Ulogu otreznitelja u ovom natezanju imao je stranački drug potpredsednika Partizana Branka Ružića, ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić. On je izjavio da ministar Vuk Jeremić i poslanik Branko Ružić treba da povedu računa šta govore jer samo "raspaljuju strasti", te da će na kraju on morati da gasi vatru koju su oni zapalili
Vanserijski uspeh teniskog šampiona Novaka Đokovića još jednom je potvrdio onu staru englesku „Ništa ne uspeva kao uspeh“. Nakon osvajanja Vimbldona, u Beogradu ga je dočekalo nekoliko desetina hiljada obožavalaca, u tabloidima su ga poredili sa Teslom, a predsednik Srbije mu je velikodušno ustupao svoje mesto. Dok su Boris Tadić i Vuk Jeremić bodrili Đokovića iz loža vimbldonskog centralnog terena, šampiona je u Skupštini, u svom kabinetu dočekala predsednica Slavica Đukić Dejanović. I tako su se prvaci iz dve stranke iz glomazne vladajuće koalicije „ogrebale“ o Novakov uspeh. No nije samo slikanje političara sa šampionima u okviru permanentne predizborne kampanje jedini, niti najneobičniji primer upliva politike u sport. Prisustvo političara u upravama velikih klubova već je tradicija.
Aktuelni potpredsednik Partizana je funkcioner SPS-a i poslanik u parlamentu Branko Ružić, a Rasim Ljajić je do decembra 2009. bio predsednik ovog kluba. Na njegovo zalaganje Novi Pazar će od naredne sezone postati srpski fudbalski prvoligaš, što je bilo jedno od predizbornih obećanja iz 2008. Na ulazak Novopazaraca u Superligu gradonačelnik Inđije Goran Ješić (DS) pitao se zašto njegov tim, koji je završio kao pretposlednji u elitnom rangu takmičenja, nije zamenio BASK, koji je odustao od učešća u najvišem rangu, i dodao da je nejasan kriterijum kojim se Izvršni odbor FSS-a rukovodi prilikom donošenja ove odluke. „Mislim da bi u tom slučaju bilo posla i za finansijsku policiju, koja bi morala da proveri priče o tome da je za mesto u Ligi potrošeno više od milion evra“, izjavio je on. Pošto su plavo-beli 11. jula definitivno ušli u Superligu, dotadašnji predsednik kluba Rasim Ljajić funkciju je ustupio Bojanu Radovanoviću, doskorašnjem finansijeru BASK-a.
Ni Crvena zvezda nije pošteđena političkog uticaja, u njenom upravnom odboru je ministar za životnu sredinu, rudarstvo i prostorno planiranje Oliver Dulić. Opozicija je takođe prisutna u sportskim aktivnostima, pa je tako Andreja Mladenović iz DSS-a potpredsednik KK Partizana. Nebojša Čović, nekadašnji šef koordinacionog tima za Kosmet, dugogodišnji je vlasnik košarkaškog tima FMP „Železnik“, a na narednoj sednici KK Crvene zvezde znaće se da li će postati direktori i ovog prvoligaša, budući da se jedino on kandidovao za ovu funkciju. Mogli bismo da nabrajamo do sutra i ne bismo dobili odgovor na pitanje šta je to što privlači političare, gotovo bez izuzetka, da učestvuju u vođenju velikih sportskih timova. Dobro je poznat stav vicepremijera Ivice Dačića, koji je upitao novinare na pres konferenciji: „Šta je veća šteta, da klubove vode političari ili ljudi iz belih knjiga organizovanog kriminala?“ Iz perspektive sociologije sporta, Stjepan Gredelj objašnjava da su motivi političara višestruki. „U pitanju je nematerijalna korist, koja se ne može izmeriti. Nisu u srpskom sportu u opticaju sredstva kao u NBA ligi ili Ligi šampiona. Ono što privlači srpsku političku elitu jeste sedenje u ložama i uživanje u sitnim benefitima. Mada, u određenoj meri je i opravdano učešće političara u sportskom društvu, ukoliko se prethodno bavio sportom.“ Na srpskoj političkoj sceni nema previše sportista. Predsednik Srbije je bio vaterpolista, dok je zamenik premijera Ivica Dačić bio rukometaš, a inače je bio i predsednik RK Partizana.
GROBARI I DELIJE: Ponekad se ulazak političara u neki klub ili savez tretira kao mesijanski dolazak. Naime, kada je tokom februara postojala dilema da li će Dušan Duda Ivković ostati trener košarkaške reprezentacije, kao i to ko bi bio pogodan kandidat za mesto predsednika KSS-a, dotadašnji čelnik Saveza, Dragan Kapičić izjavljivao je da bi gradonačelnik Beograda Dragan Đilas bio „idealno rešenje“ i da bi mogao da ubedi Ivkovića da ostane na mestu trenera nacionalnog tima. Istini za volju, Đilas je na početku mandata imao uspešne pregovore sa iskusnim stručnjakom i srpska reprezentacija nije promenila trenera. Gradonačelnik je izabrao proveren tim, pa je na mesto potpredsednika KSS-a postavio Dejana Bodirogu, koji je takođe zadužen za muške selekcije, Ana Joković brine o ženskim selekcijama, dok su resor Dejana Tomaševića takmičenja, a Vuka Mitrovića finansije i marketing. Dragan Đilas je obrazložio da mu nije glavni motiv bio da okupi zvučna imena, već ljude koji su spremni da rade. Izbori za predsednika Crvene zvezde u priličnoj meri ponavljaju pomenuti scenario: ako političar, u ovom slučaju penzionisani, dođe na poziciju u klubu, to garantuje stabilnost i dolazak viđenijeg stručnjaka. Reč je o Nebojši Čoviću, kao jedinom kandidatu za predsednika KK Crvene zvezde i, u slučaju njegovog predsednikovanja, Svetislavu Pešiću, kao treneru crveno-belih. Naime, pošto je Zvezda u višemilionskim dugovanjima, Sportsko društvo sa socijalistom Petrom Škundrićem na čelu, bivšim ministrom za energetiku, odlučilo je da zbog nepostojanja uprave i stručnog štaba raspiše izbore za predsednika kluba, pa ako krajem jula na njima bude izabran Čović, trener bi bio Svetislav Pešić, koji je od vlasnika FMP-a tražio finansijske garancije zbog situacije u kojoj se klub trenutno nalazi. Za rasplet oko izbora i formiranja stručnog štaba KK Crvene zvezde moraćemo da sačekamo poslednju nedelju jula. Nadamo se da će se na kraju sve završiti kao u maju sa fudbalskim timom crveno-belih. Prema pisanju hrvatskog internet portala Index.hr, glavnu ulogu u dovođenju Telekoma u tim Zvezdinih sponzora imao je lično predsednik Srbije Boris Tadić. No nisu političari uvek „faktor stabilnosti“ u međuklupskim odnosima. Nedavni komentar Vuka Jeremića, ministra spoljnih poslova i predsednika Unije teniskih profesionalaca Srbije, da „Partizan sledeće sezone ne sme osvojiti titulu“ poprilično je uzburkao javnost. On je to rekao fudbalerima Zvezde koje je obišao na pripremama u Austriji. Na ovu provokaciju „grobari“ nisu ostali dužni, pa je Branko Ružić odgovorio u sličnom maniru. „Crvenoj zvezdi ne mogu da pomognu ni politički pritisak ni agresivan marketing, nego igrački i stručni kadar u koji rukovodioci veruju. Želim im da večito budu drugi, a politički pritisak je nedopustiv manir u državi koja pretenduje da bude član Evropske unije“, izjavio je Ružić za „Novosti Sport“. Ni sportski direktor Partizana Mladen Krstajić nije ostao uzdržan, pa je poručio ministru neka misli o ulasku Srbije u EU, a da će se na terenu rešiti ko će biti šampion. Uporni ministar je na ovo imao kratak i nediplomatski odgovor: „Poručujem Partizanu da gleda svoja posla.“ Ovakvo prepucavanje i komentare ministra Jeremića sociolog Stjepan Gredelj okarakterisao je kao zloupotrebu moći: „Izjava Vuka Jeremića o fudbalskim timovima je apsolutno neadekvatna. Takve komentare ministar sebi ne bi smeo da dozvoli, jer je to zloupotreba moći i bezobrazluk.“ Ulogu otreznitelja u ovom natezanju imao je stranački drug potpredsednika Partizana Branka Ružića, ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić. On je izjavio da ministar Vuk Jeremić i poslanik Branko Ružić treba da povedu računa šta govore jer samo „raspaljuju strasti“, te da će na kraju on morati da gasi vatru koju su oni zapalili.
NAVIJANJE I SLOBODA KRETANJA: Kada ovaj broj „Vremena“ bude u čitaočevim rukama, rezultat druge utakmice Partizan–Škendija biće poznat, kao i eventualni bilans eventualnih sukoba eventualnih navijača, pošto su UEFA i srpska policija na sastanku sa timovima bile jasne, timovi ne smeju da organizuju svoje navijače za putovanje u Beograd 13. jula, odnosno u Skoplje 19. jula. Gostujuća, severna tribina stadiona JNA bila je prazna, a domaćin je ubedljivo trijumfovao sa 4:0. Mada su utakmice proglašene visokorizičnim, odluka policija dveju zemalja, fudbalskih saveza i UEFA deluje kao ograničavanje slobode kretanja, iako je glavni cilj ove mere prevencija nasilja. Ovakvu predostrožnost Stjepan Gredelj karakteriše kao „neprimeren način mešanja politike u sport. Bez obzira na cilj takve odredbe, niko ne sme da vam ograničava slobodu kretanja.“ Dakle, gostujućih navijača neće biti na oba meča, te „grobarima“ ostaje da drugi meč prate preko malih ekrana. Očigledno da je prisustvo političara i politike u savezima i upravnim odborima dijagnoza srpskog sporta. Zabrinjava to što iako bi morali da postoje mehanizmi i institucije, koje bi sprečile nepredviđene događaje, političari kao preventivu za nasilje koriste ograničavanje, pa i zabranu slobode kretanja.
Sportisti u politici
Aleksandar Šapić, bivši vaterpolo as srpske reprezentacije i jedan od najplaćenijih igrača u istoriji ovog sporta, početkom jula je postao predsednik beogradskog odbora Demokratske stranke umesto Dragana Đilasa, koji je tu funkciju obavljao od 2006. godine. U intervjuu „Politici“ iz 2009. godine Šapić je objasnio svoje motive za ulazak u politiku i kao glavni razlog naveo to što je Boris Tadić, sa kojim je lični prijatelj, preuzeo vođenje stranke i države, a i to što se njihova „viđenja politike“ poklapaju. Osim Šapića, koji je i član stranke, Vlade Divac je u poslednjih nekoliko godina dovođen u vezu sa određenim političkim opcijama i funkcijama. Pre tri godine vicepremijer Ivica Dačić izrazio je želju da mu upravo košarkaški velikan bude savetnik za spoljnu politiku i sport. Do ove saradnje nikada nije došlo, a jedina funkcija koju je dosad Divac preuzeo, i koju još uvek obavlja, jeste predsedavanje Olimpijskom komitetu Srbije od februara 2009. Ali ono u čemu je bivši košarkaš najaktivniji jeste humanitarni rad. Osnovao je Dečju fondaciju „Divac“ (DCF), koja se razvila iz Dečje fondacije Grupe sedam, humanitarnog udruženja sedmorice svetskih košarkaških asova. Cilj DCF-a je da pruža brigu, obrazovanje i zdrave životne uslove deci koja su žrtve izolacije, siromašnoj i raseljenoj deci, bez obzira na etničko i versko poreklo. Danas je DCF sastavni deo Humanitarne organizacije „Divac“ (HOD), koju je bivši srpski reprezentativac osnovao sa suprugom Snežanom 2007. kada je i pokrenuo akciju „Možeš i ti“ čija je svrha bila stambeno zbrinjavanje osoba koje još uvek žive u izbegličkim kampovima u Srbiji. Vlade Divac je i ambasador dobre volje Ujedinjenih nacija u sklopu programa „Sportom protiv droge“, a dobitnik je i više medalja i drugih priznanja za humanitarni rad u SAD gde je 2008. ušao u Svetsku sportsku humanitarnu kuću slavnih. Pošto je Srbija zemlja sa najviše izbeglica u Evropi, angažman predsednika OK je velik, iako je često meta kritika radikalnih političkih stranaka. Sam Divac motive svojih akcija i ulaganje sopstvenih sredstava objašnjava otvoreno i jednostavno: „Tako mi je čudno da nailazim povremeno na ljude koji se čude mojoj iskrenoj nameri da pomognem. Stvarno me iznenađuje što je ponekom čudno da nekome kome treba pružiti pomoć treba pružiti ruku. Zar bi bilo čudno da neko padne na ulici a vi mu date šećer i vodu. Šta se to desilo sa nama? To bi valjda trebalo da je normalno. Uložio sam svojih 500.000 evra u ovu akciju, ne da bih promovisao sebe, već da bih pokrenuo masu. To nije akcija ni Vlade Divca ni bilo koje ličnosti, već svih nas. Što više pomoći, a manje spoticanja, tim bolje.“ Nekadašnji centar našeg nacionalnog tima uzburkao je ovdašnju javnost intervjuom koji je dao za zagrebački „Globus“ 2007. godine. On je tom prilikom izjavio da sprema kandidaturu za predsednika Srbije u čemu će mu pomoći brojna poznanstva sa poznatim i uticajnim ličnostima, kao ono sa guvernerom Kalifornije Arnoldom Švarcenegerom, Džekom Nikolsonom, Dastinom Hofmanom i drugim holivudskim zvezdama.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandar Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Lazar Ristovski je istupio iz članstva u Udruženju dramskih umetnika Srbije zato što se okrenulo protiv Vučića, umesto da mu se zahvaljuje kao on. Ima u njegovom pismu još niz bisera
Subvencionisani stambeni krediti za mlade koje najavljuje Aleksandar Vučić su obmana. Šta se krije iza ove “darežljive” ponude predsednika Srbije usred studentske pobune
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
