naravno, od tog hipotetičkog scenarija zauzimanja Vlade odmah, kao lojalan vojnik, ogradio: daleko bilo! Nije, međutim, daleko od pameti ni pretpostavka da bi u takvom jednom – naravno sasvim hipotetičkom! – scenariju vlast u obliku „privremene vlade narodnog jedinstva“ bila ponuđena koaliciji stranaka politički srodnih komandi JSO-a; i tako dalje, zna se kako se to radi. Pa nisu tek tako razne političke snage tokom tih nekoliko dana pokušavale da se njuškaju sa komandom JSO-a i da flertuju sa pobunom, da sad ne ulazimo u imena, jer su dotični naglo zaboravili na to.

Da bi se takva hipotetička i krajnje nepotrebna scenarija učinila i nemogućim, potrebno je ubrzati proceduru reforme Službe kroz novo zakonodavstvo o unutrašnjim poslovima i državnoj bezbednosti. DOS, uostalom, od početka obećava da će Državnu bezbednost reformisati, osavremeniti i izdvojiti iz Ministarstva unutrašnjih poslova kao posebnu agenciju pod kontrolom Vlade i Skupštine, kao u većini demokratskih zemalja. Ovaj incident sa „legalistima iz Kule“ pokazuje da bi sa takvim reformama trebalo požuriti, pa makar nekome bilo žao što Državna bezbednost više nije onakva mistična i strašna sila od koje je decenijama punio gaće, a sada mu je pala u ruke. Što pre se DOS oslobodi sopstvene fascinacije Državnom bezbednošću i što pre stranke članice i njihovi lideri i liderčići odustanu od „tog mračnog predmeta želja“ – to bolje za njih, za narod, za državu i za Službu.