Bio je 15. mart 2020. godine kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić proglasio vanredno stanje na teritoriji cele države. Devet dana ranije zabeležen je prvi slučaj kovida-19 u Srbiji. Dok je čitao odluku o uvođenju vanrednog stanja, iza Vučićevih leđa stajale su tadašnje predsednica Skupštine Maja Gojković i premijerka Ana Brnabić. “Predaja nije opcija, predaja nikada nije bila opcija, i neće biti opcija za Srbiju. Borićemo se i pobedićemo”, zaključio je tada Vučić.
Pet godina kasnije predsednik Srbije nastavlja da se bori – ovog puta ne protiv pandemije koronavirusa, već protiv, kako on kaže, “obojene revolucije”. Protesti u Srbiji ne jenjavaju mesecima, a situacija je eskalirala polovinom avgusta, kada je na ulicama širom Srbije zabeleženo najveće policijsko nasilje još od protesta održanih u julu 2020. godine. Demonstranti, koji su mesecima mirno protestovali protiv razuzdanog režima, počeli su otvoreno da se sukobljavaju sa policijom i batinašima koji naoružani palicama čuče iza kordona, spremni da polome zube svakome ko im padne šaka. I sve to naočigled onih koji bi trebalo da štite javni red i mir.
U nekoliko gradova u potpunosti su demolirane prostorije Srpske napredne stranke, a samo malo bolje prošle su prostorije Socijalističke partije Srbije, Pokreta socijalista i Srpske radikalne stranke. Noćima Beogradom odjekuju pucnji topovskih udara i šok-bombi, dok oklopna vozila natovarena Žandarmerijom krstare ulicama. Demonstranti obaraju i pale kontejnere, na suzavac uzvraćaju bakljama i petardama, a svakog jutra stižu nova svedočenja o premlaćenim ljudima.
ŠUŠKA SE, ŠUŠKA
U takvim okolnostima nije ni čudo što se sve češće poteže izraz “vanredno stanje” kao način kojim bi režim mogao da povrati kontrolu nad situacijom. Po kuloarima se još od 15. marta šuška kako bi vlast mogla da pribegne ovoj meri za suzbijanje demonstracija.
Međutim, Vučić je u nedavnom obraćanju rekao da je vanredno stanje krajnja mera, koja do sada nije razmatrana. Najavio je predsednik svih građana tada i “odlučnu akciju države” u narednim danima. Doduše, u istom obraćanju, dok su kraj njega sedeli smrtno ozbiljni Ivica Dačić i Dragan Vasiljević, pričao je predsednik države i o nekakvoj starici iz Transilvanije, satanističkim ritualima i Vučićima koji su “poznati borci”.
“Nismo razmatrali uvođenje vanrednog stanja i za uvođenje vanrednog stanja je komplikovana procedura. Potrebna je saglasnost predsednika, predsednika Vlade, ali mora da se ide na sednicu Narodne skupštine jer vanredno stanje proglašava Narodna skupština. Nismo to razmatrali, to je član 200. Ustava. Imamo mi dovoljno mera koje možemo da preduzimamo u sladu sa zakonom”, saopštio je predsednik Srbije.
Međutim, građanski protesti eskalirali su jednog nasumičnog radnog dana usred leta, u periodu u kom tradicionalno vlada mrtvilo i manjak političke energije. Ovog puta, za masovnu mobilizaciju građana trebalo je manje od 24 časa, a haos na ulicama trajao je noćima.
Tako nestabilno stanje u državi ne daje prostora za dugoročne prognoze, pa ni izjave funkcionera vlasti da neće biti vanrednog stanja ne ulivaju apsolutno poverenje. Ako bi do ove mere naposletku došlo, šta bi ona podrazumevala za dalji politički život u Srbiji? I na kraju – može li Vučić u ovom trenutku sebi da priušti takvu odluku?
“KOMPLIKOVANA PROCEDURA”
Prvo, navodna “komplikovana procedura” za proglašenje vanrednog stanja nikome nije garant da ovakva mera ne može biti uvedena – osim ako ste, možda, poslednju deceniju živeli ispod kamena. Iako Ustav Srbije nalaže da vanredno stanje proglašava Narodna skupština, to je 15. marta 2020. učinio Vučić, uz potpise pomenutih predsednica Skupštine i Vlade Maje Gojković i Ane Brnabić.
Zapravo, te 2020. godine Skupština Srbije je odluku o uvođenju vanrednog stanja donela tek 29. aprila – gotovo mesec i po dana nakon što je o tome javnost obavestio predsednik države. Zvanično, vanredno stanje okončano je već 6. maja.
Kako je ovo moguće?
Iako Ustav propisuje da vanredno stanje proglašava Narodna skupština, on ostavlja i mogućnost da, kad parlament nije u mogućnosti da se sastane, odluku o proglašenju vanrednog stanja donose zajedno predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade. U tom slučaju neophodno je da Narodna skupština potvrdi ovu odluku u roku od 48 sati od njenog donošenja. Odnosno, kako se dodaje, “čim bude u mogućnosti da se sastane”. Pošto pre pet godina zbog pandemije parlament nije bio u mogućnosti da zaseda više od mesec dana, za uvođenje vanrednog stanja bio je dovoljan potpis predsednika države, Vlade i Skupštine. Tako je, barem, tada zaključio Ustavni sud, uprkos brojnim žalbama.
Zato je moguće da bi i ovog puta Vučiću za proglašenje vanrednog stanja bili dovoljni potpisi predsednice parlamenta Ane Brnabić i premijera Đura Macuta – ako ga pronađe, jer od ustavno najmoćnijeg čoveka u Srbiji nema ni traga ni glasa. Osim paušalnih saopštenja, Macut se od početka svog mandata, u jeku najveće društveno-političke krize za vreme ove vlasti, gotovo i ne oglašava. Ako ga ne pronađe, ima rešenja: neka Vučić jednostavno potpiše papir umesto njega, pošto je sve druge obaveze premijera svakako već preuzeo.
Takvoj odluci u prilog ne ide to što je situacija u zemlji potpuno drugačija od one pre pet godina. Tada je, barem u trenutku proglašenja vanrednog stanja, većina ljudi bila zaplašena virusom i spremna da poštuje odluke koje propisuje država. U sadašnjem trenutku takva mera mogla bi da rikošetira i dolije benzin na uveliko zapaljeni bes pobunjenih građana.
Čak i kada bi pokušao da ispoštuje sve procedure i naložio Ani Brnabić da sazove vanrednu sednicu Narodne skupštine, pitanje je da li bi ona, i u kakvim uslovima, mogla biti održana – prošlo je tek nekoliko meseci od kako su najvišim predstavničkim telom Srbije letele dimne bombe.
KADA SE PROGLAŠAVA
Pošto smo, dakle, razmotrili na koji bi način predsednik države, kada bi hteo, mogao da uvede vanredno stanje, pređimo na sledeće pitanje: pod kojim uslovima se ova mera proglašava?
Advokat Marko Pantić za “Vreme” kaže da, hipotetički, pravni mehanizmi za takav korak postoje.
“Pravo je ponekad toliko široko i kompleksno da to može da se obrazloži raznim floskulama, tipa: ugroženost države, vitalnih nacionalnih interesa, sumnja na pojavu terorizma… Kada bi se gledalo na papiru, to bi vrlo lako moglo da prođe”, navodi Pantić.
Zaista, u Ustavu Srbije navodi se da je vanredno stanje posebna okolnost u kojoj “javna opasnost ugrožava opstanak države i građana”. “Javnu opasnost” bliže određuje Zakon o odbrani, koji u članu 4. kaže: “Vanredno stanje je stanje javne opasnosti u kojem je ugrožen opstanak države ili građana, a posledica je vojnih ili nevojnih izazova, rizika i pretnji bezbednosti. Nevojni izazovi, rizici i pretnje bezbednosti ispoljavaju se u obliku: terorizma, organizovanog kriminala, korupcije, elementarnih nepogoda, tehničko-tehnoloških i drugih nesreća i opasnosti.”
Dakle, pojam “javna opasnost” zakonom je određen prilično široko, a u oči odmah upada reč “terorizam”, koju javni funkcioneri vladajuće partije i medijski poslenici bliski Srpskoj naprednoj stranci poslednjih meseci svakodnevno koriste u obračunu sa pobunjenim delom društva.
OGRANIČENJE NIZA PRAVA I SLOBODA
Dalje, šta ako dođe do proglašenja vanrednog stanja? Kako bi to uticalo na svakodnevicu građana? Sagovornik “Vremena” objašnjava da takve stvari ne mogu da se prognoziraju unapred, jer je upravo to svrha vanrednog stanja – vlada se pomoću uredaba Vlade, koje iz dana u dan mogu da se menjaju.
“Verovatno bi se išlo na neki policijski čas, barem u gradovima, jer verujem da bi glavni cilj bio zabrana okupljanja. Relativno je lako ići na protest ako znate da vam se ništa neće desiti – ili, barem, ne bi trebalo da vam se desi. Ako bi se proglasilo vanredno stanje i uredbom bila određena zabrana okupljanja, verujem da bi mnogo manje ljudi odlučivalo da prekrši zabranu i ode na protest. Samim tim bi bilo mnogo lakše i suzbijanje i procesuiranje demonstranata”, dodaje Pantić.
Što se tiče ograničavanja izveštavanja medija, advokat ističe da se u situacijama vanrednog stanja “uvek ide na neki vid cenzure, što je moglo da se vidi i 2020. godine”.
Tada je Vlada donela zaključak kojim je, pod obrazloženjem zaštite građana od širenja lažnih vesti, centralizovano obaveštavanje javnosti u nadležnosti Kriznog štaba za suzbijanje bolesti kovid-19, na čijem čelu je bila predsednica Vlade Ana Brnabić. Zaključak je povučen posle samo nekoliko dana zbog burnih reakcija domaće i međunarodne javnosti, ali ne pre nego što je novinarka portala nova.rs Ana Lalić uhapšena pod optužbom da je izvršila krivično delo izazivanje panike i nereda. Razlog je bio tekst u kom je navela da se KC Vojvodina suočava sa “hroničnim nedostatkom osnovne opreme i potpuno haotičnim uslovima rada u vreme pandemije”.
Osim slobode kretanja i slobode medija, u vanrednom stanju moguće je ograničiti čitav niz prava, analizirala je advokatica Komiteta pravnika za ljudska prava YUCOM Milena Vasić 2020. godine. Tu spadaju: pravo na slobodu i bezbednost, dopunska prava u slučaju lišenja slobode bez odluke suda, prava koja su vezana za pritvor, trajanje pritvora, jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo, nepovredivost stana, tajnost pisama i drugih sredstava opštenja, zaštitu podataka o ličnosti, slobodu mišljenja i izražavanja, pravo na obaveštenost, slobodu okupljanja, slobodu udruživanja i druga prava garantovana Ustavom Srbije koja nisu izričito isključena od mogućnosti ograničenja.
U prevodu, proglašenje vanrednog stanja sa sobom bi donelo do sada neviđenu represiju. Moglo bi da dođe do potpune zabrane protesta, masovnih hapšenja, povećanja ovlašćenja policije i bezbednosnih službi za nadzor, prisluškivanja, ali i određenih ograničenja rada sudova. U tom smislu, zloslutno zvuči Vučićevo redovno obračunavanje sa pravosudnom granom vlasti.
MIT O STABILNOSTI
Iako bi razobručena vlast oberučke dočekala veća ovlašćenja države u obračunu sa “blokaderima” i “okupacionim medijskim poslenicima” (sintagma koju je skovao lično predsednik države govoreći o nezavisnim medijima), koliko je uvođenje vanrednog stanja u ovom trenutku realna opcija? Iz političko-propagandnog aspekta, koliko je ona isplativa?
“To bi bilo loše rešenje. Svako uvođenje vanrednog stanja pogodno je tlo za autokratiju, jer država time generiše mnogo veću moć i mnogo šira ovlašćenja nego što ih ima u normalnim okolnostima. Osim toga, vlast nema jako opravdanje za uvođenje vanrednog stanja jer ljudi tokom čitavog dana normalno funkcionišu i tek uveče izlaze na ulice. Dakle, ne živimo u neprekidnom haosu”, ističe Pantić.
Zdravko Ponoš, predsednik stranke Srbija centar (SRCE), izjavio je nedavno da bi Vučić uveo vanredno stanje, ali da “zna da nema dovoljno snage da ga implementira. Zato se opredelio da sprovodi mere vanrednog stanja, ali da ga formalno ne proglašava. Zadovoljava se sejanjem straha u nadi da tako može da reši krizu”, napisao je Ponoš na društvenoj mreži Iks.
Osim i dalje nedovoljno jakih razloga kojima bi vlast obrazložila uvođenje vanrednog stanja, postoji još nekoliko kočnica za takvu odluku.
Prvo, režim bi time sopstvenom biračkom telu poslao poruku da država nije dovoljno jaka da izađe na kraj sa “teroristima” i “stranim plaćenicima”, već da mora da pribegava drastičnim merama kako bi povratila kontrolu. Drugo – i u Evropu i svet bila bi poslata poruka o poljuljanom stabilokrati.
Kako je za N1 pre nekoliko dana rekao nekadašnji ambasador Nebojša Vujović, austrijski kancelar Kristijan Štoker je prilikom nedavne posete Beogradu preneo Vučiću stav Evropske unije i upozorio ga da ne koristi preteranu silu protiv studenata i medija. Unija se, zvanično, i dalje zaustavlja na izjavama o “zabrinutosti” zbog stanja u Srbiji, ali je pitanje koliko će dugo Brisel tolerisati dešavanja u Srbiji pre nego što uvidi da Vučić odavno nije faktor stabilnosti u regionu, a da polako postaje i neko ko ne može glatko da obezbedi sprovođenje željenih projekata. Proglašenje vanrednog stanja bi tu spoznaju svakako ubrzalo.
Na kraju, dolazimo i do projekta nad projektima, mezimčeta režima i crne rupe u budžetu Srbije – projekta Ekspo 2027. Možda bi vlast, ako bi uvela vanredno stanje, ispod žita mogla dodatno da ubrza radove u Surčinu. Ali rizici bi bili preveliki – vanredno stanje ugrozilo bi međunarodni imidž Srbije, što bi potencijlno značilo odustanak od učešća pojedinih država ili investitora na specijalizovanoj izložbi. Dalje, kompanije i strani investitori koji učestvuju u gradnji ili finansiranju mogli bi da se povuku ako procene da je političko okruženje nestabilno.
Zato će vlast i po cenu eksalacije protesta i otvorenih sukoba sa građanima nastaviti da glumi stabilnost. Alternativa bi bila priznavanje poraza.
