Misterija koju živimo

“Svet traje”, kaže Anri Bergson (1859–1941), jedan od najuticajnijih filozofa 20. veka, i dodaje da nas dalje ispitivanje trajanja uvodi u invenciju, neprekidno stvaranje novoga, gde je samo pitanje trajanja za nauku neodvojivo povezano sa ostatkom sveta. “Postojanje u koje smo najviše uvereni i koje najbolje poznajemo jeste neosporno naše. Jer o svim drugim spoljnim predmetima imamo pojmove koji mogu da se smatraju spoljnim i površnim, ali sebe same opažamo iznutra, duboko” navodi Bergson u diskusiju o evoluciji života i postojanju sveta, a u njemu i vremena, čime otvara svoju kultnu knjigu Stvaralačka evolucija. “Sve naše verovanje u objekte, sve naše radnje na sistemima koje nauka izdvaja, počivaju stvarno na ideji da vreme ne zadire u njih”, smatra Bergson, koji prepoznaje da nauka uvek operiše podudarnostima trenucima koji mogu biti istovremeni ili ne, ali koji su nezavisni od našeg unutrašnjeg doživljaja. No, šta je, zapravo, vreme?

RAZLIČITE SADAŠNJOSTI POSMATRAČA

Vreme kakvo intuitivno doživljavamo, ono koje mislimo da je jedinstveno i koje “teče” ne postoji u fundamentalnoj fizici. U fizici koja se time bavi otkako je Galileo izveo prve eksperimente na početku 17. veka i tako zasnovao modernu fiziku, pitanje vremena je iskrslo već prvog jutra, kad je trebalo da izmeri koliko dugo jedna kugla pada sa visine ili se kotrlja po strmoj ravni, pa su se fizičari vremenom bavili koliko i filozofi, a sasvim su, od samog početka, saglasni da je ono relativno. Osnovna, očigledna ideja iza toga jeste da u relativnosti nema jedinstvenog “sada” – različiti posmatrači imaju različite sadašnjosti. Ta manje-više razumljiva ideja je vremenom eskalirala u niz šokantnih zaključaka, pre svega onih do kojih je došao Albert Ajnštajn (1879–1955), kad je kao službenik Patentnog zavoda u Bernu napisao dva rada kojima je zasnovao Specijalnu teoriju relativnosti. Kasnije će se javiti razne dodatne ideje, na primer u kvantnoj i statističkoj fizici strela vremena (prošlost → budućnost) biće povezana sa pojmom entropije, mere neuređenosti, a sa Opštom teorijom vreme ćemo shvatiti kao deo geometrije svemira.

“Kada čovek sedi na ručku sa zgodnom devojkom ceo sat, čini mu se da je prošao samo jedan minut. Ali ako samo jedan minut sedi na vrelom kamenu, to će trajati duže nego ijedan sat”, navodno je, objašnjavajući relativnost vremena, Ajnštajn rekao svojoj sekretarici Heleni Dukas. Mada su brojni citati koji se Ajnštajnu pripisuju izmišljeni ili greškom povezani sa njim, ovaj domišljati epigram slavni američki fizičar nemačkog porekla po svemu sudeći je upotrebio više puta, a prvi put je objavljen 1954, u zborniku citata Džejmsa Simpsona. Zaslužan za brojne ideje koje su obeležile fiziku, ali i druge nauke u 20. veku, Ajnštajn je teorijom relativnosti protok vremena vezao za posmatrača, izmenivši intuitivno jasan pogled na vreme koji je bio potekao od Nujtna – da je vreme apsolutno i univerzalno za ceo svemir.

Naizgled je vreme isto svuda u svemiru, bilo na njemu života ili ne, sasvim nezavisno od unutrašnjeg ljudskog iskustva na koje se poziva Bergson, a koje se omaklo i Ajnštajnu u ovom citatu. Ali ako razmotrimo pitanje trajanja jednog ručka, sa ili bez dobrog društva, videćemo da je to mnogo više od devojke ili kamena povezano sa mestom odakle posmatramo slučaj, da li ručamo ili ručak posmatramo sa strane. Časovnik će, naime, uz minimalne popravke, izmeriti da jedan ručak traje gotovo isto posmatran sa Zemlje i sa neke mrtve planete gde životu ne pada na pamet da kreće iz početka, gde nema nikakve hrane, a kamoli ručka serviranog uz prateći dezert sa sladoledom i čokoladom ili alternativno, posni ili veganski meni.

No, prvo pitanje je da li onaj koji ruča miruje ili se kreće i to tako da mu je brzina bliska brzini svetlosti. Kako je to bitno? Bitno je samo ako merimo dužinu sa strane, iz perspektive konobara koji je ručak poslužio, dok je onom koji ruča svejedno, njegov tek zavisi samo od njega samog. Na to se odnose svi paradoksi i svi zaključci Specijalne teorije relativnosti iz čudesne 1905. godine – vreme ne merimo na isti način u svim sistemima reference. Posmatrano sa strane ono može trajati kraće i to je razlog zašto jedan blizanac brže stari na svemirskom brodu koji je vrlo brz, nego što će ostariti onaj na Zemlji.

UTICAJ GEOMETRIJE SVEMIRA

foto: pexells

No, nije sve u tome odakle posmatramo, nešto je i u geometriji, odnosno pitanju kakvo je prostor-vreme oko nas. Tu govorimo o posledicama koje proističu iz Ajnštajnove Opšte teorije, do koje je došao na samom kraju Prvog svetskog rata, a koja je bila prva univerzalna teorija o svemiru. Kako se onaj koji ruča približava središtu galaksije, stvari se prema tome donekle komplikuju, onako kako neki ručkovi inače umeju da postanu preteški, i za varenje i za dalji razgovor, pošto je iz fizičkih razloga raspodele gustine u galaksiji bliže njenom centru masa sve gušća, što astronomi zovu centralni zvezdani oval. To nema veze sa količinom sladoleda, a ni generalno, ugljenih hidrata, nego je stvar u tome da se prostor-vreme u središtu, nadomak crne rupe, sve više krivi i vreme zato bliže centru galaksije sve sporije protiče, pa se na svakih stotinak svetlosnih godina rastojanja minut produžava za sekundu ili dve.

Takva skraćenja vremena u fizici se nazivaju dilatacije. One su posledica geometrije svemira i one postoje, ali su očigledno male. Egzotika Ajnštajnovih vremenskih dilatacija izaziva uzbuđenje među komunikatorima nauke i ljubiteljima pametnih filmova kao što je na primer Interstelar Kristofera Nolana, gde astronauti putuju kroz vremensku crvotočinu. Međutim, one su realno neznatne na 27.000 svetlosnih godina, koliko je Zemlja udaljena od centra, a kamoli na još daljoj periferiji galaksije, dok bliže njenom centru postaju uočljivije, ali ostaju u delovima sekundi i treba otići baš blizu, zapravo preblizu u centar da bi zaista nekom pokvarile dnevne odluke kad zakazati famozni ručak, kad ići po decu vrtić, a kad konačno sedeti u bašti i mirno posmatrati kako, dok se pojavljuju zvezde na nebu, vlada večernji mir. Samo vetar duva kroz krošnju. No, kad se dođe do galaktičkog središta, pa uđe u njega, dilatacija vremena zaista postaje dramatična, mada veče na tom mestu ne pruža nikakve ugodnosti, a zvezdano nebo je ništa drugo nego – crna rupa.

Možemo o tome misliti na sasvim ekstreman način, a da se i dalje oslanjamo na modernu fiziku. Masivna crna rupa sgA*, koja se nalazi u središtu Mlečnog puta, više od četiri miliona puta teža je od Sunca, a ispostavilo se, Kerovog je tipa i rotira sa 60 odsto teorijski moguće brzine, što zbog astrofizičkih okolnosti zapravo znači da joj se može prići na veliku blizinu. Sve do onog mesta gde crna rupa pravi vrlo strmu i vrlo duboku gravitacionu jamu, zbog čega se na tom mestu i vreme opasno usporava (to je na polovini takozvanog Švarchildovog radijusa, a to praktično znači na samoj ogradi, u dvorištu ove gigantske furije koja guta i fotone svetlosti, gde sve biva kidano plimskim strujama, ali se još može održati na orbiti).

To svakako nije mesto gde bi se mogla odigrati ikakva priča, ali za bića koja bi bila u stanju da tu žive, dilatacija je sasvim osetna – protekao bi samo jedan minut, dok bi se na Zemlji razvlačilo punih pet dana. Ova bića u predvorju crne rupe, koja, ako tu opstaju, u najmanju ruku moraju biti nekakvi bogovi, zbog dilatacije vremena za samo 80 godina, koliki je ljudski vek, mogu da posmatraju kako na Zemlji protiče čak 150.000 godina, što je ceo period postojanja vrste Homo Sapiens Sapiens. Teško je, međutim, zamisliti da i bogovi mogu da požive svih osam decenija na polovini Švarchildovog radijusa.

Ove su misaono zabavne dilatacije, kako je rečeno, predviđene Opštom teorijom relativnosti Alberta Ajnštajna. No, lako je ustanoviti da one, osim što su zasnovane na slavnim postulatima o najvećoj brzini u svemiru i principu relativnosti, a pritom i uočene u svemiru, zapravo vrlo male – ne bi se mogle porediti ni sa onim predahom u razgovoru kad svi tokom ručka zaćute dok ih konobar ne posluži. Čini nam se da vreme i sa Ajnšajnom kao da teče na isti način u svakom kutku galaksije.

OD NJUTNA DO ROVELIJA

foto: pexells

Zaplet je u tome što se i Ajnštajnova vizija vremena i uopšte, savremeni doživljaj vremena kod svih nas, temelji na nekim prethodnim, starijim konceptima. Na primer, na onim Isaka Njutna, koji je pokazivao sklonost da svuda vidi univerzalije, kako u novcu, tako i u vremenu, što mnogi vide kao istu stvar, a nije slučajno da se osim fizikom uspešno bavio i lovom na lažne kovače novca. Od Njutna je, naime, ostalo viđenje koje je iz nekog razloga intuitivno usvojeno i više rasprostranjeno od njegovih slavnih zakona – da je vreme univerzalno, homogeno i svuda jednako.

Međutim, Njutnova univerzalnost vremena, opšteprihvaćena kao manir na svakom ručku u autorovo vreme, nisu bila sasvim jestiva za mislioce drugih epoha. Već Lajbnic, fantastični genije ljudske misli sa tom manom da je preterano mrzeo Njutna i u svemu mu nalazio mane, smatrao je da to ne mora biti slučaj, pa je svog suparnika kritikovao objašnjavajući da vreme nije univerzalno, nego relacionističko. Po Lajbnicu vreme je redosled sukcesivnih događaja i da kao što ne postoji prazan prostor nego samo odnosi između predmeta, vreme nije nezavisna pozadina, već postoji samo kad ima događaja. Spinoza je mislio još grđe stvari – da je vreme iluzija i stvar našeg ograničenog pogleda, Kant je imao neke transcendentne ideje o vremenu kao načinu spoznaje i formi ljudske intuicije, a kako smo videli, Bergson je vreme tražio u ljudskom iskustvu ukazujući da naučno vreme nije isto kao vreme svesti.

Neki ljubitelji učenja o kvantnoj gravitaciji mislili su da je vreme samo emergentna pojava, da izranja onako kako vidimo jato kao celinu koja ide levo desno na nebu, mada je jato samo skup ptica koje zajedno lete, odnosno da je na mikroskopskom nivou svet statičan, a da je vreme iluzija koja izranja – jato našeg makroskopskog pogleda. Fizičar Karlo Roveli je svojom bestseler knjigom Order of tim temu vremena vratio među savremena interesovanja. Spajajući fiziku, filozofiju i lično iskustvo, Roveli koji se bavio istraživanjima kvantne gravitacije tvrdi da se vreme “raspada” na relacije između događaja – svet je mreža procesa, ne stvari u vremenu. Pošto u relativnosti ne postoji univerzalno “sada”, strela vremena nastaje iz statistike i rasta entropije, gde Roveli pokazuje da je svet mreža događaja i odnosa, u kojoj su prošlost i budućnost posledica ograničenog znanja posmatrača.

Vreme je, kao i prostor, intimna stvar za svako biće, pa je spektar načina na koji ga doživljavamo i tumačimo daleko širi od nekoliko filozofskih škola i zaključka o univerzalnosti morbidnog uma kakav je bio Njutnov. Ima i onih koji ne haju za vreme, onih koji su sa njim stalno u ratu, onih u čijem društvu sve traje duže i drugih koji ga nemilosrdno gube. Ali svi, ma šta mislili o njemu, u vremenu postojimo i neizbežno, menjamo se, ma koliko brinuli o zdravlju od jednog do drugog ručka. Jer čim postoji vreme, postoji i evolucija, kao osnovni zakon u poznatom svemiru. Vredi razmisliti i o tome da će oni koji upravljaju vremenom sasvim lako gospodariti i evolucijom. Ali o tome obično ne razmišljamo. I to je sasvim očekivano, ništa čudno, ništa drugačije nego što mi brinemo o prirodi vremena, mada je to gigantska misterija koju doslovno živimo od rođenja do smrti.