Pobediti u "Piramidi", je l’ da, jako je politički važno, blago nama
Svake nedelje na „ružičastoj“ televiziji odigrava se nadmetanje koje privlači sve veću pažnju gledalaca: emisija zvana „Piramida“, „nemilosrdna polemika tri javne ličnosti o pet događaja iz protekle nedelje“ kako se reklamira, uz objašnjenje da „pobeđuje samo jedan“, da „o pobedniku odlučuju gledaoci telefonskim glasanjem“, uz direktan poziv: „Glasajte telefonom!“
Dok se bitka vodila za poziciju bliže bazi piramide, termin emitovanja je bio kasno popodne, a kako se nadmetanje bližilo vrhu, gledanost je porasla pa je emisija „prebačena“ u „udarni“ termin, onaj posle Nacionalnog dnevnika. U približavanju vrhu pokazalo se da su, od svih „javnih ličnosti“ koje su pristale da učestvuju, najpopularniji političari. Pokazalo se, takođe – kao što i obično biva kad je o političarima reč – da o pobedniku ne odlučuju samo gledaoci.
Slavko Beleslin, urednik u producentskoj kući Adrenalin, koja je vlasnik licence ovog talk game showa, za „Vreme“ kaže da su pravila igre jednostavna: broje se samo primljeni pozivi u toku emisije i ko ih „nakupi“ najviše pobednik je, bez obzira na to odakle je poziv stigao. Još jedan podatak je važan: svaka ostvarena veza sa zadatim brojem telefona košta 30 dinara bez poreza na dodatu vrednost, kako se i na ekranu može pročitati, a sa PDV-om 35,4 dinara. Adrenalin ima ugovor sa Telekomom po kome novac ostvaren telefonskim saobraćajem na dodeljenim brojevima dele u već nekom odnosu koji je, naravno, poslovna tajna.
KO TO TAMO GLASA: Pretprošle nedelje u „mini finalu“ ove emisije nadmetali su se funkcioner Socijalističke partije Srbije Uroš Šuvaković, potpredsednik Srpskog pokreta obnove Srđan Srećković i potpredsednik Demokratske stranke Dragan Šutanovac. Ukupno je ostvareno 121.367 poziva: „šnjur“ je „odneo“ Šutanovac, ukupno 62.789 poziva, drugoplasirani je bio Srećković sa 35.330 a najmanje je osvojio Šuvaković, svega 23.248 glasova. Prevedeno u novac, Telekom i Adrenalin su od ovog glasanja prihodovali 3.641.010 dinara, što po srednjem kursu Narodne banke Srbije iznosi 42.160 evra, a država 655.381 dinara, odnosno 7589 evra. Pretplatnici su svoju ljubav prema prvoplasiranom platili 2.222.730 dinara (25.738 evra), drugoplasiranom 1.250.682 (14.482 evra), a trećeplasiranom 822.979 dinara (9529 evra).
Doduše, nisu svi pozivi stigli samo od obožavaoca. Naime, prema listingu poziva do kog je došla redakcija jednog beogradskog tabloida, za Šutanovca je sa samo dva telefonska broja, iz centrale DS-a u Krunskoj ulici i Gradskog odbora na Terazijama, „stiglo“ ukupno 10.369 poziva. I drugi takmaci su imali sličnu, mada znatno slabiju podršku: za Srećkovića su iz „baze“ SPO-a stigla svega 563 glasa, ali je zato sa telefona registrovanog na Beogradskom sajmu glasano 5257 puta: a za Uroša Šuvakovića je iz partijske centrale na Studentskom trgu glasano 598, a sa telefona Vatrogasne brigade u Ulici Mije Kovačevića još 177 puta. Ta podrška je stranačku kasu DS-a olakšala za 367.062,6 dinara ili 4250 evra, SPO za 19.930,2 dinara (230 evra), Beogradski sajam za 86.097 dinara (2128 evra), SPS za 20.571 dinar (230 evra), a Vatrogasnu brigadu za skomnih 6265,8 dinara (72,5 evra).
NIJE TAJNA: Teorijski gledano, za ostvarivanje telefonske veze preko digitalne centrale, potrebno je vreme: za tonski odziv centrale (oko jedna sekunda) da se „okrene broj“ (nekoliko sekundi), da centrala uspostavi vezu (takođe nekoliko sekundi), da krajnji terminal vezu prihvati (opet koja sekunda)… Sve u svemu, desetak sekundi. Svaki sledeći poziv je „kraći“ za „okretanje“ broja, jer telefon „pamti“ poslednji izabrani broj, a teško je poverovati da još iko koristi telefon sa dekadnim biračem, koji se okreće u pravom smislu reči. U praksi to traje malo duže, ali se, u svakom slučaju, može ostvariti od tri do pet poziva na minut, za 90 minuta između 270 i 450 poziva po jednom aktivisti. Iz gradskog odbora DS-a glasalo se 7612 puta, što bi značilo da je glasačka mašina imala između 17 i 28 „delova“.
Dragan Šutanovac kaže kako nije tajna da je njegova pobeda potpomognuta „glasačkom mašinom“ i objašnjava da je to delo stranačkog podmlatka, njih dvadeset, koji su iz Gradskog glavnog odbora pružali podršku svom kandidatu.
Međutim, ako se veza ostvaruje preko ISDN uređaja koji ima svaka iole ozbiljna firma, i pomoću koga se ostvaruje puna digitalna veza od teminala do terminala, vreme za uspostavu veze se drastično skraćuje: nema čekanja za tonski odziv centrale, ponovljeno biranje traje manje od sekunde, ne čeka se na uspostavljanje veze, a i pozvani terminal se odaziva trenutno. Ako se tome doda „psihička sekunda“, vreme da onaj koji poziva ponovo pritisne „ridajil“ taster, broj mogućih uspostavljanja telefonske veze na ovaj način penje se na najmanje deset, a teorijski maksimum bio bi oko 20 poziva na minut, što bi značilo da „zadatak“ obavi pet i deset mladih aktivista, odnosno da se njih dvadeset nije pretrglo od posla. Drugačije gledano, da su svih dvadeset omladinaca devedeset minuta pritiskali odgovarajući taster na telefonu, pridodali bi svom kandidatu od 18.000 do 36.000 glasova, ali bi to i koštalo između 637.200 i 1.274.400 dinara, odnosno izneđu 7378 i 14.756 evra.
MOŽE TO I BRŽE: Cela stvar se može ubrzati pomoću kompjutera, jer svaki kopjuter koji ima modem i odgovarajući softver, može raditi kao telefon. Softver koji generiše telefonski poziv ugrađen je u svaki operativni sistem, ali se njime rukuje na isti način kao i telefonom, što znači – odveć sporo. S druge strane, za iole veštijeg programera kome rad digitalnih telefonskih centrala nije stran, izrada namenskog programa za potrebe glasanja ne predstavlja naročit problem. Kompjuter s ovakvim programom, povezanim na mrežu preko već pomenutog ISDN uređaja, skraćuje vreme ponavljanja uspostavljanja veze za onu „psihičku sekundu“, jer to je još jedino preostalo usko grlo. Broj poziva tako može da se utrostruči, što bi bio teorijski maksimum.
Ako se veza uspostavlja preko mreže mobilne telefonije, sve je isto, samo malo drugačije: potrebna je kartica koja kompjuteru omogućava direktni „izlaz“ na mrežu mobilne telefonije, ekvivalent modemu. Uz nju se, naravno, dobija i softver koji se, eventualno, mora „obogatiti“ već pomenutim, za potrebe glasanja namenski izrađenim programom. Ova kartica se, doduše, kod nas ne može kupiti baš na svakom ćošku, ali nije ni preterano teško nabaviti je, kad je već o tako važnom poslu reč, kao što je piramidalno nadmetanje.
Na kraju, cela stvar se može rešiti i hardverski: za poziv je potreban generator tona koji centrala prepoznaje i usmerava na ciljani terminal, i elektronski prekidač koji će vezu po uspostavljanju „oboriti“ i postupak vratiti na početak. Skicirani uređaj je jednostavan, softversko rešenje još jednostavnije, jer danas je lakše naći programera da program „istipka“ na tastaturi, nego elektroničara koji bi se baktao oko lemilice da bi neko glasao u nekom tamo talk showu.
„VELIKI OKRŠAJ„: Jedno od pitanja je zbog čega se „mašina“, bilo omladinska, softverska ili hardverska uopšte aktivira, s obzirom na to da na opisani način dobijeni broj glasova na krajnji poredak nije uticao. Odgovor je jednostavan: ovo je bila samo proba pred „veliki okršaj“ koji se očekuje u „superfinalu“ ove emisije, u kojoj će potpredsednik Demokratske stranke „ukrstiti“ popularnost i stranačke resurse s potpredsednikom Radikalne stranke Aleksandrom Vučićem, njegovom popularnošću i partijskim resursima. Treći takmac se još ne zna, ali sva je prilika da će to biti Božidar Đelić.
Po rečima predsednika Gradskog odbora DS-a Zorana Alimpića, „Piramida“ je veoma gledana emisija i nije čudno što stranke koriste svoje resurse kada je reč o nadmetanju sa političkim protivnicima. „Sada nas očekuje duel sa Vučićem, za koji ćemo se takođe dobro spremiti. Sporno je samo to što neki učesnici koriste državne firme i prave račune koje će neko drugi da plati. Mi smo bar zvali sa stranačkih brojeva, sa telefona koje sami finansiramo.“ O tome da broj glasova ne oslikava verno naklonost gledaoca/glasača, ni reči. Ko o tome uopšte vodi računa. Pobediti u „Piramidi“, je l’ da, jako je politički važno, blago nama.
Kako god, računica kazuje da u ovom turnusu odmeravanja „šejtan-mašina“ nisu iskorišćeni svi kapaciteti DS-a, već su samo testirane mogućnosti, odnosno koliko je kadra glasova isporučiti u jedinici vremena. Kao što reče Alimpić, Vučić je ozbiljan protivnik: u mini finalu ekvivalentnom ovom opisanom, dobio je 102.546 glasova, što je koštalo 3.630.128 dinara, odnosno 42.035 evra. Radikali nesumnjivo imaju disciplinovano članstvo koje truda ne žali, moguće ni novca, da pomognu svom favoritu, a nije daleko od pameti da su i oni neku „mašinicu“ aktivirali, tek koliko da je probaju. O tome, međutim, insajderske informacije manjkaju, ko zna iz kog razloga.
Glasanje publike, pored partijsko-navijačkih strasti, stimulisano je i nagradom koja se u svakoj emisiji dodeljuje žrebom: u „običnoj“ emisiji nagrada je 100.000 dinara, u mini finalu „škoda fabija“, a za superfinale se još ne zna, možda „škoda oktavija“. Dobitnik se identifikuje preko telefonskog broja sa koga je glasao, ali samo onih sa kojih je stigao glas za pobednika emisije. Tako, ako udeo „glasačke mašine“ bude veliki, lako se može dogoditi da veliku nagradu dobije jedna od dve stranke čiji se predstavnici takmiče, u stvari da automobil „kupi“ preko telefonskog računa. Uzgred, po znatno većoj ceni od one u prodavnici. Time uzgred-uzgred bude in flagranti potvrđeno ovo falširanje podrške širokih narodnih masa. O mogućem blamu valjda neko razmišlja. Jedino ako već ne postoji dogovor da određeni brojevi u bubanj ne uđu. Reč je tek o spekulaciji, ali ko će ga znati.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
