Krajem 2025. godine, zahvaljujući potpunoj nezainteresovanosti vlasti da rešava probleme, Srbija se našla u trostrukom energetskom problemu – nije poznato kako će se rešiti saga sa Naftnom industrijom Srbije, nije poznato odakle će Srbija ubuduće kupovati gas, a ni Elektroprivredi Srbije ne piše se dobro
Predsednik Srbije je ukazao na težinu situacije u kojoj se zemlja nalazi, istakavši da nije reč samo o problemima sa dobavljanjem nafte. “Slede nam problemi sa rafinerijom, petrohemijom, suštinski opstankom ekonomije koju imamo danas”, rekao je Aleksandar Vučić i dodao – cilj američkih sankcija prema Naftnoj industriji Srbije (NIS) je jasan, a to je potpuni izlazak ruskog interesa iz NIS.
“Sa planom vlasničke transformacije bismo morali da krenemo odmah”, poručio je dalje predsednik, a rok za to je “samo 45 kalendarskih dana”.
Najzad, uskliknuće nepažljivi čitalac, vlastima je došlo do mozga da se više ne može čekati, da država napokon mora da reaguje i zaštiti interese građana i države Srbije.
I zbilja, deluje da je u decembru 2025. godine, 11 meseci nakon što su Sjedinjene Američke Države uvele sankcije NIS i puna dva meseca nakon što su one stupile na snagu, došlo krajnje vreme da država Srbija reši ovaj problem.
Međutim, početni predsednikov citat nije iz decembra. Aleksandar Vučić je to izgovorio u januaru 2025, nekoliko dana pre nego što je zvanično objavljeno da su Amerikanci uveli sankcije NIS zbog većinskog ruskog vlasništva u kompaniji.
Sve je bilo jasno tada: šta to Srbija mora da uradi da bi firma koja direktno doprinosi BDP sa skoro četiri odsto, budžetu sa oko 10 odsto i zapošljava više od 13.000 ljudi nastavila normalno da funkcioniše.
…A VLAST SE ČEŠLJA
Naravno, upućenima je bilo sve jasno još u februaru 2022. godine, kada je Rusija napala Ukrajinu, a ceo “zli Zapad” odmah krenuo (nastavio) sa uvođenjem sve težih i obuhvatnijih sankcija protiv Rusije, te smanjio njene mogućnosti da finansira pomenuti rat u Ukrajini. A kako to nije bilo jasno predsedniku Srbije, “lideru slobodnog sveta”, genijalnom strategu, vrhunskom šahisti u međunarodnim odnosima, koji vidi i po deset poteza unapred i koji je, po sopstvenom hvalisanju, znao da sledi napad Rusije na Ukrajinu tri meseca pre nego što se dogodio?
No, krajem novembra – dakle, nakon više od deset meseci od kada je precizno objasnio u kakvom je problemu država i šta mora da uradi da bi iz tog problema izašla – i nakon tačno nula odsto vlasništva NIS koji je izašao iz ruskih ruku, Vučić je rekao da ne razume logiku Amerikanaca, odnosno, zbog čega ipak ne daju licencu NIS.
Prošla je skoro cela godina od uvođenja sankcija NIS, a, kako to predsednik često voli da naglasi, rezultat na semaforu je jasan: nula, “krompir” – toliko je država uspela da uradi na rešavanju ovog gorućeg pitanja za proteklo vreme. Informacije se skrivaju, građani se drže u potpunom neznanju, a radi se o jednom najvažnijih problema sa kojima se država suočava. Uz to, rasplet se i dalje ne nazire.
Jer šta je zapravo vlast radila u mesecima iza nas? Uglavnom zamajavala javnost pričajući kontradiktorne stvari. Vrlo malo je bilo potrebno, na primer, da od izjave ministarke energetike Dubravke Đedović Handanović da su “Rusi pristali da prodaju svoj udeo u NIS” dođe predsednička da “Rusi ne žele da prodaju NIS”.
Ili, Narodna banka Srbije je za slično (kratko) vreme optužila pojedine medije da dižu paniku zbog najave sekundarnih sankcija, da bi potom i sama saopštila da je dobila “ozbiljno upozorenje” zbog poslovanja banaka sa NIS.
Dalje, samo jedan dan bio je potreban da EU demantuje laži srpskih funkcionera o tome da je EU zabranila transport ruskog gasa do trećih zemalja.
Podsetimo, Ministarstvo energetike je u zvaničnom saopštenju navelo da se “Srbija nalazi u veoma teškoj i gotovo bezizlaznoj situaciji, pošto je Savet Evropske unije usvojio zabranu tranzita ruskog gasa kroz EU u treće zemlje, a mera stupa na snagu 1. januara 2026. godine”, te da “zahvaljujući odličnim odnosima predsednika Vučića sa svetskim liderima, nadamo se da ćemo naći rešenje i radimo sve što je u našoj moći ali situacija je gotovo bezizlazna imajući u vidu i trenutnu situaciju u vezi sa Naftnom industrijom Srbije”. Marta Kos je koliko sutradan demantovala ovu “vest”.
Lista ovakvih izjava državnih zvaničnika je preduga. A stvar je, zapravo, veoma jednostavna. Zašto država u poslednjih 11 meseci nije uradila apsolutno ništa u vezi sa NIS? Kratak i, nažalost, tačan odgovor glasi: zato što vlast, oličena u Aleksandru Vučiću, ne brine o interesima države Srbije, već zapravo brine o interesima – države Rusije. I u tome se krije dosta i prošlih i sadašnjih (možda, i do kraja vremena?) problema sa kojima se Srbija suočava.
GLE, EVO LEDENOG BREGA!
Daleko od toga da je problem sa sankcijama NIS i posledično pitanje snabdevanja Srbije gasom bilo jedino i najvažnije tokom protekle godine.
Dugotrajni i masovni protesti nakon pada nadstrešnice u novembru 2024. godine, koji su efikasno i do kraja ogolili autokratsku i nasilnu prirodu režima Aleksandra Vučića, uglavnom su zaokupljali pažnju, kako vlasti, tako i javnosti. Sasvim je izvesno da će ovi protesti i ogromna društvena promena koja se dogodila u Srbiji potaknuta njima pre ili kasnije dovesti do promene političke vlasti.
No, u međuvremenu, Srbiji se – najviše zahvaljujući neodgovornoj vlasti, ali i neshvatljivom neradu i nezainteresovanosti svih vrsta medija – neopaženo “privuklo” još nekoliko velikih problema. Jedan je već pomenuto postepeno odumiranje NIS i njegove Rafinerije nafte. Nakon uvođenja sankcija u januaru i njihovog višekratnog odlaganja, mediji se nisu previše bavili ovom temom.
Tek nakon što su sankcije stupile na snagu, u oktobru, počeli su u medijima da se raspetljavaju svi crni scenariji koji su usledili, a još im se ne nazire kraj: potpuna obustava pristizanja sirove nafte u Srbiju kroz jedinu “cevku” – Jadranski naftovod (JANAF), trošenje rezervi sirove nafte NIS kako bi Rafinerija nastavila rad, i, potom, postepeno gašenje Rafinerije, sve opasnosti uvođenja sekundarnih sankcija za Narodnu banku Srbije, koje će dovesti do blokade svih plaćanja prema inostranstvu, ostanak bez posla i prihoda za više od 13.000 porodica koje su vezane za NIS…
Sve ovo nije bilo zanimljivo medijima, niti su upozorili javnost na ozbiljnost američkih sankcija NIS, sve dok one nisu tresnule kompaniju i državu posred lica.
Jednako, mediji se nisu mnogo bavili ni drugim, povezanim energetskim problemom – zbog čega Srbija nije sa Rusijom potpisala dugoročni sporazum za gas, da li postoje alternative ruskom gasu, kako, kuda, koliko i odakle može da se nabavi gas za slučaj da dotok ruskog gasa prestane… Sve do oktobra, kada smo već dobrano videli obrise ogromnog ledenog brega kome se Srbija približava.
Reč je, dakle, bila o prvorazrednom medijskom događaju i pojavi, za koju postoji izraziti javni interes, a pruža neiscrpan vulkan tema – političkih, geopolitičkih, energetskih, ekonomskih, socijalnih… Međutim, slično slepilo pokazali su i vlast i mediji.
GLE, EVO I NOVE TAKSE!
A šta tek reći o trećem problemu kojeg je šira javnost postala svesna takođe u oktobru 2025, iako se – i on – već godinama “valja” prema Srbiji? Reč je o uvođenju svojevrsne carine za određene proizvode na granice EU, tzv. “mehanizma za prekogranično usklađivanje cena ugljenika”, odnosno, skraćenice CBAM (carbon border adjustment mechanism).
O čemu je reč? Najjednostavnije rečeno, CBAM je mera koju je EU uvela kako bi naplatila emisiju ugljen-dioksida nastalu tokom stvaranja pojedinih proizvoda koji se uvoze u EU. Još od 2005, u sklopu borbe protiv klimatskih promena, EU zahteva od zagađivača da plate svoje emitovanje gasova sa efektom staklene bašte u atmosferu, i to putem sistema trgovine emisijama (emisionim jedinicama) – emissions trading system (ETS).
S obzirom na to da “domaći”, odnosno EU proizvođači, već godinama plaćaju ovu taksu, Unija je uvela i pomenuti CBAM da EU proizvođači ne bi bili u lošijem položaju od ne-EU proizvođača koji nisu u ETS sistemu, te nisu imali ovu obavezu plaćanja za emitovane gasove sa efektom staklene bašte (GHG).
Politički dogovor uvođenja CBAM na uvoz u EU postignut je 2022, tranzicioni period uvođenja i prilagođavanja tog mehanizma stupio je na snagu u oktobru 2023. godine, dok naplata kreće od 1. januara 2026. godine. Zahvaljujući udruženom negativnom dejstvovanju vlasti i medija, šira javnost Srbije se u oktobru 2025, manje od tri meseca pre početka naplate, našla iznenađenom – kakva je to nova taksa i koliko će koštati?
A ŠTA ĆEMO SA STRUJOM
Sva je prilika da čak ni tad, u oktobru 2025, ne bi bilo veće priče o uvođenju CBAM, da Fiskalni savet – jedna od retkih preostalih funkcionišućih institucija u državi – nije izašao sa obimnom analizom efekata uvođenja ovog nameta po privredu Srbije.
Na koje proizvode će se odnositi CBAM? Za sada, tj. za početak, reč je o cementu, gvožđu i čeliku, aluminijumu, đubrivu, električnoj energiji i vodoniku. Sve zemlje koje budu uvozile ove proizvode u Evropsku uniju plaćaće “carinu” na ugljen-dioksid nastao prilikom proizvodnje ovih roba, kako bi se izjednačili uslovi poslovanja za proizvođače unutar i van EU. Osim ovoga, uvođenje CBAM će sprečiti i “curenje” ugljenika, odnosno “bežanje” proizvođača iz EU u treće zemlje koje do sada nisu imale obaveze plaćanja za proizvedene gasove sa efektom staklene bašte.
Ovaj namet će plaćati uvoznici u EU, a ne proizvođači u Srbiji, tj. van EU, međutim, to će i dalje značiti da će ovi proizvodi biti skuplji za pomenutu taksu, odnosno, proizvođači će postati nekonkurentniji na tržištu EU za onoliko koliko budu pravili ugljen-dioksida prilikom svoje proizvodnje. Princip je jednostavan – što manje zagađuješ, manje plaćaš.
Prema računicama Fiskalnog saveta, u toku sledeće, 2026. godine, ovaj namet neće u velikoj meri opteretiti pomenute proizvode, izuzev električne energije. Ako izuzmemo struju, Fiskalni savet procenjuje da će u prvoj godini CBAM značiti naplatu od dva odsto od cene aluminijama, pa sve do 18 odsto kada je reč o cementu. Ova institucija dalje procenjuje da će, ne računajući struju, EU za uvoz ovih proizvoda iz Srbije prihodovati oko 45 miliona tokom 2026. godine, što se objašnjava činjenicom da će se u prvoj godini naplaćivati tek manji deo ugrađene emisije ugljen-dioksida.
No, nakon “niskog starta”, procena je da će u 2030. godini ta naplata biti već ozbiljnih 150–200 miliona evra, odnosno, da će zbog postepenog rasta CBAM izvoz gvožđa i čelika u EU da poskupi 15–20 odsto, đubriva 10–15 odsto, aluminijuma pet odsto, a cementa za oko 50 odsto. Cilj ovakvog rasta jeste da se proizvođači nateraju da nađu što “zelenije” načine proizvodnje, koji emituju manje GHG, odnosno, da manje zagađuju planetu.
A onda, tu je i električna energija.
Kada je reč o struji, neće biti postepenog prilagođavanja i rasta ove “carine na ugljen-dioksid”, odnosno ugljenične takse. Za struju važe drugačija pravila i puna primena kreće odmah, već od 1. januara 2026. godine. To je problem za Elektroprivredu Srbije kao dominantnog proizvođača struje na tržištu, ujedno i najveće i najvažnije kompanije u državi, jer Srbija više od 60 odsto struje proizvodi u termoelektranama, od domaćeg i uvoznog uglja. A ugalj je veliki zagađivač.
“Primena CBAM na električnu energiju predstavlja urgentni problem. Prihvatanje CBAM znači trošak od 200–300 miliona evra godišnje u periodu 2026–2030 (zbog pune primene od prve godine), kao i rizik da Srbija postane izolovano “energetsko ostrvo” u Evropi, uz ugrožavanje poslovanja EPS, budući da bi svaki MWh električne energije izvezene iz Srbije u EU dobio dodatno opterećenje od oko 60 evra”, piše Fiskalni savet gotovo dramatičnim tonom, što je krajnje neuobičajeno za inače veoma odmerene izveštaje koje ova institucija pravi.
Trećeg decembra je Skupština donela Zakon o porezu na emisije gasova sa efektom staklene bašte, koji predviđa naplatu od četiri evra po emitovanoj toni ugljen-dioksida, ali ne na ukupnu proizvodnju, nego na razliku između ukupne emisije i “referentne emisije”, koje predstavljaju “tehnološki opravdani nivo” emitovanog ugljen-dioksida.
Ova četiri evra po toni CO2 neće mnogo značiti za izvoz EPS, iako bi trebalo da se već plaćeni porez u zemlji odbija od onoga što će biti naplaćeno u EU. Ova razlika će i dalje biti velika, tj. iznos koji će opterećivati cenu izvoza EPS u EU biće i dalje oko 60–80 odsto. Međutim, problem će pogoditi ne samo EPS nego i sve druge proizvođače, jer u svoj “ugljenični otisak” koji prave tokom proizvodnje ulazi i struja. A, prema oceni Fiskalnog saveta, zbog upotrebe lignita EPS prilikom proizvodnje struje emituje 3–4 puta više ugljen-dioksida u odnosu na prosek EU.
Procenjuje se i da će zbog nekonkurentnog izvoza EPS u EU najveća domaća kompanija taj prihod morati odnekud da nadomesti, pa je izvesno i novo poskupljenje struje, ali, za sada, nema zvaničnih najava o tome.
SRBIJA, “ZAFARBANA” U ĆOŠKU
I tako, dok su se države i privatne kompanije godinama pripremale za “zelenu tranziciju”, postepenu promenu načina proizvodnje električne energije, vlast u Srbiji je bila potpuno nezainteresovana za bilo kakve dubinske i suštinske promene višedecenijske energetske i klimatske politike.
Štaviše, kadrovskim rešenjima i doslednom negativnom selekcijom dovela je Elektroprivredu Srbije i bukvalno do kolapsa krajem 2021. godine, kada je proizvodnja stala zbog toga što je u peći Termoelektrane “Nikola Tesla” ubačeno previše blata zajedno sa ugljem.
Ista, ako ne i još agresivnija kadrovska politika aktuelne vlasti dovela je do toga da država Srbija krajem 2025. temeljno i sistematski, kao u crtaćima, bude “zafarbana u ćošak” i kada je reč o nafti, i kada je reč o gasu, i kada je reč o struji.
I ne samo to, već su svi bili iznenađeni – otkud sad ovo odjednom.
Ovaj tekst je podržala češka organizacija AMO
Stigao je novogodišnji dvobroj „Vremena“ gde je mnoštvo velikih članaka i intervjua, svašta za čitanje i uživanje. Osvrnuli smo se i na političku godinu na izmaku i najavili iduću
Građani su se tokom 2025. promenili i po tome što više nisu tražili vođe. Nisu čekali signal sa bine, niti su očekivali spas od izbora. Naučili su da je pritisak sam po sebi politička činjenica. U toj tihoj transformaciji leži najveći problem za vlast. Režim koji počiva na kontroli ne zna šta da radi sa ljudima koji su prestali da se plaše
Uprkos svim pritiscima, konzervator Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Nenad Lajbenšperger i njegove kolege neustrašivo su radili svoj posao i odbili da izbrišu zaštitu za Generalštab. Zato je “Vreme” proglasilo ovog istoričara za ličnost godine
Četiri simptoma ukazuju na propadanje režima Aleksandra Vučića. Da se još jednom poslužimo rečima mudrog Etjena de la Bosija: ljudi više ne žele tiranina.
Proglašavajući najveće ruglo svoje vladavine za najveću tekovinu slobodarske Srbije, Aleksandar Vučić je svirao kraj Ćacilendu
Ništa se ne dešava od onog što Vučić najavljuje, uključujući i obećanje da će dohakati N1 i Novoj S. Zato nemoć i frustraciju krije tvrdnjom da te dve televizije nije zabranio jer mu koristi njihov rad. Jadno, jeftino i prozirno
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
