Od njive do pepeljare

U Srbiji postoje četiri fabrike duvana a godišnje se uveze cigareta za više od pedeset miliona evra. Proizvođači kažu da je razlog tome što su premije za uzgoj duvana, kojima se stimulišu kvalitet i kvantitet proizvodnje, ukinute a uvedene su subvencije prema veličini zasađenih površina. Proleće je stiglo, vreme je za sadnju duvana, a proizvođači još ne znaju da li će i kako dobiti pomoć od države.

Uzgajivači, organizatori proizvodnje, prerađivači… svi uglas traže da se hitno donese uredba o premiranju proizvodnje duvana. Tako je, kažu, u (skoro) svim okolnim zemljama: u Bugarskoj, na primer, država doplaćuje proizvođačima 1,30 evra po kilogramu bez obzira na sortu i kvalitet, u Grčkoj je premija čak tri evra. U suprotnom, vele, uzgajivačima se posao neće isplatiti, duvana će biti sve manje, a fabrike neće imati sirovine: tri hiljade porodica i nekoliko hiljada radnika ostaće bez posla. „Zanimljivo je da niko ne pominje Makedoniju, koja je regionalna duvanska velika sila, a država se u proizvodnju duvana ne upliće“, kaže za „Vreme“ Goran Živkov, donedavno ministar poljoprivrede u Vladi Republike Srbije.

SIGURAN POSAO: Duvan je legalna „teška“ droga, teška jer izaziva psihičku i fizičku zavisnost konzumenta i stoga donosi siguran prihod, kako proizvođačima tako i distributerima. Tržište duvana u Srbiji je „teško“ bezmalo 400 miliona evra. Kad je već tako, umesno je pitanje zašto bi se država uopšte mešala u duvanski posao, zašto bi finansirala proizvodnju duvana, a ne recimo proizvodnju pšenice i kukuruza, ili proizvodnju čarapa i cucli-varalica, ili…

„Zato što donosi prihod i državi“, lakonski odgovara Dušan Cmiljić, direktor srpske ispostave Alajans Van Tobaka, inače jednog od većih svetskih proizvođača i prerađivača duvana. „Akciza je stalan izvor prihoda i krajnje je vreme da političari razmisle od čega će se puniti budžet kad prođe još ovo nekoliko atraktivnih privatizacija“, pridružuje se Milorad Antonić, predsednik Udruženja proizvođača duvana Srbije. Goran Živkov kaže da to u najmanju ruku nije tačno, da akcize jesu značajna stavka na prihodnoj strani budžeta, ali da one nemaju veze sa uzgajanjem duvana, već sa proizvodnjom i prodajom cigareta. Objašnjava da su državne jasle svima drage, ali da je premiranje proizvodnje duvana u stvari direktno finansiranje duvanske industrije: „Ako im treba duvan, neka ga plate“, kategoričan je. Prošle godine je na ime subvencija isplaćeno nešto manje od tri i po miliona evra, a ove godine, ako zahtev proizvođača „prođe“, ceh će biti dvostruko veći.

DUPLO VEZANO: Duvan je jedna od retkih poljoprivrednih kultura za koju uzgajivač unapred zna koliko će zaraditi, jer proizvodi za poznatog kupca unapred dogovorenu količinu po unapred dogovorenoj ceni. Prema Zakonu o duvanu, koji je usvojen u vreme privatizacije srpske duvanske industrije, proizvođači cigareta su obavezni da polovinu duvana koji prerade kupe na domaćem tržištu, ali najmanje 2000 tona, a ako ne „preskoče“ cenzus, gube licencu, što je poseban vid zaštite uzgajivača od uvozne konkurencije. Doduše, zaštićeni su i proizvođači cigareta desetostruko većim akcizama za uvozne cigarete od akciza za domaće.

Prošle godine je ubrano i isporučeno 7650 tona suvog duvanskog lista, što je jedva dostiglo da namiri potrebe tri fabrike: nišku, vranjsku i inđijsku. Ove godine, međutim, počinje da radi i fabrika u Senti i, ako primarna proizvodnja ostane na istom nivou, neko će ostati kratkih rukava.

Da bi ovaj zahtev ispunili, fabrike cigareta se dovijaju kako znaju i umeju, čak otkupljuju i duvanski otpad. „Faktički kupuješ đubre, samo da bi mogao da radiš“, poverio se direktor proizvodnje jedne od ovdašnjih fabrika cigareta. „Bez obzira što je ‘đubre’ jeftino, u njemu su ipak zamrznuta velika sredstva. Poseban problem je što ne znaš gde da ga deneš, ‘vuče’ se po magacinima sve dok se malo pomalo ne ‘uvali’ u cigarete.“ Ni to, međutim, nije tek tako: kaže da ‘đubre’ ne može da se stavi u svaku cigaretu. Nije, veli, isto praviti marlboro, drinu ili fast.

Ukratko, potražnja za domaćim duvanom je velika, biće još veća, ali ga nema dovoljno. „Da bismo to ‘ali ga nema’ promenili u ‘ima ga’, moramo da ubedimo uzgajivače da povećaju površine pod duvanom, da im pomognemo da uvećaju prinos i, na kraju, da poboljšaju kvalitet“, rezonuje Dušan Cmiljić. „Da bi se to ostvarilo, neophodna je pomoć države.“ Objašnjava da se u evropskim zemljama proizvodnja duvana smanjuje, što je šansa za Srbiju da se uvrsti u red izvoznika duvana.

OKRENI–OBRNI: Po njemu, država će najbolje pomoći ako ponovo uvede premije po kilogramu isporučenog lista, s tim što bi visina premije zavisila i od kvaliteta. Na taj način, tvrdi, obezbediće se i kvalitet i kvantitet proizvodnje. Dodaje da je velika greška bio prošlogodišnji „eksperiment“, kada je proizvodnja duvana subvencionisana po hektaru sa zasadom duvana, što je dovelo do toga da uzgajivači nisu bili zainteresovani ni za količinu ni za kvalitet. Računica je jednostavna: ako se subvencija podeli sa prosečnim prinosom, dobije se da je svaki kilogram premiran sa oko 40 evrocenti. Ako bi pak prinos bio dvostruko veći, premija po kilogramu bila bi dvostruko manja, svega 20 centi. Povećanje prinosa, dakle, destimulisano je.

Međutim, od 2000. godine do sada oprobane su sve varijante finansijske podrške uzgajivačima duvana: prve dve godine država je dotirala svaki kilogram isporučenog duvana, sledeće dve godine isplaćivane su subvencije „po hektaru“ koje su varirale u zavisnosti od sorte, pa je sledeće dve godine isplaćivana premija „na kilo“, da bi prošle godine opet bila subvencionisana sadnja a ne rod. Činjenica je da su premije uticale na rast proizvodnje, pitanje je samo ko je od toga imao koristi: duvana jeste bilo više, ali prosečan prinos je ostao nizak, vrti se oko tone i po po hektaru, što je na granici isplativosti. Kako god da se okrene, dakle, ne valja.

Milorad Antonić, predsednik Udruženja proizvođača duvana Srbije, kaže otprilike isto: moraju se ustanoviti pravila koja će važiti bar pet godina, kako za duvan tako i za pšenicu, suncokret, bilo koju kulturu. „Proizvodnja duvana je zahtevna i ne trpi promene – čas ovako, čas onako. Nije duvan samo njiva, već i seme, rasad, đubrivo, zaštita i sušara. I rad, naravno.“

DOBRA CENA: Za razliku od ranijih godina, kada se čekala berba da bi se ustanovila cena, većina organizatora proizvodnje je već sada „izašla“ sa ponudama: uzgajivačima je ponuđeno 1,80 evra za duvan prve kategorije, a za svaku sledeću petnaest centi manje. Antonić kaže da je ta cena „malo bolja od prošlogodišnje“, kada se nije „bogzna šta zaradilo“, ali se nije ni izgubilo. „Ako se vodi računa, 95 odsto duvana je u prve tri klase, što uz prinos od dve tone po hektaru obezbeđuje prihod, ali samo ako naš rad zaračunavamo po mizernim cenama.“ Nekad je, nastavlja, moglo da se živi od dva hektara pod duvanom, dok je sada i pet malo. Kaže da bi naša država mogla da se ugleda na Hrvatsku: rovinjska fabrika duvana plaća proizvođačima skoro dva evra, država doplaćuje još 80 centi i pride još 300 evra po hektaru. „Hrvatska ostvaruje 120 miliona evra od izvoza duvana i cigareta“, zaključuje Antonić.

MNOGO KOMPLIKOVANO: U Ministarstvu poljoprivrede kažu da je premiranje proizvodnje „na kilo“ generalno dalo dobre rezultate, ali da će, ako premijâ uopšte bude, one biti različite u zavisnosti od sorte: najveća za virdžiniju jer se u nju mora mnogo uložiti, zatim za orijental koji je sitnolisan i prinos mu je mali, dobrog je kvaliteta, ali zahteva mnogo živog rada, a najmanje za berlej. Objašnjavaju da nije reč o ekonomskoj meri, već o socijalnoj i političkoj, jer se proizvodnjom duvana bavi pretežno sirotinja, naročito oni na jugu Srbije.

Državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede Danilo Golubović kaže da „jedino što se trenutno zna jeste da se ništa ne zna“, jer situacija je veoma komplikovana i mnogo toga međusobno sučeljenog mora da se uskladi. Pravila CEFTA i Svetske trgovinske organizacije, naime, ne poznaju obavezan otkup domaće proizvodnje, a ako se ta obaveza ukine, a sva je prilika da će tako biti, onda od premija ništa nema, jer neracionalno je proizvodnju sa nesigurnim plasmanom finansirati. Razmrsivanjem ovog duvanskog čvora bave se tri ministarstva: finansija, za odnose sa inostranstvom i poljoprivrede. Celu stvar dodatno komplikuje to što dva od tri nabrojana ministarstva nemaju glavu: dobiće je tek kad se sastavi vlada, a to će biti kad će biti.

Ono što proizvođači mogu očekivati isto je što su dobili i prošle godine: 65.000 dinara po hektaru zasada. „Ne bih ja žurio sa zaključkom. Da li će biti subvencija ili premija zavisi pre svega od toga kako će biti sklopljena vlada i ko će biti ministar poljoprivrede“, opominje Goran Živkov. „Može da ne bude ni jednog ni drugog: pametan ministar nikad ne bi budžetska sredstva tako trošio, već bi ih usmerio u investicije, na primer u sisteme za zalivanje ili sušare i na taj način bi pomogao poljoprivrednicima.“