Izbori se dobijaju pomoću organizacije i komunikacije

O porukama kakve bi u izvesnosti predstojećih izbora trebalo da šalju studenti, za “Vreme” govori Lazar Džamić, predavač na nekoliko poslovnih škola i fakulteta u Britaniji, Evropi i Srbiji, pisac, komunikacioni strateg i nekadašnji šef tima za brend strategiju u Guglovom kreativnom think-tank-u The ZOO u Londonu.

“Izbori se dobijaju i gube pomoću dveju stvari: organizacije i komunikacije. Stranke imaju organizaciju, studenti komunikaciju. Važno je stalno podsećanje na ključne elemente vizije, bez rasplinjavanja i zbunjivanja”, kaže Džamić.

“VREME”: Kako iz ugla komunikologa vidite trenutnu političku situaciju u Srbiji? Da li je histerija vlasti pokazatelj da su joj ovo poslednji dani kao što smatra dobar deo javnosti?

LAZAR DŽAMIĆ: I da i ne. Režim je sve manje u stanju da kontroliše društvenu stvarnost – to je tačno. Trenutno se finansira uglavnom od stranih kredita koje uzima iz vrlo problematičnih izvora, pod uslovima koji su tajna i sa vrlo izvesnim trenutnim rezultatom uvođenja zemlje u još dublje dužničko ropstvo – u kome smo, inače, već godinama. Evropa je konačno počela da zavrće slavine, što se već oseća.

Propagandni balon režima takođe je probušen i curi na sve strane, veliki deo stanovništva je sada ‘progledao’, mnoge zarobljene institucije suštinski ili ne funkcionišu ili je kvalitet njihove usluge građanima u slobodnom padu što rađa još veći bes u narodu. Strah od režima je sada mnogo manji iako i dalje veći deo naroda još nije spreman da to i u praksi pretvori u političko delovanje, na primer, kroz masovne štrajkove.

Sa druge strane, režim i dalje čvrsto – i ubrzano sve čvršće – pod kontrolom drži sve aparate sile, što govori o tome kako on sâm vidi svoje sledeće korake i postupke. Isto važi i za tužilaštva i druge pravosudne organe, kao i obrazovni sistem, javna preduzeća i druge centre moći – ili velike izvore zapošljavanja – u zemlji.

Samo nekoliko obustava rada – kao upozorenje za što brže raspisivanje izbora – u velikim sistemima kao što su “Kolubara” ili “Zastava” ozbiljno bi uzdrmalo režim. Ali i dalje je značajnom broju socijalno rizičnih ili partijsko-rođački zbrinutih građana – a to je dobar deo Srbije – sigurniji sve mršaviji vrabac u ruci nego beli golub na grani. Klešta režima se sve više stežu… U isto vreme, izazovi vlasti od strane studenata su opali. Za razliku od ranih dana protesta, nema više jaja ni crvene farbe – ko se još seća ‘crvene ruke’? – režim je uspeo da smanji strah i među svojim pristalicama i da delimično konsoliduje svoje redove jer je pritisak protesta opao. Protesta i performansa i dalje ima, važni su za motivaciju, ali slabi veza između njih i ostvarivanja proklamovanih ciljeva. Za sada ništa ne zaustavlja ili usporava tiranizaciju režima.

Suštinski, režim je tokom protekle godine pokazao svoj meki stomak, studenti su mu u njega zadali više jakih udaraca od kojih je počeo da se tetura, ali je sada stegao te trbušne mišiće i počeo da gradi svoje institucionalne blokade. I dalje je ošamućen, teško mu je da se oporavi, nema mu više dominacije u ringu, ali se polako sprema za svoju poslednju odbranu: besomučni baraž udaraca ispod pojasa, ujedanje i pljuvanje i čekanje prilike za taj odlučni udarac ‘na kvarno’.

Studenti i narod bi toga trebalo da budu svesni.

Prethodnu godinu obeležila je policijska brutalnost velikih razmera, prebijanje i hapšenje studenata i građana, pokušaj gašenja univerziteta i pravosuđa. Kome je tim postupanjem poslata poruka, odnosno šta se htelo time postići?

Nisam siguran da se radi samo o ‘slanju poruke’. Režim u Srbiji– kao i u Iranu, Belorusiji i sličnim despotijama – nema drugu opciju sem da na svaki izazov reaguje silom. Niti može niti sme da pregovara, jer je to u njihovom svetu znak slabosti, a ništa se tim pregovorima ne bi ni rešilo jer su u pitanju dva radikalno suprotna koncepta društvene realnosti: vatra i voda, vazduh i vakuum – jedno poništava drugo. Nažalost, sve što smo videli do sada – sem ako ne bude nekih spektakularnih ‘crnih labudova’ kao što su strana intervencija ili infarkt – samo je početak jedne još crnje priče. Žao mi je ako delujem kao pesimista, ali ovakvi režimi ne odlaze sa vlasti mirno. U pitanju je mafijaška organizacija i u njoj vladaju principi pokornosti i sile, kompromis je slabost, dvoumljenje je izdaja. Na to još treba dodati i stvarnu ideološku radikalizovanost jednog dela aparata sile i režimskih lojalista.

Nasilje je ovom režimu u DNK, ne zaboravimo da su to isti (i ista vrsta) ljudi koji su nas izfaširali (i kao meso i kao ideologiju) kroz krvav raspad Jugoslavije. Oni prvo biju i pucaju, pa tek onda razgovaraju, ali ako baš moraju…

Kakvu bi kampanju trebalo da vodi Studentska lista s obzirom na to da je sada objavljen samo deo programa – zakon o poreklu imovine i zakon o lustraciji? Da li je to pozitivna ili negativna kampanja, na šta bi trebalo staviti akcenat?

Važno je stalno podsećanje na ključne elemente vizije, bez rasplinjavanja i zbunjivanja. Stalna inspiracija vizijom tog boljeg društva. Takođe, na isti način, i posredna sugestija delovanja nakon pada režima umesto pretnji, jer će pretnje konsolidovati masu onih koji će se uplašiti da će i oni biti na udaru iako nisu ideološki vojnici režima: oportunisti, mufljuzi, zaposleni preko veze i slični. Ako bi se na izborima i pokolebali da glasaju za studente, sada se možda plaše da bi glasali za sopstveni pad.

Lično, ne samo da se slažem sa lustracijom, već će bez nje biti nemoguće promeniti i institucije i život u praksi, o pokazivanju novog moralnog kôda da i ne govorimo! Ali mislim da je fokus na ‘kaznu’ sada manje produktivan od jakih i inspirativnih načina da se pokaže pozitivna vizija promene. Dajte nam da osetimo ‘u duši’ šta to znači. Za ovo je potrebna fokusirana, emotivna i koordinirana komunikaciona strategija i tim koji će je sprovoditi, sa velikim brojem aktivista koji će je pojačavati u digitalnom i fizičkom prostoru.

Da li je, prema Vašem mišljenju, dobro to što Studentska lista ne objavljuje ceo program buduće stranke i kandidate ili bi trebalo postupati transparentniije i ućutkati nervozne glasove?

Program već postoji i to je nekoliko deklaracija koje su studenti već podelili sa narodom. Mi u principu znamo šta je vizija društva za koje se studenti zalažu i to je suštinski progresivna demokratska vizija. Ono što ne znamo je kako će to da urade i da li će prakse odgovarati viziji. Dakle, operativni plan. Glavne nepoznanice su odnos sa Evropom, Kosovo i vojna nezavisnost.

Ako studenti žele u Evropu, prihvate poziv u NATO i budu realni po pitanju Kosova, bolje je što to sada ne govore jer je kontinuirana propaganda režima tokom proteklih nekoliko decenija do te mere zatrovala naše umove da čak i znatnom delu ‘građanske’ opcije ovo ne bi bilo prihvatljivo. Ako to nije njihov pravac, onda je bolje što i to ne govore jer bi to razočaralo mnoge progresivne podržavaoce, a i ne bi otvorilo put za rešavanje mnogih naših problema. ‘Strateška nejasnost’ je ovde sada dobra iako mislim da bi iskren rad na stvaranju uslova za što brži ulazak u EU umanjio disruptivni potencijal NATO i kosovskog pitanja. Iskren sprint ka Evropi bi albanskim političarima na Kosovu izbio jedno veliko oružje iz ruku: trenutno u očima Evrope, koliko god mi znali nijansiraniju istinu, zbog ponašanja srpskih režima u poslednjih nekoliko decenija oni imaju moralnu prednost.

A BIA već odavno zna ko je na studentskoj listi, u to sam siguran i sprema linije napada na njih kada za to dođe vreme. Nadam se da i studenti to znaju i da se spremaju.

Kako ocenjujete kampanju studenata na društvenim mrežama? Da li te poruke mogu da dopru do neopredeljenih birača i, eventualno, razočaranih i izneverenih pristalica vlasti?

Moj glavni problem trenutno je to što je decentralizovana, a to znači bez usaglašene komunikacione strategije i fokusa, što opet znači često zbunjujuća. Ograđivanja pa povlačenja, suprotstavljeni narativi i ponekad jednostavno nejasne poruke umanjuju efekat. S druge strane, kreativnost, humor, razigranost, autentičnost i emocionalnost su sjajni, izuzetno važni za motivaciju birača. Društvene mreže su, uz skupove i šetnje, jedan od najboljih načina da se probije zvanična medijska blokada i režimski propagandni eko-sistem, posebno što je broj studentskih i narodnih aktivista – ‘anđela’ – daleko veći od broja režimskih ‘botova’, ako bi se bolje koordinisali.

foto: ruud jonkers fotografie

Da li su protesti koji su obeležili prethodnu godinu, šetnje studenata od grada do grada, od sela do sela, bili dovoljni da se pokrene promena u društvu ili je, kako mnogi smatraju, već 15. marta trebalo tražiti raspisivanje izbora?

Protesti i šetnje jesu pokrenuli promene inspirisanjem mnogo većeg broja građana da uđu u politički proces, pre svega kroz kolektivne proteste, učešće u zborovima i lične činove žrtvovanja. Kao što rekoh, strah se smanjio. U medijskoj blokadi zemlje, šetnje i hodočašća su bile ‘hodajući javni servis’ koji je na najjači mogući način – direktnim iskustvom – počeo da skida koprenu sa očiju građana van velikih urbanih centara. To jeste bio katalizator koji su pad nadstrešnice u Novom Sadu i prebijanje studenata FDU okinuli kao kapisla.

Međutim, početna naivnost studenata – amorfni zahtev da se omogući ‘rad institucija’ – kao da to ovakav režim može da prihvati – dovela je do gubljenja vremena jer se zahtev za izborima, a sada već bilo kakvim izborima, pojavio dosta kasno. A ja se ne bih iznenadio i da ih ne bude ili će biti takvi da će to možda biti i poslednja kapisla za narodni gnev, što i režim dobro zna. Zato i sklapa oklop represivnih institucija oko sebe.

Kako razumete otklon studenta od opozicije, jer činjenica je da i jedni i drugi žele promenu vlasti. Zapravo, da li oni suštinski žele isto?

Solidan deo opozicije želi isto što i studenti: demokratiju i nezavisne, funkcionalne institucije. Ne radi se samo o promeni vlasti. Bez tog krajnjeg cilja sve je uzaludno i vodi u haos. Nažalost, ne želi čitava opozicija to isto, i meni je dobro imati otklon od onih kojima nije mnogo do demokratije. Ne treba se zavaravati.

Problem je što studentski pokret ne želi nikakvu saradnju ni sa onim delom koji potpuno deli njihove vrednosti. Sve su strpali u istu korpu, što može da bude iz dva razloga: da zaista misle da su svi isti, što je velika greška, ili zato što im propagandna strategija daje za pravo da je kolektivna percepcija ‘opozicije’ u narodu veoma loša i da bi povezivanje sa njom ‘kontaminiralo’ odziv, dok bi saradnja sa nekima, a odbijanje drugih, dovelo do rascepa u toj široj koaliciji koju su uspeli da izgrade. Pa su zato rešili da ignorišu sve, nadajući se – nadam se i ja – da će oni koji dele njihove vrednosti pomoći svakako, tajno, ‘ispod žita’, ako već ne javno kao Demokratska stranka.

Tu je, mislim, njihov veliki izazov. Sadašnje stanje sveta rastače individualna partijska opredeljenja i donosi novi način razmišljanja i biračkog ponašanja baziranog na ideološkim blokovima, na ukupnom pripadanju pogledima na svet; borba se sve manje vodi između ove ili one partije, već između ove ili one civilizacijske opcije: one koja je za demokratiju i one koja preferiše autoritarizam ili čak fašizam, otvoreni um protiv zatvorenog, pravda protiv sile, otvoreno društvo protiv plemena. Politika se deli na dve velike blok-opcije, na dva dijametralna pogleda na društvo (a za one velike, i svet). U ovo gramšijevsko vreme, došli smo opet do borbe velikih paradigmi, sve dalje od tehnokratskih optimizacija postojećeg stanja… I tu je, mislim, izazov sa studentskim protestom jer on svesno, ali mislim neoprezno, sužava sopstvenu progresivnu koaliciju, makar javno. Siguran sam da postoje načini za saradnju koji ne bi bili toliko propagandno ranjivi.

Izbori se dobijaju i gube pomoću dveju stvari: organizacije i komunikacije. Stranke imaju organizaciju, studenti komunikaciju. Ne znam dovoljno o dešavanjima unutar studentskog pokreta da bih mogao da procenim gde su sa organizacijom za izbore, ali se iskreno nadam da su korisne lekcije naučene iz nekoliko lokalnih izbora do sada.

U ovom trenutku možemo samo da nagađamo da li će se opozicija ujediniti ili će opet po starom. Da li je dobro rešenje da postoje dve liste – ujedinjena opoziciona i studentska lista?

Nemam pristup analizama i ciframa da bih mogao da odgovorim na to pitanje, ali koliko znam, po našem izbornom sistemu, glasovi stranaka koje ne pređu cenzus idu režimu. Pošto će sledeći izbori biti referendumski, koncentracija glasova za antirežimski studentski blok biće ključna. To stavlja istorijski teret na opoziciju.

Po dosadašnjem iskustvu, ne verujem da će se ujediniti, sem u nekim manjim koalicijama. Primer predstojećih izbora u Mađarskoj je ekstremno zanimljiv: da bi izbegli gornji scenario, mnoge partije su odlučile da ne izađu na izbore već da svoje glasove ‘preliju’ Mađarovoj Tisi. Dakle, taktičko samožrtvovanje zbog identifikacije sa civilizacijskim i ideološkim ‘blokom’ kome očigledno pripadaju. Nisam siguran da će i kod nas biti isto. Građani treba da shvate da sada svi opozicioni glasovi moraju u istu korpu.

Šta treba da se desi da visoki evropski zvaničnici prestanu da se grle sa Vučićem? Da li je to istraga o proneverenim evropskim fondovima…?

Što se tiče Evrope, nemamo prostora ovde za realnu analizu jer je istina mnogo, mnogo kompleksnija. Preporučujem podkaste Željka Pantelića na ovu temu, stvarno otvara oči. Nije Evropa to što mi mislimo, ni u dobrom ni u lošem smislu. Masivno je to, ogromno telo, sa stotinama partikularnih interesa i sa – za moj ukus i dalje previše – potopljenosti u neoliberalnu priču. Ali je u poređenju sa svim drugim realnim opcijama oko nas i dalje najmanje loš izbor. Evropa, da bi preživela, mora da se transformiše. Kao i mi. Taktički, da, smatram da bi koordinisano pritiskanje – što sada mislim ne postoji – za istragu o zloupotrebi EU fondova bio dobar potez; treba nam nova anketna komisija koja bi to radila sa naše strane…

Da li možete da objasnite preokret u glavi predsednika Vučića prema studentima, od razumevanja za omladinu koja želi da promeni svet do nazivanja te iste omladine najgorim mogućim pogrdnim imenima? Da li je to u cilju konsolidacije njegovog rejtinga kod svojih birača koji su nižeg obrazovanja i generalno ih ne zanimaju pojmovi poput obrazovanja, pravde, moralnosti?

Kao što je radio i sa drugima, drugo ne zna i ne može: prvo ulagivanje, onda podmićivanje, onda blaćenje i na kraju sila. To je njegova/njihova mentalna formula. Šok mu je bio kada je shvatio da prva tri – tako uspešna sa drugima i dobrim delom opozicije – ovde ne deluju, posebno podmićivanje. To ga je razbesnelo. Ništa drugo i nema sem uvreda i sile. Ima to malo veze i sa konsolidacijom njegovih pristalica, ne sme da pokaže da su mu ‘balavci’ ozbiljan izazov. Isto i za upotrebu sile. To njegovi vole, ali kada je i tvoje dete na barikadama, onda se to malo raspe. Mnogo je važnije njegovima da i dalje stižu pare: onima siromašnim – penzije i socijalna pomoć, kao i plate; onima bogatijim – ‘dilovi’, tenderi i pristup budžetima.

Pitanje je da li bi se organizovani studentski pokret, blokade i sve ostalo uopšte dogodilo da onog dana u decembru ispred Fakuleta dramskih umentnosti SNS batinaši i njihovi funkcioneri nisu napali studente koji su odavali poštu nastradalim ispod nadstrešnice u Novom Sadu 16–minutnim ćutanjem…

Mnogo puta se desilo da su proteste ili revolucije okinuli pojedinačni visoko emotivni događaji. U Tunisu, to je bilo samospaljivanje uličnog prodavca kada mu je njihov ekvivalent komunalne policije bahato oduzeo robu. U Bangladešu, kada je Vrhovni sud ponovo uveo kvotu da se bar 30% državnih zaposlenja dodeljuje po rodbinskoj vezi kao i kod nas, samo bez sudske odluke. U Srbiji, nadstrešnica i onda prebijanje studenata… Ali, to je priroda ovakvih režima, u jednom trenutku uvek pređu granice tolerancije, zanesu se u svojoj bahatosti. Izgleda da je Tito bio jedan od retkih koji je te granice znao da čita.

Gde se se tačno problemi u Srbiji nalaze na mapi problema u svetu, odnosno kako geopolitička previranja utiču na našu zemlju?

Nismo usamljeno ostrvo, ali nismo ni glavna raskrsnica. Mnogo veće stvari od nas se dešavaju u svetu: Ukrajina, Iran, Gaza, Arktik, Tajvan… Cirkus koji je sada Amerika… Sve tanji konac na kome vise demokratije u Nemačkoj i Francuskoj…

Mi smo mala iritacija, pion u novoj kolonijalnoj i geopolitičkoj igri. Pitanje nije da li mi možemo da se sklonimo od sveta, ne možemo, nego gde nam je kao društvu najmanja šteta, ko će nam dozvoliti da se podignemo i popravimo svoj kvalitet života, umesto da nas tretira samo kao asteroidnu koloniju za rudarenje, pranje para, odlaganje otpada i robovsku radnu snagu. Znam da ovo nije mnogo popularno mišljenje kod mnogih, ali evidencija pokazuje da nam je progres – politički, ekonomski i bezbednosni – realan samo u okviru Evrope. Za sve druge mi smo samo robovi ili korisni idioti.

Kako nedavno reče kanadski premijer Mark Karni u Davosu: “Ako nisi za stolom, onda si na meniju”.