Ishitrenost i zadnje namere

Za manje od mesec dana biće održani izbori u Srbiji. Kraj epidemije nije ni na vidiku, naprotiv, broj novoobolelih ne opada. Epidemiolog Zoran Radovanović objašnjava za „Vreme“ da epidemija može da bude odjavljena tek kad prođe 28 dana (dvostruko vreme maksimalne inkubacije) od pojave poslednje zaražene osobe, što znači da će se izbori održati pre nego što se proglasi kraj epidemije. Kad bi na dan objavljivanja ovog teksta bilo obnarodovano da kovida-19 više nema u Srbiji, epidemija bi bila odjavljena tek 18. juna, a nerealno je očekivati da će nas još samo tri dana (do datuma održavanja izbora 21. juna, prim.aut.) deliti od poslednjeg pozitivnog testa. Povrh i iznad svega, nije važan samo dan izbora, već ceo ovaj period, nužno praćen predizbornim aktivnostima, uključujući tekuće prikupljanje potpisa za političke partije – učesnice izbora.

„VREME„: Smatrate li da će nam se osvetiti to što se mere zaštite od virusa korona nisu postepeno ukidale, već je to odlučivano bez nekog reda i epidemiološkog plana, uglavnom odlukom predsednika Vučića? Prepodne se odluči jedno, Krizni štab to saopšti, a onda se ta odluka preinači u toku poslepodneva jer Vučić tako kaže. Da li vam je jasno zašto su lekari ćutali na takvo ponašanje?

ZORAN RADOVANOVIĆ: Prvo, preuranjeno odustajanje od nekih zabrana već nam se sveti, što se vidi po stagniranju broja novootkrivenih, uz znatan skok u nedelju. Drugo, postojao je plan, ali nije uvek poštovan. Treće, lekari i drugi zdravstveni radnici nisu izlazili u javnost, ali su gunđali među sobom. Takvo ponašanje odlikuje sva represivna društva i obuhvata sve njihove sektore, zdravstvo u istoj meri kao sudstvo, školstvo ili građevinarstvo. To je fenomen poznat kao ketmanstvo [vidi Č. Miloš „Zarobljeni um“].

U kom pravcu sad ide epidemija u Srbiji, budući da su se ljudi prilično opustili i sve manje poštuju meru fizičkog distanciranja i zaštite? U pojedinim marketima prodavačice ne nose čak ni rukavice i maske, kafići su sve posećeniji, stolovi tek malo razmaknuti, a ljudi sede bez zaštite, često i po četvoro za stolom.

Opuštanje je neminovna posledica oslobađanja od stega, bilo da su bile uslovljene pritiskom spolja, bilo da su samonametnute iz straha za sopstvenu bezbednost. Nedostajale su jasne i konzistentne poruke o ponašanju nakon ukidanja određenih zabrana, a nije se ni insistiralo da se one dosledno sprovode. Ipak, bar neki građani su nastavili da se pridržavaju već prihvaćenih mera zaštite. Koliko se zna, Krizni štab je u stalnom zasedanju. Prestaće da postoji kada opasnost prođe, a ponovo će se aktivirati kada (ili ako) se ona vrati. Dužnost tog tela je da pomno prati epidemiološku situaciju i da hitro reaguje na svako odstupanje od očekivanog trenda.

Kako tumačite protestna okupljanja opozicije i vlasti: da li je bilo pametno i bezbedno organizovati te skupove, odnosno, da li će izbori u junu biti žarište infekcije kovidom–19? Znate li za neku drugu zemlju koja usred pandemije organizuje izbore?

Ne samo da je protivno važećim propisima, već je i nerazumno sabijati mnoštvo ljudi na malom prostoru, bilo da se radi o političkim, sportskim ili drugim razlozima. Posebno je licemerno kada to čini vlast, s jedne strane suzbijajući epidemiju, a s druge strane, rasejavajući zarazu uguravanjem svojih pristalica u prepune autobuse i slanjem na miting.

Junski izbori održavaće se u vreme proglašene epidemije. Naime, ona može da bude odjavljena tek kad prođe 28 dana (dvostruko vreme maksimalne inkubacije) od pojave poslednje zaražene osobe. Treba vremena da se od preko 100 novootkrivenih bolesnika dnevno dođe do nule. Uz to, praksa pokazuje da kraj epidemijske krive često bude „grbav“ (0, 2, 0,1, 0 …). Inače, ovog proleća trebalo je da se održi više desetina izbora u svetu, ali su, prema saznanjima akademika D. Teodorovića, svi odloženi zbog pandemije.

Da li je virus oslabio i da li će uslediti skok kad počnu poslovna putovanja, letovanja i eventualni odlasci na salaše po Srbiji?

Nažalost, čak i neki lekari govore o slabljenju virusa. Nema nikakvih dokaza za tu tvrdnju. Njenu neosnovanost ilustruje, između ostalog, i drugi talas kovida-19 u nekim zemljama Dalekog istoka. Ono što se izmenilo nije virus, već njegova šansa da dospe do osetljivih osoba, a za to su zaslužne protivepidemijske mere. Međunarodni putnički saobraćaj uvek predstavlja rizik za prenošenje zaraza, pa se ovih dana ponovo uspostavlja uz sve raspoložive mere opreza (obavezno testiranje, karantin, itd.). Ako se već putuje, boravak u vikendici ili na salašu nosi najmanji rizik. Po stepenu bezbednosti, sledi izbor nekog letovališta u sopstvenoj zemlji. Ukoliko se ne odustaje od inostranstva, dobro je ići u države sa kojima se graničimo (naravno, uz proveru kakvo je tamo stanje).

Da li smatrate da je u redu testiranje na koronu na sopstveni zahtev? Takođe, mnogo ljudi smatra da je imalo asimptomatsku reakciju na koronu i pitaju se kako mogu to da saznaju. Da li je u privatnim klinikama moguće odrediti antitela, ako neko želi da zna da li je imao kovid–19?

Treba razlikovati otkrivanje virusa, odnosno njegovih fragmenata, koje ukazuje na tekuću infekciju (PCR test) i traganje za antitelima, obično kao dokaz protekle infekcije (serološko testiranje). Legitimna je želja građana da provere svoje zdravstveno stanje, a u određenim situacijama (prijem u bolnicu, odlazak u inostranstvo) dokaz o odsustvu virusa im se nameće kao obaveza. Ukoliko je reč o znatiželji, svejedno je da li će čovek platiti testiranje u privatnoj ili državnoj laboratoriji, ali za zvanične potrebe važe samo potvrde iz ovlašćenih državnih ustanova.

Nedavno ste napisali da kolegama iz Kriznog štaba dajete visoku prelaznu ocenu za borbu protiv epidemije virusa korona. Koju biste ocenu dali funkcionisanju celokupnog Kriznog štaba i koji bi bili njihovi najveći propusti, osim izrazitog neprofesionalizma?

Prvo, svoje zapažanje ograničio sam samo na epidemiologe. Drugo, podržao sam mere koje su zamislili, ali ne i njihovo, kako se pokazalo, katastrofalno sprovođenje u praksi. Treće, uvek sam naglašavao da primenjeni pristup nije najbolji, ali je u datim okolnostima bio jedini na raspolaganju. Četvrto, bio sam kritičan prema kasnijim krutostima i preterivanjima. Peto, vodio sam računa da ne treba zvocati vatrogascima dok se bore s plamenom.

A što se tiče ostalih članova Kriznog štaba, to je heterogena grupa ljudi. Tu je i onaj pokrajinski sekretar za zdravlje koji, u pokušaju da prikrije neorganizovanost u svom resoru, progoni čoveka na samrti i novinarku posvećenu svom poslu. O premijerkinom „ponosu“ nemam komentar.

Stručnjaci iz Kriznog štaba tokom vanrednog stanja govorili su da nije vreme da im se nešto zamera, da neće da govore o politici, kao i da o tome možemo kasnije da govorimo. Da li je sad došlo vreme da ti lekari preispitaju svoju ulogu u epidemiji i politici i da se zapitaju da li su konferencije za štampu bile svojevrsne platforme za predizbornu kampanju predsednika?

Svaka epidemija nosi sobom i političku dimenziju. Protivepidemijske mere se odnose na sve građane. Ako ih se neki moćnik ne pridržava, ne možete da izbegavate komentar pravdanjem da se ne bavite politikom. Takvim odgovorom ste se upravo uključili u politiku, a izdali ste struku. U pravu ste da su konferencije za štampu bile zloupotrebljavane od strane režimskih aktivista zaposlenih u novinarstvu. Uz to, osim informacije o broju novozaraženih i preminulih osoba, one su bile i dosadne, utoliko pre što su mnoga pitanja ostajala bez odgovora.

Po obimu preduzetih mera, ova pandemija je bez presedana u istoriji sveta za poslednjih 100 godina. O njoj će se raspravljati na naučnim konferencijama, simpozijumima i kongresima. Izvlačiće se pouke za budućnost, ali će se, bar u dogledno vreme, ostajati u granicama struke. Mada će se političke implikacije izbegavati, razvojem demokratije one će dobijati u težini, pa će karijere pojedinih učesnika ove naše protivepidemijske borbe obeležiti neprikladne izjave, davane bilo iz straha, bilo iz udvorištva. Jedino je doktor Kon bio svestan te opasnosti, pa je, makar sa zakašnjenjem, priznao da nije bilo ni testova, ni opreme, a da se mnogo brljalo sa uzimanjem briseva i izdavanjem rezultata. Njemu se zamera pohvala Vučiću, ali treba razumeti da je, za trenutak, iskreno bio fasciniran efikasnošću vlastodršca.

Koliko su različita mišljenja stručnjaka uticala na zbunjenost naroda po ukidanju vanrednog stanja? Pristalice profesora Nestorovića i dalje misle da je kovid „najsmešniji virus„, pristalice doktora Kona i dalje ne izlaze iz kuće. Možete li da nam kažete kako sad treba da se ponašamo?

Za obezbeđenje poverenja građana u kritičnim situacijama kakve su epidemije treba se držati dva osnovna principa: biti iskren i istupati s autoritetom. Iskrenost je povremeno izostajala, da samo pomenemo kao primer skrivanje broja umrlih u Nišu, a autoritet stručnjaka su nagrizali ne samo njihovi nastupi u javnosti po principu slobodnih strelaca, već i nemo prihvatanje da im političari menjaju donete odluke.

Verujem da bi sam kolega Nestorović najviše voleo da se zaboravi njegova izjava s kraja februara, a njegovi i Konovi pogledi na dalje prokužavanje zahtevali bi opširan komentar.

Što se našeg ponašanja tiče, potrebno je biti oprezan, ali uz osećanje mere. Mnoge je zbunila informacija iz Kriznog štaba da je potrebno čak 15 minuta kontakta licem u lice da bi se prenela zaraza. To se odnosi na normalan razgovor, bez podizanja glasa, kad pri izgovaranju pojedinih suglasnika sagovornika pogodi tek po neka kapljica. Ona po pravilu nije dovoljna za zaražavanje jer je potrebno da do osetljive osobe dopre odgovarajuća količina klica. Međutim, ukoliko nam neko s pola metra kine direktno u lice, obično je presudan taj deo sekunde, pa je dužina dalje direktne izloženosti manje značajna. Dakle, održavajmo fizičko rastojanje, nosimo masku kad smo u zatvorenom prostoru van kuće, naročito ako je oko nas više ljudi, ne dodirujmo lice pre nego što dobro operemo ruke, pa smo rizik od zaražavanja sveli na prihvatljiv minimum. Sve preko toga činilo bi nas dodatno bezbednijim, ali i socijalno neprilagođenijim u očima drugih.

Potpisali ste apel u kojem se lekari oštro protive šarlatanstvu u medicini koje predvodi vlasnik Pinka Željko Mitrović. Kakav je odziv lekara i šta dalje sa tim apelom?

Odziv je sjajan – prikupljeno je više od 500 potpisa. Apel će biti poslan na sve relevantne adrese, a neće se desiti ništa, bar dok Mitrović ne postane opozicionar (dakle, nikad). Svojim potpisom umirili smo savest i dali ovoj sredini privid normalnosti.

Takođe, postoje različita mišljenja o tome kad će doći drugi talas i kog će intenziteta biti. Kakvo je Vaše mišljenje?

Najverovatniji scenario je da nas drugi talas pogodi u poznu jesen. Usudio bih se da kažem da je broj stvarno zaraženih u Srbiji 20, a možda i 50 puta veći nego što pokazuju zvanični podaci (više od 10.000). To ne dostiže ni 10 odsto populacije Srbije, tako da ne mora primetno da utiče na tok epidemije. Pre 102 godine, najfatalniji nije bio prvi (prolećni), već drugi (oktobar-novembar) od tri velika talasa „španske groznice“.

Šta je sa vakcinom protiv kovida–19?

U bulevarskoj štampi se pojavila vest da će nam Kina u junu poslati vakcinu. Ako nam zaista tako brzo stigne, to neće biti vakcina za rutinsku upotrebu, već za drugu ili treću fazu kliničkog ispitivanja. U tom slučaju, obavezno bi bilo da se za svakog pojedinca dobije pisana saglasnost informisanog ispitanika.

Lično bih rado primio vakcinu koju je odobrila Evropska agencija za lekove, ali ne verujem da će mi se za to pružiti prilika pre proleća ili leta naredne godine. Verujem da će vakcinacija protiv kovida-19 u Srbiji biti preporučena samo za određene kategorije stanovnika.

Šta se dešava ovih dana na jugu Srbije i kakve posledice može da ima?

Epidemija nikad ne prestaje istovremeno na celom području. Po pravilu, iskaču pojedina manja žarišta koja treba sanirati. Epidemiološko istraživanje treba da pokaže ko je i kako uneo zarazu u ugrožene proizvodne pogone. Ostaje i da se vidi da li je dalje prenošenje virusa usledilo zbog nepoštovanja propisanih postupaka na radnom mestu, transporta radnika od kuće do posla i natrag ili nekog drugog okupljanja.

Tu su važne dve stvari. Prvo, prerano je uveden međugradski saobraćaj, tako da je zaraza iz Vranja već mogla da se prenese do Subotice. Drugo, i ako se oduzme 50-ak obolelih u fabričkim pogonima na jugu, ostaje 60+ u nedelju novootkrivenih slučajeva zaraze van tih žarišta. Dakle, broj pozitivnih se već 6-7 dana ne smanjuje, nego varira između 50+ i 90+ (uz pomenuti skok u nedelju na 114). Ovih dana bi mogao da se očekuje i po neki bolesnik među prošlosedmičnim mitingašima pred Narodnom skupštinom.

Sve to nam ukazuje da smo daleko od kraja, a valja se nadati, još mnogo dalje od novog početka. Pritom mislim da ćemo ovu epizodu pojave kovida-19 uspešno okončati narednih sedmica, a da nas sledeći skok obolevanja najranije očekuje povratkom đaka i studenata u klupe. Nepredvidivo je da li će se to stvarno desiti, ali je mnogo izvesnije da ćemo se sa kovidom-19 sresti krajem jeseni ili, što je još verovatnije, početkom zime. Treba se pripremiti za takav razvoj događaja.