Kreće se lađa nuklearna

Srbija ulazi u nuklearne vode. Istina, nije se sasvim skvasila, ovog žarkog leta još uvek stoji na obali i premišlja se rizikovati ili ne, na snazi je Moratorijum, odnosno Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, možda nije neophodno, a možda baš jeste, ali već se debatuje o stilovima plivanja i koliko daleko može da se prepliva, hoće li se graditi nesrećne male modularne elektrane ili jedan standardni konvencionalni reaktor, dok iz dubine na površinu polako izvire osnovno pitanje – ko u Srbiji uopšte zna da pliva u nuklearnim vodama?

Hoće li nakon više decenija odumiranja nuklearnih nauka iznova razvijati nacionalnu nuklearnu ekspertizu ili će se ukrcati na brod neke od nuklearnih sila? Na horizontu se već jasno vidi jedna lađa francuska – već nekoliko entiteta, od vlasti do stručnih institucija potpisalo je sporazume o saradnji sa kompanijom EDF (Électricité de France) što je najveće preduzeće za proizvodnju i distribuciju električne energije u Francuskoj koje upravlja njenim zavidnim nuklearnim kapacitetima.

U međuvremenu, nakon višemesečnih svakojakih priča o malim modularnim reaktorima i povremenih nagoveštaja između redova da bi možda zaista trebalo da se otisnemo ka nuklearnom reaktoru i tako dugoročno rešimo dva problema – narastajuće potrebe za energijom i problem što nam je elektroenergetski sistem potpuno ovistan od sagorevanja lignita koje mora prestati do 2050. godine, ovog proleća i leta se desilo nekoliko znatnih pomaka. Posle mnogo najava, u aprilu 2024. narodni poslanik Srpske napredne stranke Zoran Dragišić podneo je inicijativu da se ukine Zakon o zabrani izgradnje nukleranih objekata, koju je obrazložio nizom vrlo suvislih i tvrdih argumenata, bitno ozbiljnijih od načina na koji su proteklih meseci tabloidi pisali o nuklearkama i Moratorijumu.

Istovremeno, susreti sa francuskim zvaničnicima počeli su da ukazuju na koju bi se stranu Srbija mogla okrenuti.

MEMORANDUM

Potom je u junu 2024. nadležno Ministarstvo rudarstva i energetike raspisalo tender za izradu preliminarne tehničke studije radi razmatranja mirnodopske primene nuklearne energije u Republici Srbiji. Tender čija je vrednost procenjena na 14,2 miliona dinara, može biti prelomna tačka ove priče. On treba da odredi ko će uraditi jednu od najvažnijih analiza koje je Srbija dosad imala – u državi koja je decenijama bila antinuklearna, koja nema nuklearne kadrove i koja se zbog svoje pozicije na međunarodnoj sceni nalazi pod uticajem bukvalno svih mogućih sila i interesa, treba odlučiti o poslu visokog rizika – da li krenuti nuklearnim putem?

Analiza o potrebama, rizicima i mogućnostima biće osnov za odustajanje ili, sa druge strane, za svojevrsni Mesmerov plan, što je inače plan koji je u Francuskoj pre tačno 50 godina, usred naftne krize, predložio tadašnji premijer i po kome se ova zemlja potpuno okrenula nuklearnom snabdevanju energijom. U svakom slučaju, još se ne zna ko će dobiti da radi ovu analizu, a neko domišljat je odmah rekao: “Ako to budu Francuzi, znamo šta će pisati u analizi”.

U julu je Ministarstvo uradilo još jedan potez koji nas uvodi dublje u vodu – dok se ukida Moratorijum, potpisan je Memorandum. Naime, mediji su prošle nedelje masovno izveštavali kako je, na svečanosti na kojoj su gostovali premijer i brojni ministri, Ministarstvo rudarstva i energetike potpisalo Memorandum o razumevanju u oblasti primene razvoja nuklearne energije sa predstavnicima pet drugih ministarstava i 20 fakulteta, naučnih instituta i energetskih preduzeća.

Kao i svaki memorandum o razumevanju, on pre svega daje sliku o tome da postoji obostrana želja – naučnih institucija i nadležnih organa – da se oko ovog važnog pitanja sarađuje, ali ne više od toga. Konkretni potezi su ostavljeni za budućnost, svakako nakon što se Moratorijum ukine i nakon što se vidi ishod pomenute studije o potrebama za nuklearnom energijom.

U nauci već dugo nema otvorenog protivljenja nuklearnom putu, osim što su na svim stranama, pa čak i u Srpskom nuklearnom društvu, rezervisani prema egzotičnoj ideji malih modularnih nuklearnih reaktora, od kojih u svetu samo dva proizvode struju. Do sada je među naučnicima izazivalo nelagodu i to što se u ovo pitanje ulazi bez prethodnih studija i bez saradnje sa naukom. Dva poteza ovog leta možda bi mogla da pokrenu stvari na pravu stranu.

Svakako je neophodno da se pre bilo kakve odluke o reaktoru uspostavi saradnja između naučnih institucija i nadležnih organa, a prvi zadatak za sve koji će sve povezati oko istog cilja jeste rešavanje gorućeg pitanja kadrova. Srbija trenutno ima nula nuklearnih inženjera, nuklearnih fizičara je kritično malo i da bi se taj broj povećao, neophodno je raditi sa naučnim ustanovama, sa univerzitetima i čitavim nizom institucija u obrazovanju.

Jedan od koraka na koji su ukazali nuklearni fizičari iz Novog Sada, gde se danas u Srbiji nalazi jedina kritična masa istraživača u ovoj oblasti, jeste nužnost da se ponovo nabavi jedan istraživački reaktor. Bez njega teško je i razgovarati o razvoju ekspertize. Ako želimo da za deset godina imamo prve domaće eksperte, što su mnogi najavili kao cilj, u taj se posao mora krenuti odmah. Naravno, ako eksperte zapravo ne želimo, onda ništa i ne treba preduzimati jer od plovidbe nuklearnim vodama neće biti ništa.

Foto: Rade Prelić/ Tanjug

EVROPSKI ATOM

Proteklog proleća nuklearna pitanja su otvorena ne samo u Srbiji, nego širom Evrope. Neupućeni posmatrač bi pred takvim vestima mogao pomisliti kako se u Uniji rasplamsava pronuklearni sukob i da se, nalik na atome u reaktorima, evropsko jezgro cepa. Međutim, pogrešiće. Nije naročito sveža vest da je EU povodom energije atoma oštro podeljena na dva kluba, jednog koji navija za nuklearnu energiju i koji predvodi Francuska (u kojoj više od 60 odsto energije dolazi iz nuklearnih izvora) i drugog koja se tome protivi i na čijem je čelu Nemačka (koja je antinuklearno opredeljena i ugasila je svoje nuklearne reaktore).

No, ove podele, popularne u medijima, samo su prirodna posledica različitih mogućnosti koje zemlje Evrope imaju u zajednici i koje se oko toga raznoliko udružuju (isto onako kako se u jednoj zemlji oko energetike udružuju različite političke opcije). Nuklearno pitanje ne samo da nije jedan mogući scenario razdora na kontinentu, nego je otvorena debata o tome jedna od manje poznatih, ali suštinskih evropskih tekovina.

Jedna od karakteristika Unije, naime, jeste da nuklearni put nikom nije nametnut i da svaka zemlja ima slobodu oko pitanja korišćenja nuklearnih izvora sve dok se to ne tiče bezbednosti i sigurnosti građana Evrope. Nuklearni okvir u Evropi je zapravo postavljen obrnuto – dok ne gradite nuklearne objekte, sve je u redu, nemate obavezu da ih razvijate, ali kada ih svojom voljom posedujete u Evropi, na jednom ste nuklearnom tržištu i morate slediti ista, vrlo stroga pravila nuklearne bezbednosti i sigurnosti. Koliko je to značajno za Evropu najbolje je osetila Bugarska čiji je put u Uniju svojevremeno bio tesno povezan sa sudbinom njenih reaktora.

Možda niste znali, ali biti članica Evropske unije za svaku zemlju zapravo znači da je istovremeno i članica organizacije Euroatom, koja je tradicionalno posebna organizacija, ali kojom upravljaju izvršni organi EU. Reč je o organizaciji koja čak predstavlja osnovu evropske zajednice. Ako bismo Evropsku uniju zamislili kao zgradu, jedan od stubova na kojima stoje njeni temelji upravo je ova Euroatom organizacija. Kao i u mnogo čemu drugom, od tekovina Hladnog rata do problema sa CO2, nuklearna energija je važan deo razvoja savremenih institucija.

Sa približavanjem uniji, Srbija će, kao i druge zemlje, uživati u većoj nuklearnoj bezbednosti, ali pitanje da li će sebi jednog dana graditi nuklearni reaktor umesto termoelektrana, kao i za sve druge članice, ostaje samoj Srbiji da samostalno o njemu odluči.

U Evropi danas ima 98 operativnih nuklearnih reaktora koji daju struju na mrežu. U Sloveniji i Holandiji radi po 1, u Bugarskoj i Rumuniji po 2, u Mađarskoj 4, u Finskoj i Slovačkoj po 5, u Češkoj i Švedskoj po 6, u Španiji 10, a u Francuskoj čak 56 nuklearnih reaktora. To je samo deo operativnih reaktora na kontinentu, pošto izvan Unije, u Ukrajini, Švajcarskoj, Velikoj Britaniji i Rusiji ima još 65 reaktora.

Operativni reaktori u Evropskoj uniji sada proizvedu više od 600.000 GWh sati godišnje, što je znatno manje nego pre nekoliko godina. Naime, brojni reaktori su poslednjih godina zatvoreni, kako zbog starosti, zbog novih bezbednosnih direktiva, tako i zbog političke odluke članica Unije. Nemačka je tako poslednjeg dana 2021. godine, neposredno pred sukob u Ukrajini i potonju energetsku krizu, sprovela svoj “nenuklearni plan” do kraja i zatvorila poslednja tri operativna nuklearna reaktora. Inače, Nemačka je zatvorila čak 33 svoja nuklearna reaktora i odlučila da ka klimatskim ciljevima krene vrlo teškim putem. Na drugoj strani, u Evropskoj uniji se trenutno grade dva reaktora, jedan u Francuskoj i jedan u Slovačkoj. Po svojoj dobroj tradiciji, Srbija je na trećoj strani – nema reaktore, ali pravi planove.