Za takav privredni rezultat ponuđena su dva odgovora, od kojih onaj kako je rast uzrokovan inauguracijom nove vlade koja je unela optimizam među privrednike može odmah da se odbaci. (Prvi znakovi rasta uočeni su još u poslednjem tromesečju 2003. godine, kada se nije znalo ni kakvi će tačno biti rezultati izbora, a kamoli ko će činiti vladu.) Realnije je objašnjenje ono koje upućuje na promene u statističkoj metodologiji kojom se prati privredni rast. Od 1. januara naša statistička služba promenila je metod kojim prati proizvodnju domaćih preduzeća. Suština promene je u drugačijem strukturisanju uzorka: do 1. januara statistika je pratila uglavnom društvena preduzeća, dok je privatni sektor bio podreprezentovan. Sada je uzorak promenjen tako što je u njega uključen veći broj privatnih preduzeća. Razlozi rasta, dakle, trebalo bi da leže u bolje struktuiranom uzorku koji omogućuje da se realnije sagleda srbijanska privreda.
Jedan broj ekonomista osporio je takvo objašnjenje tvrdeći kako promene u metodologiji iskrivljuju sliku o tome kakva je stvarno srbijanska privreda, te kako su pomenuti pokazatelji samo statističko „ulepšavanje zbilje“. To može biti tačno jedino pod uslovom da je novi uzorak još više iskrivio realno stanje, odnosno odnos između društvenih i privatnih preduzeća. Iako nije poznat tačan odnos između društvenog i privatnog sektora, s obzirom na to da je u poslednje dve godine privatizovano preko hiljadu preduzeća, pre bi se moglo tvrditi da navedena promena u uzorku sada realnije, a ne nerealnije, meri stopu rasta.
Da statistika nije problem, odnosno glavna prepreka da se spozna krvna slika jedne privrede samo u Srbiji, već da je ona bila glavni problem u ostalim zemljama Istočne i Centralne Evrope tokom devedesetih godina, pokazao je Andres Aslund u svojoj knjizi Building Capitalism (Cambridge University Press, 2002). Aslund tvrdi kako je teorija o kolapsu proizvodnje mit, te kako su – uprkos tome što je zvanična statistika zabeležila pad autputa u svim postsocijalističkim zemljama – pojedine zemlje u stvari zabeležile rast proizvodnje u prvim godinama nakon pada Berlinskog zida, odnosno da jedan deo zemalja nikad nije ni bio u tranzicionoj recesiji. Razlog za to Aslund upravo vidi u statističkim službama koje nisu bile sposobne da procene šta se događa u sivoj ekonomiji. Poredeći zvanične rezultate o privrednom rastu za ceo region (22 zemlje) za period 1989–1995, Aslund je izračunao kako, kada se u obzir uzme i siva ekonomija, ukupna kontrakcija autputa iznosi 32 odsto, a ne 40 odsto, kako je sugerisala zvanična statistika.
Ima još aspekata koji govore o tome kako loša statistika pruža lošu sliku ekonomske stvarnosti, ali oni sada mogu da se ostave po strani. Suština je u sledećem: sve zavisi od toga kako se strukturira uzorak. U većini zemalja Centralne i Istočne Evrope početkom devedesetih godina problem je bila siva ekonomija koju je bilo teško registrovati. U našem slučaju, problem je što se ne registruje ono što se događa u privatnom sektoru koji je nastao posle 2000. godine.
Statističkom aspektu rasta mogu da se dodaju još neki optimistični trendovi koji se uočavaju u poslednjih nekoliko meseci. Prvo, primetan je porast udela finalnih proizvoda u ukupnom društvenom proizvodu (što ukazuje na restrukturisanje privrede); drugo, čini se da republička uprava javnih prihoda skuplja poreze bolje nego što je planirano (viši fiskalni prihodi su verovatno odraz uvećane privredne aktivnosti); treće, ukupni nivo biznis kredita koje su komercijalne banke izdale u januaru 2004. godine veći je za oko 12 odsto od ukupnog iznosa kredita u junu 2003. godine (što možda ukazuje na to da se banke lagano oslobađaju straha od davanja kredita). Sve to na indirektan način ukazuje da se proizvodnja u Srbiji oporavlja, i da je sasvim moguće da se Srbija vrati rastu već tokom 2004. godine. (U zemljama Centralne i Istočne Evrope rast je ponovo zabeležen u proseku tri do pet godina nakon otpočinjanja reformi.)
Postoje argumenti kojima se može osporiti ova hipoteza, ali oni nisu statističke prirode. Naime, da bi pomenuti trend davao razloga za optimizam potrebno je da rast bude održiv. Nisu sve zemlje koje su se vratile rastu uspele da ga održe. Slučajevi Rumunije i Bugarske potvrđuju da zemlji preti ponovni pad proizvodnje ukoliko inicijalne reforme (spoljna i unutarnja liberalizacija i obaranje inflacije) ne budu praćene restrukturizacijom preduzeća. Odsustvo restrukturizacije je osnovni razlog što je u Rumuniji i Bugarskoj nakon povratka rastu 1993, odnosno 1994. godine, ponovo došlo do pada proizvodnje 1996, odnosno 1997. godine. Nije isključeno da se ista stvar desi i u Srbiji. Do sada nije obavljeno ni jedno istraživanje o tome šta se dešava sa srpskim preduzećima (pogotovo onim koja su privatizovana), koje bi dalo neke indikacije u pogledu toga da li je rast, zabeležen početkom ove godine, održiv.
