Da li je sa odlaskom francuskog predsednika došao kraj famoznog Zakona o zabrani izgradnje nuklearnih objekata i to na neslavan način, kroz prelazne odredbe? Nekako je izbegnut prirodni put da se prvo razvedete od antinuklearnog puta, pa da se onda venčavate sa nuklearkom, a ne da se zabrana sa tolikim efektima ukida tako što se dopisuje na margini Knjige venčanih
Sve one ljubavne veze koje, pre ili kasnije, pokazuju radioaktivnu prirodu, obično počinju romansom. Posmatraču sa strane, međutim, može se učiniti kako Srbija i Francuska već od početka sklapaju brak iz radijacije. Srbija je decenijama imala izuzetno restriktivni Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih objekata, donet 1989. par godina nakon Černobilja i snažne aktivnosti tadašnje komunističke omladine decenijama. Kako je zbog toga postala ultimativno antinuklearna država, koja nema nuklearne kadrove i koja se zbog svoje pozicije na međunarodnoj sceni nalazi pod uticajem bukvalno svih mogućih sila i interesa, sada nije jednostavno odlučiti o poslu visokog rizika – da li krenuti nuklearnim putem?
Tako je, nakon serije sporazuma, diskusija i najava razvoja nuklearnog programa, poznoletnji dolazak francuskog predsednika Emanuela Makrona u Beograd bio praćen ovom temom mnogo pre nego što je sleteo na Surčin. No, najvažniji događaj koji se tiče nuklearne budućnosti desio se u međuvremenu, uoči same posete, kada je Ministarstvo rudarstva i energetike izašlo sa predlogom izmena Zakona o energetici, u koji je dodato novo poglavlje koje se tiče nuklearne energije. Ispostaviće se da novi Zakon donosi tektonske promene.
Dotle su se novouspostavljeni sporazumi sa Francuskom ticali i čitavog niza drugih tema, između ostalog i strateške kupovine francuskih borbenih aviona, ali nema sumnje da će nuklearne teme bojiti dalje odnose dve zemlje. Neki pametnjakovići su uoči Makronovog dolaska čak bili lansirali lažnu priču kako francuski predsednik dolazi da ugovori odlaganje francuskog nuklearnog otpada u Srbiji. Tako nešto apsolutno nije moguće u svetu sa današnjom međunardonom regulacijom tretmana i transporta nuklearnog otpada, regulatora i međunarodnih kontrolora kao što je IAEA, u Srbiji je protivzakonito, a kosi se i sa logikom.
No, priča o tajnom deponovanju radioaktivnog otpada iz belog sveta, ako je moguće noću, krišom i na brzinu, u našem pitomom kraju je sterotip star koliko i primena nuklearne energije. To je gotovo mitsko mesto populističkih narativa. Pamtimo ga i iz vremena socijalističke Jugoslavije gde su se vrlo često u nekom zaseoku “otkrivala” žuta burad iz kojih curi neka crna tečnost (dok obližnja fabrika nekontrolisano prži i uništava živi svet kilometrima u krug). Kasnije je samo poreklo buradi pripisivano drugim republikama, a nakon NATO bombardovanja priča je dobila i svoju spin–off verziju sa osiromašenim uranijumom.
foto: emilija čabarkapa / tanjugRAZGOVORI O “SARADNJI U OBLASTI MIRNODOPSKE PRIMENE NUKLEARNE ENERGIJE”: Ministarke Đedović Handanović i Begović sa delegacijom IAEA, 26. avgusta 2024
NUKLEARNA LAĐA
Francusko isluženo gorivo, a procenjuje se da ga ima oko 14000 tona, sigurno neće završiti na nekoj livadi bez nadzora, a danas se nalazi mahom u postrojenjima kompanije Orano. Skladištenje radioaktivnog otpada je deo vrlo poznate tehnologije i hazard je mali sve dok se o njemu vodi računa, pa je teško naći ikakvu korist od toga da ga neko izveze u zemlju koja sa radijacijom ima vrlo malo iskustva. Inače, Francuzi smatraju da se oko 94 odsto ovog goriva može “reciklirati” i ponovo koristiti, a tim povodom je pokrenut niz projekata. To je dodatni razlog zašto je apsurdna ideja da bi Francuzi želeli da ga izvezu u Srbiju kad bi to i bilo moguće.
Francuska se, inače, pre više od 50 godina, nakon naftne krize, opredelila za takozvani Mesmerov plan, koji je predložio tadašnji premijer i po kome se ova zemlja potpuno okrenula nuklearnom snabdevanju energijom. Budući da danas oko 70 odsto energije dobija iz nuklearnih izvora, mimo naivnih priča o “žutoj buradi”, zapravo u domaćoj javnosti i nema glasova koji bi osporili da je Francuska dobar partner koji će Srbiju vratiti na nuklearni put, čega se klonila već skoro četiri decenije.
Nakon višemesečnih svakojakih priča o malim modularnim reaktorima i povremenih nagoveštaja između redova da bi možda zaista trebalo da se otisnemo ka nuklearnom reaktoru i tako dugoročno rešimo dva problema – narastajuće potrebe za energijom i problem što nam je elektroenergetski sistem potpuno ovistan od sagorevanja lignita koje mora prestati do 2050. godine, ovog proleća i leta desilo se nekoliko znatnih pomaka.
Mesec dana pre dolaska francuskog predsednika, na svečanosti na kojoj su gostovali premijer i brojni ministri, Ministarstvo rudarstva i energetike potpisalo je Memorandum o razumevanju u oblasti primene razvoja nuklearne energije sa predstavnicima pet drugih ministarstva i 20 fakulteta, naučnih instituta i energetskih preduzeća. Pre toga, u junu 2024. nadležno Ministarstvo rudarstva i energetike raspisalo je tender za izradu preliminarne tehničke studije radi razmatranja mirnodopske primene nuklearne energije u Republici Srbiji. Tender čija je vrednost procenjena na 14,2 miliona dinara može biti preloma tačka ove priče.
U međuvremenu, već nekoliko entiteta, od vlasti do stručnih institucija potpisalo je sporazume o saradnji sa kompanijom EDF (Électricité de France), što je najveće preduzeće za proizvodnju i distribuciju električne energije u Francuskoj koja upravlja njenim zavidnim nuklearnim kapacitetima. Uz to, u aprilu 2024. narodni poslanik Srpske napredne stranke Zoran Dragišić podneo je inicijativu da se ukine Zakon o zabrani izgradnje nukleranih objekata, koju je obrazložio nizom vrlo suvislih i čvrstih argumenata, bitno ozbiljnijih od načina na koji su proteklih meseci tabloidi pisali o nuklearkama i Moratorijumu. Ispostaviće se, međutim, da za to postoji i prečica mada nije jasno zbog čega se njome uopšte krenulo.
PRELAZNE ODREDBE
U predlogu pomenutih izmena Zakona o energetici Ministarstvo rudarstva i energetike dalo je neke sasvim neočekivane predloge. Mada su mnogi uočili koincidenciju sa dolaskom francuskog predsednika, što možda nije bez osnova, javna rasprava o predloženim izmenama još traje, a francuski predsednik je otišao. Ono što je neobično jesu neka “ubrzana” rešenja iz samog predloga.
Novi zakonski predlog se fokusira na fazno približavanje nuklearnom putu, što je svakako smisleno, a razrađena je i procedura kojom će se analizirati opravdanost korišćenja nuklearnih objekata. No, u tome bi na duge staze mogla biti i velika mana ovog Zakona jer se koncentriše na proces transformacije, a ne predviđa jasne procedure kontrole i upravljanja, uopšte nije jasno ko će biti budući vlasnik, a ko kontrolor potencijalne nuklearne elektrane – da li će to biti građani Republike Srbije ili strana kompanija. Čak nije propisano ko će doneti odluku o gradnji, građani na referendumu ili njihovi izabrani predstavnici, ali to su svakako diskusije za budućnost.
Najčudniji detalj novog predloga je prelazni član 119 kojim se u prvom stavu, ni manje ni više, tek tako ukida Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, poznat kao Moratorijum, mada je procedura za njegovo ukidanje u toku u Narodnoj skupštini. Takođe, ova prelazna odredba nije utemeljena na samom Zakonu, niti je obraložena u Obrazloženju. Nema sumnje i da javnost o tome posle 35 godina zaslužuje raspravu. Ona bi bila dobar osnov za bilo koji dalji program razvoja nuklearnih kapaciteta jer bi pokazala zašto je Moratorijum bio štetan, kako smo ostali bez kadrova i u kakvom smo stanju u ovoj oblasti, kao i šta je najpreče da učinimo kako bismo imali nuklearne elektrane.
Ako se stvar pogleda i politički, takva ideja nema istinskih, deklarisanih protivnika, ni na političkoj sceni, a ni u nauci, da bi se tako naprečac, skriveno predlagala. Prirodni put je da se prvo razvedete od antinuklearnog puta, pa da se onda venčavate sa nuklearkom, a ne da se zabrana sa tolikim efektima ishitreno ukida na mala vrata, dopisano na margini potpisa u matičnoj knjizi. Svakako, nije isključeno ni da zakonodavac odustane od ove brzoplete ideje.
ŽUTA BURAD
Nuklearne elektrane pre svega znače stabilnost i to na vrlo duge staze. Ako se uračuna izgradnja i priprema, što je oko 20 godina ukupno i projektovani vek rada od 40 godina, kao i produženje od najmanje 20 godina, reč je o infrastrukturi koja će raditi 80 godina u budućnosti, kad će malo ko od današnjih donosilaca odluka uopšte biti tu. Zato je sve u vezi sa nuklearnom energijom povezano sa rizicima koji su vrlo dugoročni. Današnje odluke će uticati na pet generacija u budućnosti. U slučaju incidenta, to je posebno jasno – mada većina civilnih nuklearnih nesreća u prvi mah nije odnela ogroman broj žrtava (što zagovornici nuklearki rado ističu), klučna nevolja sa Černobiljom, Fukušimom, Majkom, Vindskejlom i drugim nesrećama je što su one dalekosežne – zemljište i okruženje su trajno uništeni i u principu nenastanjivi. Najopasnija strategija sa nuklearnom energijom je ona koja gleda kratkovido.
U tom smislu je posebno važna diskusija da li u Srbiji imamo dovoljno kadrova za ovaj poduhvat. Iole upućenima je poznato da je, upravo zbog Moratorijuma, broj aktivnih nuklearnih inženjera u zemlji, pre svega onih “reaktorskih” praktično nula. Nažalost, to pitanje je direktno povezano sa nezavisnošću. Zemlja koja ima svoju nuklearnu fiziku, svoje institute, istraživače i domaće nuklearne inženjere je po svakom drugom pitanju daleko manje zavisna od nuklearne industrije.
Pojedini komentatori su poslednjih nedelja govorili kako, kao u slučaju mnogih tehnologija, kupovinom reaktora kompanija dovodi i svoje stručnjake. Međutim, nuklearna energija nije isto što i proizvodnja keksa ili kablova. Kompanije uvek rade za profit, a pokazaće se da su građanima ipak bitne i druge stvari, stabilnost tog sistema, a pre svega bezbednost. Kompanije o tome brinu jer ih na to primorava država koja ima svoje stručnjake. Ako ih nema, pitanje je kako može da vrši kontrolu. Drugi stav koji se može čuti je da ćemo dok se reaktor gradi, izgraditi i stručnjake, ali nevolja je što je to jednako spor proces i mora da počne odmah.
To bi, zapravo, mogla biti prava “žuta burad” – ako se uljuljkamo u tvrdnje da nam nije hitno nužna domaća ekspertiza, put u katastrofu je gotovo neizbežan. Za obrazovanje su potrebne godine, oprema, osnaživanje postojećih institucija, dovođenje naših stručnjaka iz dijaspore i daleko veće sistemsko ulaganje u nauku i obrazovanje. Sada ono nije malo, ali za ovaj poduhvat je potrebno daleko više. Da li je lakše obrazovati nuklearnog fizičara ili pilota borbenog aviona? Glasovi sada govore da nam to i nije potrebno. Ako imate nuklearku, ova dva zanimanja su jednako presudna za bezbednost zemlje.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Ljubavi smo naučili vatru, da zemlja nam više ne gori”. To je stih Vaska Pope, jednog od naših najvećih pesnika koji je rođen u selu Grebenac, na obodu Deliblatske peščare, u jednom od naselja koja su direktno bila ugrožena vatrom. Uprkos nadljudskim naporima vatrogasaca, dobrovoljaca i meštana, uprkos pomoći koju studenti i građani šalju nemajući šta drugo da čine, uprkos apelima da se ranije zatraži strana pomoć, šumski požar u Pesku se ovog leta sasvim oteo kontroli i nastala je šteta koja će se sanirati decenijama. Neko bi mogao da zaključi kako je Pesak u plamenu parabola današnje Srbije solidarnih građana i studenata kojima vlada zloćudni režim koji nije dostojan da štiti ekosisteme kakva je Peščara, da čuva naša prirodna blaga, našu zemlju
Uprkos tome što nema jasnog diskontinuiteta u radu Sektora za vanredne situacije, opšti utisak stručne javnosti je da reakcija na požar u Deliblatskoj peščari nije bila adekvatna. Na retkim snimcima videlo se da vatrogasaca nema dovoljno, da su u pomoć priticala lokalna dobrovoljna vatrogasna društva i da je prisustvo tehnike neprimereno veličini požara. Komentatorima su u oči upadale najčešće dve činjenice – da su u Peščari korišćeni kamioni cisterne FAP i TAM, koji se ne proizvode 40 i više godina
Velike nejednakosti među decom, preobimni programi, loš položaj nastavnika, nedostatak kadra i sve veća centralizacija, neke su od neuralgičnih tačaka naših osmogodšnjih škola, kaže za “Vreme” profesor Aleksandar Baucal. Kakvo nas onda sutra čeka? Zašto svi đaci osmog razreda iz Srbije u proseku zaostaju za vršnjacima iz Evropske unije i kako to promeniti? Kako u tom duhu učitelj Predrag Starčević, čovek kome je njegov posao misija, uči decu pravim vrednostima
Kultura sećanja: 26 godina od ubistva bivšeg predsednika Predsedništva Srbije
Otmica Ivana Stambolića usred dana u Košutnjaku bila je i poruka svima koji su se suprotstavljali režimu. Ako vlast odluči da nestaneš, neće biti ni svedoka, ni tragova, ni istrage. Neće biti čak ni vesti da te nema. O tome koliko je država bila pretvorena u sredstvo privatnog opstanka na vlasti govori i zaključak suda: pripadnici JSO i čelnici Resora državne bezbednosti nisu delovali kao samostalna kriminalna grupa, već su državni aparat sile upotrebili za očuvanje političke vlasti jednog čoveka
Za samo dve godine, od početka rata u Gazi oktobra 2023, izvoz srpske municije za Izrael povećao se 42 puta i tokom 2025. i početkom ove godine dostigao 133 miliona dolara. Sve to uprkos izjavi predsednika Aleksandra Vučića juna prošle godine da Srbija obustavlja sav vojni izvoz. Samo u prva dva meseca 2026. organizovano je 14 kargo letova za Izrael, u poređenju sa 32 tokom čitave 2025. Vojne veze nisu jednosmerne. Izraelski “Elbit Systems” je krajem 2024. Srbiji prodao savremene artiljerijske sisteme, dronove i opremu u vrednosti od 335 miliona dolara. Opremu je vlast u Beogradu upotrebila za masovno praćenje svojih protivnika
Dobar deo režima rehabilitira Mladića zbog rehabilitacije vlastitog ratnog i političkog puta. Pogani mit o junačkom generalu potreban im je kako bi predstavili čitav srpski narod kao njegove i svoje saučesnike
Jednu „stranu“ sačinjavaju pripadnici režima, korumpirani policajci, kupljeni i ucenjeni kriminalci, te bogataši kojima je režim omogućio da se obogate, dok drugu stranu čine građani koji se okupljaju oko ideje slobode. Takva raspodela snaga ipak nije dovoljna da bi se srpsko društvo nazvalo podeljenim
Pod parolom „od njih mi ništa ne treba“, mnogi kažu da neće uzeti 6.000 dinara koje Vučić i Mali "daruju" narodu iz Akcionarskog fonda. Od takvog vida protesta je, međutim, slaba vajda
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
