Mada među kupcima ima trgovaca i ugostitelja, televizije, novine i radio-stanice su najviše kupovali bivši novinari i vlasnici drugih medijskih kuća
Teško se može zamisliti ijedan domaći skup o privatizaciji medija tokom proteklih nekoliko godina na kojem se nisu navodili razlozi za i protiv privatizacije i kada su se samo zarad potrebe da se „progura“ neko odlaganje procesa privatizacije često iznosili netačni ili iskrivljeni podaci. Jedan od najjačih argumenata za takve kampanje bila je kritika profesije kupaca, odnosno delatnosti novih vlasnika, koji su najčešće služili da se proces privatizacije medija zaustavi, što se na kraju i desilo. Iako su neki od tih podataka delimično tačni, jer je bilo „interesantnih“ slučajeva da su medije kupovali bivši legionari, pekari, zidari, sveštenici, ili lokalni biznismeni, koji poseduju razne manufakture, kamenolome, čitave poljoprivredne kombinate, to su bili samo pojedinačni slučajevi.
Pošto se statistika o privatizaciji medija tek očekuje i teško je bez zvanične analize utvrditi strukturu kupaca, Centar za istraživačko novinarstvo NUNS-a je postupnim sabiranjem i analizom relevantnih podataka ustanovio da je vlasnička struktura drugačija od opisane: prosečno postignuta cena po mediju je deset puta veća od početne – prosečno za više od 20.000 evra, i da je najveći broj kupaca iz medijske sfere.
Prema podacima Agencije za privatizaciju Srbije, od početka procesa privatizacije pa do danas prodato je ukupno 45 preduzeća čija se delatnost označava kao medijska: televizije, novine i radio-stanice, pretežno u vlasništvu opština ili u društvenom vlasništvu. Država je prodajom tih preduzeća „na papiru“ inkasirala čitavih 777.643.000 dinara, ili 9.148.000 evra, ali treba imati u vidu da je iznos sigurno nešto manji, jer se pojedini kupoprodajni ugovori nisu realizovali do kraja, ili su u međuvremenu poništeni. Medij je u protekle četiri godine prodavan po prosečnoj ceni od 17,3 miliona dinara, s tim da su štampani mediji na aukcijama postizali nešto bolju prosečnu cenu od elektronskih, pa je prosečna prodajna cena štampanog medija išla i preko 20 miliona dinara. Iako je u javnosti bilo puno primedbi na račun niskih početnih cena i loše procene vrednosti medija, tržište je ipak to demantovalo. Sabiranjem početnih cena do sada prodatih medija došlo se do podatka da bi planiran minimalni prihod od privatizacije u ukupnom iznosu bio 77.323.000 dinara, što je deset puta manje od ukupne sume prodatih medija.
Medije su najviše kupovala fizička lica (51 odsto), pa konzorcijumi fizičkih lica (31 odsto) i, na kraju, preduzeća (13 odsto). Do sada obavljene kupovine pokazuju da su do kupca najlakše dolazili mediji sa dugom tradicijom, a iako se puno govorilo o slučajevima gde novi vlasnici nemaju dodirnih tačaka sa novinarstvom, to ipak nije bilo toliko dominantno. Iako među kupcima medija ima trgovaca, ugostitelja, medije su ipak najviše kupovali oni koji na neki način imaju veze sa medijima. Bivši novinari, vlasnici drugih medijskih kuća ili ljudi čija se prethodna delatnost može označiti medijskom kupili su do sada 38 odsto medija u Srbiji. Lanac kupovine štampanih medija koji se danas nalaze u okviru grupe medija „Vojvodina info“ potekao je od novosadskog „Građanskog lista“, „Slobodnu reč“ iz Vranja, Radio Srbobran i „Našu reč“ iz Leskovca kupili su konzorcijumi zaposlenih. „Slobodu“ iz Pirota direktno je kupio drugi medij („Narodne novine“ Niš), a kruševačku „Pobedu“ bugarska medijska kompanija „Medija svjat“. Odmah posle ove najbrojnije grupe dolazi grupa kupaca preduzetnika i vlasnika građevinskih preduzeća, kao što je to bilo u slučajevima „Glasa Podrinja“ iz Šapca, TV Pirota, Radio Drine, RTV Podrinja, Knjaževac. Za njima ne zaostaje ni grupa vlasnika, čija je pretežna delatnost trgovina kao u slučajevima privatizacije RTV Jasenica iz Smederevske Palanke i pribojskog „Informativnog centra“, a ima svega par primera gde su vlasnici medija postali vlasnici ugostiteljskih objekata, kao u slučajevima Radio Srema iz Rume i RTV Majdanpeka.
Najdrastičniji primer u pogledu minimalne prodajne cene desio se u septembru prošle godine kada su „Zlatarske novosti“ iz Nove Varoši prodate Katarini Abramović iz Beograda po početnoj ceni od 16.000 dinara, dok je novi vlasnik Radio Ljubovije u novembru 2007. godine postala Slavica Terzić, koja je kupila radio-stanicu po početnoj ceni od 19.000 dinara. Sa druge strane, još uvek apsolutni rekorder privatizacije medija u Srbiji, nedeljnik „Pančevac“, prodat je u februaru ove godine Cvijeti Marković za 181 milion dinara, ili čitavih 2,26 miliona evra. Nedeljnik „Glas Podrinja“ kupili su na aukciji u novembru prošle godine Slobodan Teodorović, vlasnik građevinskog preduzeća „Duga M“, i sveštenik Bogdan Simanić, za 59 miliona dinara, što je od početne cene bilo veće čak 18 puta. A jedna od najinteresantnijih aukcija i dalje je bila prodaja lista „Zrenjanin“, koji je prodat za čak 70 puta veću cenu, odnosno za 54 miliona dinara. Interesantno je da za tri najprestižnija štampana medija, „Pančevac“, „Zrenjanin“ i šabački „Glas Podrinja“, dato više novca nego za sve ostale prodate medije zajedno. Najvišu cenu među elektronskim medijima, iako u svom sastavu pored TV i radio stanice imaju i list, dostigle su „Ibarske novosti“, koje su prodate za 70 miliona dinara Dragici Tomić. Ali taj kupoprodajni ugovor će najverovatnije biti raskinut na zahtev kupca.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
