Koliko košta šlajfna prevoda

Evo, pred našim očima, pao je Berlinski zid između hrvatskog i srpskog jezika, ili ako baš još nije pao, klima se kao zub neke stogodišnje srpske ili hrvatske babe – tom ironičnom rečenicom Marinko Čulić, analitičar i nekadašnji urednik legendarnog splitskog „Feral tribjuna“, poigrao se na portalu Index.hr. jednim aspektom iznenadnog srpsko-hrvatskog otopljavanja odnosa – pričom o odluci Zagreba da Beogradu uruči hrpu dokumentacije za pristup Evropskoj uniji, čiji prevod košta oko milion evra.

Čulić, pri tom, nije ni prvi ni jedini hrvatski autor koji je primetio nelogičnost priče o vrednom poklonu Zagreba Beogradu, o kome su mediji naširoko pisali uoči dolaska hrvatskog premijera Ive Sanadera u Beograd, da bi, u izveštajima nakon njegovih susreta sa beogradskim domaćinima, cela priča spala na neutralno saopštenje da su direktorka Kancelarije za evropske integracije Milica Delević i državna sekretarka za politička pitanja u hrvatskom ministarstvu spoljnih poslova i integracija Bjanka Matković potpisale, u ime dveju država, Protokol o saradnji u procesu evropskih integracija.

Ako su, naime, kao što godinama tvrdi hrvatska strana (u poslednje vreme sve više i srpska), srpski i hrvatski potpuno različiti jezici, u čemu je onda usluga – kad svu tu važnu dokumentaciju sada valja prevesti sa hrvatskog na srpski – pitali su neki hrvatski mediji, povodom činjenice da se Beograd zahvaljivao na daru, a Zagreb zadovoljno primao zahvalnice.

KAO NORMALNI: Možda se takvo kritičko analiziranje vesti o ustupanju dokumentacije i može oceniti kao preterano; i možda je nekom mudrom odlukom cela priča iz pragmatičnih razloga nakon susreta Sanadera i beogradskih domaćina uvijena u nerazumljivo zvanično saopštenje o potpisanom Protokolu o saradnji i jednako neobjašnjenu tvrdnju da će se o uslovima ustupanja dokumentacije tek razgovarati. I svakako je preterano govoriti o „padu Berlinskog zida“ pa makar i samo u kontekstu razbijanja jezičke barijere. Činjenica je, ipak, da je poboljšanje komunikacije Beograda i Zagreba, čak i ako se dve strane do sada ipak nisu, što bi rekao Čulić „neposrednom pogodbom na domorodačkom jeziku“, dogovorile o nečem sasvim konkretnom – (potencijalno) vrlo važna politička vest.

I to ne samo zato što su zbog hrvatskog priznanja Kosova i tužbe protiv Srbije za genocid ti odnosi godinu dana bili praktično na nuli (dve zemlje su, nakon odluke Zagreba da prizna nezavisnost južne srpske pokrajine, čak povukle ambasadore). Iz komentara u srpskim i hrvatskim medijima vezanih za boravak Sanadera u Beogradu proizilazi, naime, da je vest o poboljšanju odnosa važna zbog činjenice da su dve zemlje, pritisnute problemima u komunikaciji sa EU i sve oštrijom ekonomskom krizom, napokon odlučile da povuku potez od koga bi obe strane mogle da imaju koristi.

I beogradski i zagrebački komentatori, naime, slažu se da je i Srbiji i Hrvatskoj bilo preko potrebno da, što bi rekao Dragoljub Mićunović, predsednik spoljnopolitičkog odbora Skupštine Srbije, koji je, desetak dana ranije, boravio u Zagrebu gde je primljen na najvišem mogućem nivou, „pred međunarodnom javnošću pokažu da umeju da budu normalni i dobri susedi“.

Hrvatska je, zbog graničnog spora, zapala u ozbiljne probleme sa „podalpskim Srbima“ – kako u Zagrebu, sa eskalacijom spora sa Slovenijom, sve češće „od milja“ zovu građane jedine bivše jugoslovenske države koja je postala članica EU. A Srbija je, nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i odluke Hrvatske, Makedonije i Crne Gore da tu nezavisnost priznaju, došla, takoreći, u stanje hladnog rata sa važnim susednim zemljama. Evropskoj uniji, s druge strane, veoma je važno, zbog bezbednosti, da odnosi među susedima budu dobri, objasnio je Mićunović suštinu tog problema. Dobrosusedska saradnja zato je jedan od uslova za uspešno putovanje ka Evropi, koji i Beograd i Zagreb moraju da ispune, bez obzira na to na koliko se različitim deonicama u ovom trenutku sada nalaze (činjenica da je Sanader, tvrdnjom da se Hrvatska neće ponašati prema Srbiji kao Slovenija prema njoj, istakao da je Zagreb bitno dalje odmakao na putu ka EU, ozbiljno je uvredila neke beogradske medije, koji su ljutito protestovali zbog „pokroviteljskog odnosa prema Srbiji, iako nema dovoljnog pokrića za to“).

DOBRO DOŠLI, DRAGI GOSTI: Osim problematičnih odnosa sa susedima, Srbiju i Hrvatsku vezuje i ozbiljna besparica, koja bi, prema nekim računicama, mogla bar donekle da se ublaži uzajamnim otvaranjem. Prvo su ekonomski konstruktivno zavapili Hrvatski ugostitelji – poslovni ljudi iz Dubrovnika javno su apelovali na srpske turiste da im pomognu u spasavanju turističke sezone, a turistički zvaničnici Istre i Dalmacije potrudili su se da učestvuju na Sajmu turizma u Beogradu. S druge strane, članovi Srpske asocijacije menadžera iskoristili su priliku da, preko premijera Mirka Cvetkovića, Sanaderu pošalju pismo u kome se žale zbog problema na koje nailaze u nastojanjima da konstruktivno posluju u Hrvatskoj. Srpski menadžeri tvrde da su „za razliku od trgovinskih lanaca u Srbiji, koji su otvoreni za robu iz Hrvatske, maloprodajni lanci u vlasništvu hrvatskih kompanija daleko restriktivniji kada je reč o plasmanu i prodaji robe proizvedene u Srbiji“, kao i da „u Srbiji posluje pet hrvatskih lanaca maloprodaje (od kojih je Idea najveća i zauzima drugo mesto po veličini na srpskom tržištu), dok nijedna srpska kompanija nema maloprodajni objekat u Hrvatskoj“.

Odlazeći iz Beograda, hrvatski premijer je preko Tanjuga nezadovoljnim privrednicima poručio da „ne bi smjelo biti prepreka plasmanu srbijanske robe na hrvatskome tržištu i da bi hrvatski ili srpski proizvodi, ako su dobre kvalitete, prije nego što osvoje zapadnoeuropsko tržište trebali biti pristupačni kupcima u objema državama“. Hrvatski premijer je objasnio i da su pritužbe srpskih privrednika da imaju problem sa plasmanom robe u hrvatskim trgovinskim lancima jedan od razloga što je u posetu Beogradu poveo i „vrlo jako izaslanstvo predvođeno potpredsjednikom vlade Damirom Polančecom, kao i vodeće ljude INA, JANAF-a, HEP-a, Diokija i PLINACRO-a, koji već imaju razvijenu suradnju sa partnerima u Srbiji“. U izveštajima objavljenim povodom posete hrvatske delegacije Beogradu, na najkonkretniji učinak obnovljene komunikacije liči upravo tvrdnja da su dve strane razgovarale o ekonomskoj saradnji i dogovorile se da se na tehničkom nivou nastave razgovori o različitim vidovima saradnje u oblasti energetike i saobraćaja. Što bi rekao Sanader, „nećemo zaboraviti našu nedavnu prošlost, ali ne smemo u njoj živeti“.

Gost Beograda imao je, ipak, pri odlasku i primedbu – ocenio je da „nije dobro“ da se uoči njegovog dolaska u Beograd stvorilo uverenje da bi pitanje međusobnih optužbi Hrvatske i Srbije pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu moglo biti rešeno. Upravno na to je, naime, ukazivala izjava srpskog premijera Mirka Cvetkovića, koji je, samo dan pre Sanaderovog dolaska, predložio da Hrvatska i Srbija povuku tužbe i tako reše jedan od najtežih problema u međusobnim odnosima.

Kao što su brojni komentatori i očekivali, Sanader se nije „upecao“ na Cvetkovićevu ponudu, dosetivši se da se pozove na mudrost. „Mi ćemo rješavati pitanje po pitanje. Najprije ona lakša. Tako rade mudri političari u svijetu, pa tako trebamo i mi“, odlazeći iz Beograda, tim rečima je objasnio činjenicu da se tokom razgovora nije pojavila ni naznaka mogućnosti rešenja nekog od poznatih teških pitanja.

MUDRO I POUČNO: Hrvatska štampa i srpski cinici su Sanaderovom izjavom o „mudrom ponašanju“ objasnili i činjenicu da razgovorima najviših predstavnika dve zemlje nije prisustvovao Vuk Jeremić, srpski ministar inostranih poslova. Jeremić je tokom prošle godine na primeru odnosa Hrvatske prema Srbima i Srbiji više puta iskazivao svoj patriotizam. Zbog njegovih izjava o etničkom čišćenju Srba u Hrvatskoj tokom devedesetih, i ocene da hrvatska odluka o priznanju Kosova predstavlja „teritorijalno ugrožavanje Srbije“, u novembru je, primera radi, protestovalo hrvatsko ministarstvo spoljnih poslova, saopštivši, između ostalog, da se „takvim izjavama samo potvrđuje opravdanost pravnog postupka koji Hrvatska vodi protiv Srbije pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu“.

U petak, u vreme Sanaderove posete Beogradu, Jeremić nije imao priliku da nastavi započetu raspravu, jer su ga ranije preuzete obaveze odvele u – Tursku. Kako sada stoje stvari, šef srpske diplomatije će i u narednom periodu morati pažljivo da planira svoje obaveze, jer su najavljeni i novi sastanci vrhova dve države – već se govori da bi srpski predsednik Boris Tadić u maju mogao da poseti Zagreb, kao i da bi relativno skoro put Beograda mogao da krene hrvatski predsednik Stjepan Mesić.

Već pomenuti hrvatski novinar Marinko Čulić, tim povodom izveo je zanimljivu računicu, prema kojoj su se, tokom 13 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa Srbije i Hrvatske, zvaničnici dve države sreli najviše petnaestak puta, dok su se, s druge strane, dvojica pokojnika, Slobodan Milošević i Franjo Tuđman, sreli čak 47 puta! Iz računice sledi i pitanje – ima li boljeg dokaza da su dve zemlje neuporedivo više energije utrošile u pripremu rata, nego u njegovo saniranje, kojem se još ne vidi kraja? I poučan zaključak: „Tek kada se taj omjer obrne, moći će se govoriti da su dvije zemlje okrenule novu stranicu.“

Za sada je, lako je složiti se sa Čulićem, cela priča spakovana na istu stranicu na kojoj je bila i do sada – ali je, posle duže pauze, ipak dodat novi pasus koji može predstavljati najavu nastavka priče, što je, s obzirom na dosadašnje iskustvo, zaista važna vest. U međuvremenu, na toj, postojećoj stranici i dalje će se nalaziti bar četiri teška pitanja o kojima će se Srbija i Hrvatska, odlučivši se za mudar pristup, baviti tek u nekom narednom periodu. Reč je o već pomenutoj tužbi (hrvatska tužba za genocid pred Međunarodnim sudom pravde, podneta u julu 1999. godine) i protivtužbi (Srbija je, nakon što je Hrvatska u novembru pošle godine priznala nezavisnost Kosova, najavila da će tužiti Hrvatsku za zločine počinjene u „Oluji“ 1995. godine, ali je i danas nejasno dokle se stiglo s tom namerom). Sudeći po anketama sa slučajnim prolaznicima, koje su, u susret razgovorima Sanadera i srpskog političkog vrha ob(j)avili mediji, reklo bi se da vreme za povlačenje tužbi, šta god o pragmatičnosti takvog poteza eventualno mislili političari – još nije došlo. Zahvaljujući takvom (ne)raspoloženju javnog mnjenja, ni preostala ključna pitanja neće biti lakše rešiti – problem povratka izbeglica i njihovih stanova, kao i problem nestalih lica i na jednoj i na drugoj strani. Da cela priča o pomirenju bude još komplikovanija, tu je i pitanje nerešene granice na Dunavu (Srbija predlaže da se granica sa Hrvatskom utvrdi sredinom plovnog toka Dunava, dok Hrvatska, koja se u pregovorima oko granice sa Slovenijom zalaže za princip sredine vodenog toka, sa Srbijom želi da se razgraniči po liniji katastra uspostavljenoj krajem XIX veka).