Investicija zarasla u korov

Poljoprivredno zemljište u državnom vlasništvu slatka je i izdašna lovina za svaku vlast, odnosno za mangupe pri vlasti: poljoprivredna dobra lako mogu da se dovedu do stečaja, samo ako treba, vrednost se u takvoj situaciji lako proceni na malo ili manje, kako već kome odgovara, ili se napravi falš licitacija, ili se sklopi sporazum o zajedničkom ulaganju uvijeno u međudržavni sporazum, ili se napravi specijalni zakon samo za tu priliku, naštimaju se uredbe kako je već potrebno.

Ta privatizacijska gimnastika nije osobina samo aktuelnih vlastodržaca: recept su nasledili od onih prethodnih, oni od onih pre njih, ovi opet od onih koje su na vlasti nasledili, mada je svaka od njih uvela poneku inovaciju… U ovom veku, državno, društveno i zadružno zemljište prelazilo je u privatnu državinu bez mnogo buke, a ako je neke buke i bilo, podizali su je najviše oni koji su na vlast pretendovali, da bi posle, kad bi na vlast i zaseli, nastavili po već uhodanom šablonu, sa sve obrazloženjima da je to u najboljem državnom interesu, da se to tako radi u svetu, da je sve u skladu sa zakonima, a da su oni prethodni bili lopine i to mnogo alave. Baš tako ih sve opisuje zaštitnik građana Saša Janković: „Svi su oni za pravo, pravdu, transparentnost vlasti i jake institucije dok su u opoziciji, ali kad na vlast dođu, a oni se obrnu.“

BRATSKA POMOĆ: Za istorijsko ulaganje Ujedinjenih Arapskih Emirata u srpsku poljoprivredu, koje će se u sledećih godinu i po proširiti i na preuzimanje nacionalnog avio-prevoznika i izgradnju „Beograda na vodi“, javnost je saznala u januaru 2013, na kraju posete prestolonaslednog princa Ujedinjenih Arapskih Emirata šeika Muhameda bin Zajeda al Najhena Beogradu. Dobru vest saopštio je Aleksandar Vučić, tada prvi potpredsednik Vlade. Već sledećeg dana u režimskim dnevnim javnim glasilima objavljeni su i detalji iz predugovora: kompanija „Al Dahra“ će otkupiti 7453 hektara poljoprivrednog zemljišta na zapadu Bačke, dotad u posedu osam poljoprivrednih kombinata u restrukturiranju za oko 20 miliona evra, s tim da se kupljeno zemljište uknjiži na zajedničku kompaniju inventivnog imena „Nova kompanija“, koja tek treba da se osnuje i u kojoj će „Al Dahra“ imati 80, a država 20 odsto vlasničkog udela, što je predstavljeno kao vrhunski uspeh: država će biti vlasnik petine, a da ni dinara nije platila.

Pored tih 7453 hektara kupljenog zemljišta, sporazumom je predviđeno da se „Novoj kompaniji“ pridoda i 3664 hektara zemljišta u posedu Vojne ustanove „Morović“ – pogon „Karađorđevo“, sa sve zgradama, infrastrukturom i opremom u dugoročan zakup, ali ne za pare već za 20 odsto ostvarenog prinosa što je procenjeno na cirka 250 evra, uz obavezu da „Nova kompanija“ u infrastrukturu – navodnjavanje investira nekih 140 miliona „Al Dahrinih“ evra.

Najava da bi poljoprivredno zemljište iz njihovog atara mogli da dobiju „neki tamo Arapi“, bačkopalanački ratari nisu baš s veseljem primili. Naprotiv, iskazali su popriličnu ogorčenost, pre svega jer zemljište nije ponuđeno njima, zatim i što je procenjena arenda skoro pa dvostruko niža od one koju oni inače plaćaju, sve začinjeno strahom da će „arapskim prijateljima“ na sličan način biti servirane i preostale atarske njive kojima država gospodari. Iz Ministarstva poljoprivrede stiglo je obećanje da se to neće dogoditi – da je predmet saradnje samo zemljište na koje pravo korišćenja ima vojska, odnosno Ministarstvo odbrane, ali se kasnije ispostavilo da je obećanje klimavo k’o babin zub: „Nova kompanija“ je dobila pride još 270 hektara u zakup pod nepoznatim uslovima i istim takvim kriterijumima.

Tim povodom, organizovani su protesti poljoprivrednika, bilo je pokušaja da se na silu uđe u posed, onako kako se to inače radi – zaore se i zaseje, pa se posle pregovara, jer po Zakonu o poljoprivrednom zemljištu važi pravilo: čiji su usevi – njegova je i njiva. Međutim, ta uobičajena šema uzurpacije državne zemlje u ovom slučaju nije upalila: reagovale su civilna i vojna policija, svedoci tvrde da je bila prisutna i BIA, bilo je i hapšenja i podizanja optužnica koje, doduše, do suda još nisu stigle, što ne znači da neće, samo ako bude trebalo.

Na svaku kritiku ovog aranžmana odgovarao je Vučić lično: te da će u srpsku poljoprivredu da se upumpa čak 140 miliona evra, te da će u obradi da bude primenjena najnovija tehnologija uz koju će se prinosi usedmostručiti, da će time da se otvori novo – arapsko tržište za srpske proizvode.

Mala digresija: nije se Vučić tad u poljoprivredu razumeo kao sad kad zna koliko je julska kiša kukuruzu važna, pa je sebi dozvolio luksuz da lupi ono o sedmostruko većem prinosu. Naime, uobičajeni prinos kukuruza na zemljištu prve A klase, kakvo je ovo o kojem je reč, jeste 10 i više tona, kod posvećenijih ratara dobacuje preko 14, a u poljoprivrednoj 2011/2012. godini prinos kukuruza na tim njivama bio je čak 16,3 tone, pšenice 11, a soje 5,6 tona, što je vrhunski prinos i u najrazvijenijim svetskim poljoprivredama.

DUPLO VEZANO: Šest meseci kasnije sklopljen je još jedan posao veka – preuzimanje JAT-a, da bi krajem iste godine Aleksandar Vučić, i dalje tek prvi potpredsednik Vlade zadužen za odbranu, objavio da je sa šeikom dogovorio i „master investiciju“ – 3,1 milijarda evra za izgradnju „Beograda na vodi“. Rekao je tad Vučić da ga je šeik obavestio i da je obezbedio 200 miliona dolara investicija za poljoprivredu, pride milijarda u vidu kredita za podršku državnom budžetu. „Problem je što nema konkretnih projekata“, vajkao se, ali bez obzira na to, rekao je da će „od tog novca najviše otići Vojvodini, jer je za sada najveći broj projekata došao iz Severnobačkog i Banatskog okruga, a samo dva iz Centralne Srbije“, kao i da još nije dobio informacije o toj investiciji, na šta je šeik odgovorio da je „to gotova stvar i da treba preći na razgovor o sledećoj temi“. Tako je bar po novinama pisalo.

Konačni dogovor je predstavljen sredinom avgusta 2014. godine, mesec i po posle potpisivanja, zajedno sa ugovorom o preuzimanju/preimenovanju JAT-a, kad je legla obećana milijarda. Na samom početku Vučić je, tad već u svojstvu premijera, naglasio da nije bilo predviđeno da ovi ugovori budu objavljeni, „ali je moja obaveza da to uradim ne zbog raznih interesnih grupa, nego zbog građana Srbije“.

Poljoprivredni ugovor je pretrpeo izvesne izmene u odnosu na predugovor potpisan godinu i po ranije. „Al Dahra“ se iz posla povukla, a na njeno mesto je došao „Al Ravafed“. Aleksandar Vučić, tad već u svojstvu premijera, objasnio je da je „Al Dahra“ iz posla u stvari oterana onim protestima poljoprivrednika i kritičkim tekstovima u štampi, ali da je na našu sreću i radost aranžman prihvatio „Al Ravafed“.

Predmet ugovora više nisu bili sedam kombinata, već samo četiri za koje su raskinuti ugovori o privatizaciji sa biznismenima iz mreže Darka Šarića. Zajednička kompanija će raspolagati sa 10.470 hektara oranica koje će steći po tri osnova – kupovina, zakup i dugoročni zakup.

Vlasnički udeli u zajedničkoj kompaniji su ostali u odnosu 80:20, ali nadoknada za korišćenje zemljišta u dugoročnom zakupu se iz 20 odsto uroda transformisala u 20 odsto ostvarenog neto profita, ako ga bude, a ako ga ne bude, onda nikom ništa. Ako pak bude gubitka, svako će da snosi svoj deo.

Na ovu promenu – ne na naziv investitora, već na visinu arende – zamerka je stigla od dotadašnjeg korisnika zemljišta, Vojne ustavove „Morović“ – pogon „Karađorđevo“. U dopisu označenom kao vojna tajna, a koji može da se nađe tu i tamo po internetu, uprava pogona insistira da je arenda, obračunata po novom, nedovoljna za održavanje lovišta, bungalova, hotela i restorana namenjenih za rekreaciju u lovu, iću i piću za platežnu klijentelu, političare i pridružene bumbare. Kako „Vreme“ saznaje, na dopis nikad nije stigao odgovor, a ugovor je stupio na snagu.

BAŠ POSLOVI VEKA: Rezultat tranzicije JAT-a u Er Srbiju manje-više je poznat: nova nacionalna avio-kompanija najuspešnija je u regionu, ima tri (pet, sedam, devet) puta više putnika, ostvaruje čak i profit, ne baš neki ali daj šta daš, jedino što nešto štuca oko onih sedamdesetak miliona evra godišnje državne potpore, na šta povazdan ukazuju zajedljivci, zlonamernici i mrzitelji kojima je jedini cilj da što više unište Srbiju.

Sa „Beogradom na vodi“ situacija je slična: reč je, naime, o poslu veka, o hiljadama novih radnih mesta i stotinama hiljada turista koji će pohrliti sa svih strana sveta da bi se divili kuli visokoj neverovatnih 160 metara, da naprave koji selfi za uspomenu, da odahnu na promotivnom štandu-kafani „Sava Nova“ pre nego što odu u šoping u najveći mol na Balkanu. Ako se kojim slučajem zadržavaju duže, moći će da odsednu odmah tu u hotelu sa koliko li već zvezdica. Ako im se baš svidi, moći će da iznajme ili kupe apartman u istoj kuli ispred koje su selfi pravili, gde je i hotel sa istim brojem zvezdica. „Beograd na vodi“ privući će svetsku finansijsku elitu, ergo – istoimeni grad će da postane prestonica ovog dela sveta.

Jedino što nije baš 3,1 milijarda nego trista miliona i to polovina u vidu kredita, druga polovina na „dođem ti“, s tim da nikakve pare još nisu legle, mada se i ne zna koliko bi to leganje trebalo da iznosi, jer apsolutno je nejasno ko kome šta, ko kome koliko čega za ono „šta“, kao i šta je u stvari to „šta“ – kupovina, najam, besplatan najam, poklon, doplata, tal… Na stranu ono idiotsko rušenje na kvarno oko kog su se udružili zajedljivci, zlonamernici i mrzitelji svih fela, potpomognuti od Džordža Soroša, koji im je donirao tajno oružje – patku na naduvavanje koja se iskazala u rušenju brazilske predsednice Dilme Rusef, pa ovi navališe sa „otkaz za idiote“, pa „otkaz za idiote“, što je potrajalo sve do sezone godišnjih odmora.

Ni sa ovim trećim poslom veka nije drugačije: posao čist kao suza, veliki novac uložen u srpski agrar, nova radna mesta, novi standardi, veliki prinosi… Jedino što je Poljoprivredno dobro „Jadran“ iz Gajdobre tik pred prodaju čašćeno kreditom iz Fonda za razvoj jer, navodno, cena koja je sa Arapima bila pogođena bila je za toliko manja od obaveza „Jadrana“ prema akcionarima, pa je taj procep zatrpan ovim kreditom, što je zemljište dato u dugoročan zakup praktično poklonjeno…

U stvari, nema u tome bogzna čega novog: vazda je bilo da kad neke pare u ključnom momentu nedostaju, na usluzi je Fond za razvoj, nema ničeg suštinski novog ni kad je o zakupu reč: poput onih prethodnih i ovi sad lako nađu obrazloženje zašto je, recimo, cena ispod tržišne ako uopšte procuri kolika je zakupnina zaista. Ipak, ovi aktuelni otišli su i korak dalje: patentirali su „nepoznatog uzurpatora“ – fantoma koji ore, seje i žanje, a da ga niko ne vidi. Naime, u svakom selu gde je postojao neki kombinat/zadruga u doba socijalizma, a u doba demokratije propao, što će reći u otprilike svakom vojvođanskom selu, pojavi se neki Baja koji zemlju zaore, poseje i usev požanje, a da vlast, koja inače zna i ko je kad prdnuo, ne zna ko je fantom.

NA LICU MESTA: „Mi zakup državne zemlje, ako uopšte do nje dođemo, plaćamo po 400 evra, a ovi 6,8 evra“, gnevni su bačkopalanački poljoprivrednici. Do tog podatka, da je arenda spala na 6,8 evra po hektaru, kažu, došli su nezvanično – preko „nekih drugara i prijatelja“. Navodno, u arendu je uračunat i remont sistema za navodnjavanje, pa je otud arenda ispala jednocifrena.

Sumnjaju da ceo aranžman ima ikakve veze sa „braćom Arapima“, da je tu reč o nama bližoj „gospodarskoj“ braći, njihovim kumovima i prijateljima. Jedan izdvaja mišljenje: kaže da je reč o reciklaži kapitala nekih regionalnih bosova i donova kod kojih je Darko Šarić bio izvršni direktor.

Ako ovo nezvanično kojim slučajem ne odgovara istini, nastavljaju, neka nas demantuju, neka izađu sa zvaničnim podatkom, crno na belo, koliko Vojna ustanova „njima“ fakturiše na ime arende, ako fakturiše. Na pitanje kojima „njima“, odgovaraju sa „Al Ravafed Srbija“. Objašnjavaju da je to ta njihova arapsko-srpska kompanija, da su im kancelarije „negde na Novom Beogradu“, ali i da „tamo niko ne sedi“: kancelarije su zaključane, a telefon ako zvoni, zvoni u prazno.

Stalno ponavljaju: zašto njima, lokalnim poljoprivrednicima, ne daju zemlju u zakup pod istim uslovima, platili bi, vele, i više, tačno onoliko koliko zakup inače plaćaju, da oni ne bi opcigovali investiciju za navodnjavanje, ali da budu zakupci na 30 godina, umesto na jednu, kako je sad slučaj.

foto: z. majdin

Kažu i da se braća nisu baš istakla, da su prošle godine imali prosečan prinos soje po hektaru svega 900 kilograma, suncokreta tonu i po, kukuruza jedva pet tona… „Ma, sramota“, saglasni su.

Ove godine sramota će biti unekoliko manja jer godina je kakva se samo poželeti može, ali sagovornici „Vremena“ kažu da ni u ovakvoj godini, kad se ostvaruju rekordni prinosi, neće dobaciti ni do prosečnih prinosa u najgorim godinama: „Pogledajte samo na šta te njive liče.“

Zaista, tabla sa suncokretom ne izgleda uzorno, više je primer kako ne valja: glave u šaku mogu da stanu, sklop neujednačen, tu i tamo polje je i ćelavo, ambrozija nadvisuje stabljike. Na susedne dve table, soja u sličnom stanju: za trećinu je niža nego što bi u ovo doba trebalo da bude, i tu ima ćelavih mesta, prilično je zakorovljena. Nekoliko kilometara dalje, nečija njiva sa suncokretom: glave k’o volani, sve stabljike pod konac, taman kako treba.