Najmanje deset godina

Poljoprivreda u bruto nacionalnom dohotku Srbije učestvuje sa više od dvadeset odsto, u izvozu sa skoro trideset, a od poljoprivrede neposredno ili posredno živi trećina stanovništva. Zbog prirodnih karakteristika zemljišta, vodnih resursa i klime, ova zemlja ima veliki poljoprivredni potencijal ali je, s druge strane, tište problemi decenijama nagomilavani: prosečno gazdinstvo raspolaže sa manje od dva i po hektara zemlje, produktivnost proizvodnje je na niskom nivou, tako da je proizvodnja na ivici isplativnosti, a viškovi se zbog dispariteta domaćih i svetskih cena ne mogu prodati. Najžilavija privredna grana Srbije – poljoprivreda, definitivno je zapala u ćorsokak.

Prema Predlogu strategije razvoja poljoprivrede, koji je rezultat višemesečnog rada nekoliko stotina domaćih i stranih stručnjaka, ali i proizvođača, prerađivača i trgovaca poljoprivrednim proizvodima – naravno, ako bude prihvaćena – u sledećih deset godina poljoprivreda će preći bolan tranzicioni put ka tržišnom privređivanju. Koncipirana je kao sled koraka koji se moraju napraviti da bi bila konkurentna na evropskom tržištu. Pored ove, „velike“ strategije, kako kažu autori, neophodno je da svako poljoprivredno domaćinstvo izradi sopstvenu „mini“ strategiju. „Tek kada se sve te male strategije udruže, naša poljoprivreda će napredovati“, rekla je za „Vreme“ ministarka poljoprivrede Ivana Dulić-Marković.

Potrebno je, piše u Predlogu strategije, definisati različite mere agrarne i socijalne politike za komercijalna i nekomercijalna gazdinstva, da se razmotre mogućnosti za penzionisanje poljoprivrednika, da se zakon o nasleđivanju izmeni kako bi se sprečilo dalje usitnjavanje poljoprivrednog zemljišta, uz mehanizam obeštećivanja onih koji bi time bili zakinuti.

TOTALNI OBRT: Dokument sličnog naziva usvojen je na saveznom nivou 1999. godine. U njemu je pisalo koliko čega treba proizvoditi i na koliko hektara, koliko sitne i krupne stoke treba gajiti da bi, uz pretpostavljenu stopu rasta izvoza od skromnih sedam odsto u sledećih pet godina, ove godine vrednost izvoza poljoprivrednih proizvoda dostigla ništa manje nego milijardu i po dolara. Takav efekat izvoza je, međutim, izostao – iako je rastao po stopi od fantastičnih 25 odsto. Po rečima ministarke, razlog za to je jednostavan: niko ne može predvideti kakva će biti kretanja na tržištu, a da se brojkama, grafikonima i predviđanjima samo stvara iluzija da je država svevideća i sveznajuća, a u stvari nije.

Ubuduće će biti drugačije. Država nikom više neće govoriti šta da seje, gaji ili proizvodi niti će više otkupljivati sve proizvedeno, jer je takav odnos prema poljoprivredi godinama unazad davao loše rezultate, iako je nekada davno, u nekim drugim okolnostima, kada je postojalo za zapadne proizvode zatvoreno sovjetsko tržište, bio uspešan. „Ova strategija uzima u obzir šta treba da uradimo da bismo došli do većeg tržišta kao što je evropsko sa proizvodima prihvatljive cene i kvaliteta. To, između ostalog, podrazumeva ispunjenje mnogih propisa, naročito što se bezbednosti hrane tiče“, objasnila je ministarka. „Naš cilj je da se raznim merama podrže gazdinstva koja proizvode za tržište, koja žele i imaju snage da budu konkurentna, koja žele da napreduju i proizvode kvalitetne sertifikovane proizvode.“ Nije, dakle, pitanje koliko, nego kako proizvoditi.

Prvi zadatak je da se obezbede uslovi da se uspostavi nova struktura komercijalnih porodičnih gazdinstava koja će moći da odgovore izazovima savremenog tržišnog privređivanja. Da bi se to postiglo, moraju se napraviti strukturalne promene u poljoprivrednoj proizvodnji. Evropsko iskustvo pokazuje da je porodično poljoprivredno komercijalno gazdinstvo najbolji vid organizacije proizvodnje. To ne znači da takvo gazdinstvo mora da poseduje ovolike ili onolike površine zemljišta. To pre svega zavisi od vrste proizvodnje: ako se proizvodi povrće, onda je to svega nekoliko hektara, ako su u pitanju ratarske kulture, onda je to četrdeset, sto ili više stotina hektara. Kolika god da jesu, porodična gazdinstva uz ispunjenje određenih uslova mogu računati na podršku iz agrarnog budžeta za unapređenje proizvodnje ili uvećanje poseda.

UKIDANjE SUBVENCIJA: Prema raspoloživim podacima, 200.000 gazdinstava raspolaže zemljištem manjim od jednog hektara, i oni mogu računati na pomoć države u dohotku što će, u suštini, biti socijalno davanje onima kojima je poljoprivreda usud, onima koji nemaju uslova ni mogućnosti da budu tržišno konkurentni, a pre svega staračkim domaćinstvima. Naravno, za takvu pomoć nije dovoljan uslov samo imati malo zemlje: na pomoć u dohotku moći će da računaju samo oni koji se bave isključivo poljoprivredom i koji su tako penziono osigurani. Nešto preko 400.000 gazdinstava u posedu ima do pet hektara zemlje. Za njih su namenjeni različiti poticaji kroz povoljne kredite, ali i nepovratna davanja.

Vremenom, smanjivaće se subvencije proizvodnje a povećavati direktna davanja u vidu regresa za nabavku novih grla stoke, podizanje novih zasada voća i vinove loze, za plastenike i staklenike. Primera radi, sledeće godine proizvodnja šećerne repe neće se više subvencionisati iz budžeta jer, kako kažu u Ministarstvu, to je u potpunosti privatizovana industrija, preferencijalni izvoz je ponovo odobren i država nema razloga da izdvaja milijardu dinara za tu proizvodnju. Pitanje je, kažu, kome je do sada zaista država pomagala, primarne priozvođače ili prerađivače. Taj trend će biti nastavljen: tokom godina sve subvencije će biti smanjivane sve dok ne budu u potpunosti ukinute, a davanja za strukturalne promene povećavana sve do priključenja Srbije Evropskoj uniji.

PROMENA ZEMljIŠNE POLITIKE: Sledeća neophodna mera je unapređenje tržišta poljoprivrednog zemljišta, bilo da je zakup ili kupoprodaja u pitanju, kao i tržište kredita za te namene. U početku, naglasak bi bio na zakupu zemljišta sve dok se ne vrati zemljište oduzeto tokom raznih agrarnih reformi, nacionalizacija i eksproprijacija. Pri takvom zakupu prednost bi imali oni kojima je ta zemlja oduzeta, a prodaja tog zemljišta bi započela kad se obezbede mehanizmi tome namenjenog dugoročnog kreditiranja.

Celokupno državno zemljište biće ponuđeno, kako je rečeno, potencijalnim zakupcima najkasnije do marta 2005. godine. Državno zemljište će biti podeljeno u parcele, lokalne samouprave će sačiniti programe njegovog korišćenja, najpre u zakupu, kasnije i prodavanjem. Do tada će biti donet i zakon o poljoprivrednom zemljištu i osnovana agencija koja će tim zemljištem gazdovati, biće smanjeni a možda i ukinuti porezi na zakup. Do kraja sledeće godine biće razrešeno i vlasništvo nad društvenim zemljištem.

Zemljište koje se ne obrađuje biće dodatno oporezovano. Ministarka poljoprivrede kaže da to možda ne zvuči lepo, ali kad se uzme u obzir da je poljoprivredno zemljište ograničeni resurs, predlog je razumljiv.

Ništa od ovoga neće imati efekta ako se ne napravi registar poljoprivrednih gazdinstava. Registracija je započeta pre šest meseci, ali je iz ovog ili onog razloga odziv poljoprivrednika više nego mršav: do danas broj registrovanih nije dostigao 50.000 gazdinstava, a pretpostavlja se da ih u Srbiji ima više od 700.000. „Da je registracija završena ove godine, na ova davanja bi se moglo računati već iduće. Ovako, moraće još bar godinu dana da se čeka, jer budžet se ne može praviti na pretpostavkama“, kaže ministarka Dulić-Marković. Efikasnosti radi, od iduće godine svi poticaji i davanja ići će samo registrovanim poljoprivrednicima. Pa, ko voli nek’ izvoli.

Naša poljoprivreda boluje od iste boljke kao i ovdašnja industrija – od viška zaposlenih. Zato strategija podrazumeva i podršku „polutanima“, onima koji se osim poljoprivredom bave još nečim, ili bi se rado pored poljoprivrede bavili još nečim. Pored svih mera i poticaja koje im kao poljoprivrednicima stoje na raspolaganju, oni mogu računati i na pomoć kroz mere za unapređenje sela: da se, recimo, dodatno bave turizmom ili nekom drugom delatnošću koja se na poljoprivredu „naslanja“. „Svi oni koji su vredni i imaju ideju šta da rade, bez obzira da li im je poljoprivreda možda na drugom mestu, moći će da računaju na podršku“, kaže ministarka poljoprivrede.

DUGO PUTOVANjE: Pogrešno je uverenje da tranzicija „kači“ samo bivše socijalističke zemlje. Naprotiv, Nemačka i Francuska, kao i sve današnje zemlje članice Evropske unije, kroz to su prošle i nigde nije bilo brzo i bezbolno. Za nas je dobar primer Poljska, koja je imala sličnu strukturu poljoprivrede kao i mi danas: 85 odsto poljoprivrednog zemljišta bilo je u privatnm vlasništvu rasparčano na male posede i još manje parcele. I kod njih je, kažu, bio strahovit otpor promenama, ali sada – kada je najbolnije prošlo i kad su videli korist od tih promena – svi su zadovoljni. Ove godine Poljska je iz budžeta Evropske unije za direktna plaćanja u poljoprivredi dobila 2,8 milijardi evra za registrovanih 1,4 miliona poljoprivrednih gazdinstava, u proseku dve hiljade po gazdinstvu.

Prvi i naveći pomak, ulazak na evropsko tržište, trajao je u poljskom slučaju trinaest godina. U poređenju s njima, mi smo tamo gde su oni bili 1991, a kada ćemo biti tamo gde su oni sada, zavisi samo od nas. Te godine je, naime, u Poljskoj započeto sa gradnjom kreditnih linija. Moguće je da će kod nas najbolniji period trajati i kraće, jer se možemo koristiti njihovim iskustvima i čuvati se grešaka koje su oni načinili ali, kažu stručnjaci, bez deset godina teško se može računati na značajan pomak.

Dobra vest je da je skupštinski Odbor za poljoprivredu prihvatio ovu strategiju. Teorijski, preostaje samo da ga prihvati i vlada. Kreatori ove strategije kažu da bi ipak voleli da ona prođe i skupštinsku verifikaciju, da bi bili sigurni da po ovom važnom pitanju postoji konsenzus. Moguće je, kažu, da u raspravi budu ponuđena i neka bolja rešenja, pod uslovom da su usmerena ka povećanju konkurentnosti naše poljoprivrede na evropskom tržištu.

„Najpoštenije je odmah reći šta nas čeka, a ne da mašemo salatom i da vičemo da smo super, da sve možemo da proizvedemo a da preskočimo nezgodan momenat da to što smo ‘super’ proizveli ne možemo nikome da prodamo“, zaključuje ministarka poljoprivrede. „Ko pre to prihvati, pre će početi da radi na tome“, kaže i dodaje da ova strategija možda nije najbezbolniji način, ali je jedini realan da se postigne cilj. „Srbija nema drugog puta, samo je pitanje koliko će vremena na tom putu provesti. Može se mlatiti salatama još dugo, ali će posle toga opet biti potrebno najmanje deset godina.“