Prosečni danski poljoprivrednik obrađuje 65 hektara zemlje, sa jednog hektara se požanje 6,7 tona pšenice, prosečna danska krava daje 9000 litara mleka, prosečna danska krmača oprasi 28 prasića godišnje
Danska poljoprivreda je najefikasnija u Evropi: zapošljava samo oko 130.000 radnika, od čega 73.000 u primarnoj proizvodnji i 57.000 u preradi, proizvodi tri puta više hrane nego što joj je potrebno. Svake godine Danska izveze hrane u vrednosti od 13 milijardi evra, što je tek petina ukupnog danskog izvoza.
Danski izvozni aduti su meso i mleko, odnosno mlečni proizvodi i mesne prerađevine: od milion i po goveda, pola miliona je muznih krava koje godišnje proizvedu 4,5 miliona tona mleka, resto je za priplod i mesaru. I Srbija ima otprilike toliko krava, ali se izmuze tri puta manje – svega 1,5 miliona tona.
Ukupan svinjski fond iznosi 15 miliona repova: godišnji turnus je bitno veći – 20 miliona tovljenika „prođe“ kroz samo dve danske klanice i pride 7,5 miliona prasića, što za dalji tov, što za ražanj.
Od 4,3 miliona hektara omeđenih državnim granicama 2,6 miliona je poljoprivrednog zemljišta. Cela Danska ima površinu koliko Srbija ima zemljišta pogodnog za poljoprivrednu proizvodnju, ali po površini kultivisanog, ziratnog zemljišta, onog koje se obrađuje, Srbija i Danska su „egal“. U Danskoj, naime, nema utrina, nema čičvara i parloga kao u Srbiji: sve što može da se obrađuje privedeno je nameni.
Na 1,4 miliona hektara uzgajaju žitarice – pšenicu, raž, ječam, ovas, kukuruz i tritikale, na drugo pola uljanu repicu, šećernu repu, krompir… Ništa od toga Danska ne izvozi kao sirovinu: sve što se proizvede, preradi se u neki već prehrambeni proizvod i tako prodaje, ili završi kao hrana za životinje.
Više od polovine površina namenjenih žitaricama zasejano je pšenicom: prosečni danski prinos je 6,7 tona, dok su u Srbiji to mršave 3,4 tone. Uobičajena žetva pšenice u Danskoj je teška 5, dok je u Srbiji 1,7 miliona tona, a kad godina ponese, pa prosečan prinos bude rekordne 4,2 tone po hektaru, onda je žetva teška (čak) preko 2 miliona tona. Iz godine u godinu u Danskoj pšenicom se zasejavaju sve veće i veće površine: u poslednjih deset godina površine pod pšenicom narasle su sa 643.000 na 744.000 hektara. U isto vreme u Srbiji su ove površine smanjene, sa (oko/preko) 700.000 na (oko/ispod) 500.000 hektara. Kao, pšenica se ne isplati. Zaista, ne isplati ako se ne poseje na vreme, ako seme nije sertifikovano, ako se u jesen ljudski ne pođubri, a na proleće ne prihrani…
NA TANKOJ POTKI DEBEO TEPIH: „Za Dansku Norvežani kažu da je bogata zemlja i da je njenom seljaku lako. Ali kad kroz tu državu proputuje neko ko je video more banatskih oranica, i zna šta može da nikne na jednom ašovu bačke zemlje, i gledao šta sve truli na zemlji kitnjastih sremskih voćnjaka, tome je čudno prolaziti krajem gde nema zrna grožđa, gde se njive žicom ograđuju, i taj iz one tvrdnje Norvežana zaključuje samo to da su Norvežani mnogo siromašni, a ne da su Danci bogati“, zapisala je pre sto godina Isidora Sekulić. „Ravnica u Danskoj ima i odviše, ali to su mahom pašnjaci: na sivkastoj, trošnoj, hladnim severozapadnim vetrovima polivanoj zemlji buja, doduše, trava, ali ne buja ono što u zrnu svome hlebac i dukate nosi. A šume su tek šumarci: stabla su tanana, a krave zdrave i masivne.“
Danas su Danska i Norveška zemlje sa najvišim životnim standardom u Evropi: Norvežanima se posrećilo sa naftom i gasom u severnomorskom podmorju – bez toga teško da bi bili tu gde jesu, ali Danci su sve ostvarili radom: osim „sivkaste, trošne, hladnim severozapadnim vetrovima polivane zemlje“, Danska ama nikakvih prirodnih bogatstava nema. Istina, i onaj severozapadni vetar mu dođe kao neki prirodni resurs – vekovima je okretao mlinske kamenove, a od potkraj prošlog veka i vetrogeneratore: 20 odsto od ukupne energije koju danas Danska potroši dobija se od vetra. Tri su tajne ovog uspeha, u čijem je temelju poljoprivreda.
TAJNA PRVA: Država se ne meša u privatne poslove: svako je odgovoran za svoju dobrobit i država sa tim nema ništa. Od kako Danska postoji, izvedene su dve zemljišne reforme oličene u komasacijama i besplatnoj dodeli zemljišta onima koji će ih obrađivati. Prva reforma je bila krajem XVIII, a druga sredinom XIX veka. Prva je bila „arondacija“ postojećih farmi i podsticanje/prisiljavanje poljoprivrednika da se iz (polu) urbanih sredina presele na zemlju koju obrađuju.
Nešto slično ovome uradio je i knez Miloš, doduše vek posle Danaca: oduzeta imanja turskih spahija nije dodelio nekim novim, srpskim spahijama, već ih je podelio bezemljašima i pristiglicama iz Hercegovine. Druga intervencija je bila kolonizacija Jitlanda, u to vreme nenaseljene teritorije, a danas srca danske poljoprivrede, slično kolonizaciji Vojvodine u doba Marije Terezije. Jedino što u Danskoj nije, a ovde kod nas jeste propušteno jeste zakon kojim se zabranjuje cepanje farmi: još od XVIII veka, kad farmer ode Bogu na istinu, koliko god da naslednika ima, samo jedan farmu može da preuzme, ali samo ako isplati ostale naslednike i ako državi plati vrlo visoku naslednu taksu. Ako kojim slučajem zainteresovanih nema, farma u celini ide na doboš, pare se podele i kvit posla. Isto je i u slučaju da kućedomaćin zapadne u „bulu“ – proizvodi manje nego što potroši: komplet farma se prodaje samo jednom kupcu. Od tada broj farmi opada, a prosečna njena veličina se uvećava.
Sa napretkom tehnologije poljoprivredne proizvodnje, taj proces se ubrzavao. Recimo, od 1970. godine do sada broj farmi se smanjio za dve trećine: trenutno ih ima oko 40.000, iduće godine će ih biti manje, one sledeće još manje… Procena je da će se u sledećih dvadeset godina broj farmi svesti na 10.000, a prosečna veličina narasti na 200 do 300 hektara.
Nije to tek onako procena: od svih vlasnika farmi, svega trećini njih je poljoprivreda jedini posao kojim se bave: svi ostali su „polovaci“ ili „vikend farmeri“.
„To neće još dugo moći tako“, kažu. „Nije produktivno.“
Za povlačenje oštre linije između produktivnih i neproduktivnih farmi postarala se država: sve farme su privredni subjekti, svi farmeri bili oni „full time“, polovaci ili vikend farmeri, vode poslovne knjige i plaćaju porez, najveći u Evropi: 25 odsto PDV i (najmanje) 50 odsto poreza na dohodak, pa ko izdrži – izdržao je, ko ne može – baš šteta, ima ko može.
Do ulaska u Evropsku uniju danski poljoprivrednik je samo mogao da sanja subvencije, a i sada, kada ih ima, one „evropske“ hoće da mu ukinu: od iduće godine uplate iz evropskog agrarnog budžeta biće preusmerene u zaštitu okoline jer, kako kažu, poljoprivreda je najveći zagađivač, pa je red… Jedino što danski poljoprivrednik može od države da očekuje su krediti sa prihvatljivim kamatama, između jedan i dva odsto godišnje.
TAJNA DRUGA: Kooperativa je danska tradicija, začeta još u XIV veku, u vreme kad je Evropom protutnjala kuga. To je tada bila nužda u pukoj borbi za preživljavanje, da ono što je od kuge preteklo ne manjka od gladi. Kasnije nužda nije bilo puko preživljavanje, već preživljavanje na tržištu: udruženi poljoprivrednici su zajedno kupovali mehanizaciju, jer posed beše suviše mali a mehanizacija previše skupa da je svako mogao da je priušti, tako su mali ipak uspevali da pariraju velikima, kasnije su, opet u kooperaciji osnivali mlekare, klanice, uljare, podizali vetrenjače, osnivali savetodavne i veterinarske službe, naučne institute, trgovinske lance, sve zarad veće produktivnosti. Razume se, sve su udruženo finansirali, kako onda tako i sad. U stvari, Danska je više kooperativa, nego država.
Zanimljivo: ne postoji zakon koji rad kooperativa reguliše. Zanimljivo je i to da se u kooperativama broje domaćini, a ne hektari: svaki član ima jedan glas, koliki god da mu je posed.
Danski poljoprivrednici apsolutno nemaju problema sa otkupnim cenama jer ih, u stvari, sami sebi određuju, budući da su (skoro) svi suvlasnici prerađivačkih kapaciteta, pa nema prosipanja mleka po ulicama, nema zaprečavanja puteva zbog otkupne cene pšenice, nema natezanja oko digestije ili nečistoće šećerne repe. Prosto, da prostije ne može biti – radimo zajedno, ali svako za sebe i na svojoj zemlji, pomažemo se, ali i kontrolišemo, jer proizvodimo istu robu i zajedno nastupamo na tržištu, ali u svakom trenutku znamo šta je čije.
TAJNA TREĆA: Nekim tamo već propisom Evropske komisije broj domaćih životinja ograničen je površinom poljoprivrednog zemljišta: hektar po „uslovnom grlu“ – što je po srpskom standardu 500 kilograma „žive vage“, po evropskom 140 kilograma prevrelog stajskog đubriva mesečno. U stvari, na isto/slično mu dođe. Kako god, Danska je svoju kvotu ispunila, a kako nema više ni metra zemlje, nema više ni rasta.
Sa druge strane, ista Evropska komisija je donela propis po kome svinja koja stigne na astal evropskog potrošača mora da je vreme dok nije dospela pod nož provela u objektima opatošenim slamom: taj propis stupio je na snagu 1. januara ove godine, a u potpunosti ga ispunjava samo Danska. Ergo, smanjiće se gužva na evropskom tržištu svinjetine, cene će porasti…
Nije tim propisima tu kraj: od 2015. godine muški tovljenici neće više smeti da se kastriraju, zbog toga što to njih boli, a propisi o dobrobiti životinja zabranjuju nepotrebno nanošenje bola. Lepo to zvuči, ali taj lepi zvuk je ujedno i noćna mora svih evropskih uzgajivača. Naime, meso nekastriranih veprova hoće da „vugne“, da ima vrlo neprijatnu „miru“, ali tek kad se stavi na vatru: neće svaki, u proseku tek svaki deseti ili dvadeseti, ali dok do nosa ne stigne kao hrana, ne zna se koji je, a tada je već kasno.
„Već godinama se radi na rešenju ovog problema“, kažu u „Danskoj kruni“, najvećoj klanici u ovoj zemlji, koja obradi čak 90 odsto svih tovljenika. Dve grupe istraživača su angažovane na ovom poslu: jedna grupa traga za „smrdljivim“ genom, druga traži način separacije veprovskih spermatozoida na one sa „x“ i one sa „y“ hromozomom. Ako „smrdljivi“ gen može da se detektuje, DNK svakog tovljenika će se analizirati i oni za evropsko tržište nepodobni plasiraće se negde drugde, a ako se nađe način da se kontroliše pol tovljenika još na oplodnji, opet lepo: tovljenici će biti isključivo ženke. Tovljenice.
To je još jedna tajna uspeha danske poljoprivrede: propisi u stočarskoj proizvodnji već decenijama su korak ispred ostalih. Sumnja se da je ideja o uvođenju ovog propisa baš iz Danske, kao odgovor na ono o uslovnom grlu po hektaru. „Taman posla“, kažu Danci. „Ekologija i dobrobit životinja pre svega.“
„Ako ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj „Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
„Novinari“ koji su, nepotpisani, priredili ispovest porodice koja je izgubila dve devojčice pod nadstrešnicom dobro su znali šta rade i u šta uprežu ucveljene ljude
Ovi praznični dani su drugačiji – ne smiruju se ni studenti, ne smiruju se ni građani. Grad u kojem se 1. novembra desila strašna tragedija još uvek je prepun adrenalina, i gneva, i nade. Kao da su praznici u drugom planu, a otpor je vidljiv na svakom koraku
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
