Ima da kupiš ono što prodajem

Nije bilo lako da dotle stigne: recimo, iako tek osnovana, uspela je da isposluje ekskluzivan ugovor sa najvećom domaćom farmaceutskom kompanijom za prodaju kompleta prve pomoći sa njenim logom; uspela je da domaći standard o tim kompletima bude napisan tako da baš svi moraju da kupe „novopropisani“; nemali trud je uložen i da mediji „pravovremeno i istinito“ izveste javnost kako konkurencija lovi u mutnom, ne poštuje zakon i prodaje po zdravlje opasan pribor od koga, ne daj bože, život može da zavisi.

Ipak, uprkos tolikom trudu, uprkos tome što je vozačima/vlasnicima motocikala, automobila, kamiona i autobusa ostavljen rok od godinu dana da kupe komplet za prvu pomoć, vozači/vlasnici su iskazali ozbiljan neposluh i nepoštovanje: za sve to vreme prodato je svega 1.000.000 kompleta, a u Srbiji ima bezmalo 1.700.000 registrovanih automobila, 100.000 motocikala, a gde su kamioni i autobusi, koji moraju da imaju po dva kompleta… Sve zajedno, dva i po do tri miliona kompleta.

I ŠTA SAD: Sve je proizvedeno i upakovano još zimus, a više od pola skuplja prašinu po magacinima. Ali, neka, neka – ima leka: policija je najavila da će od 19. septembra početi sa pojačanom kontrolom: u početku će, doduše, samo da opominju, ali od prvog oktobra će neposluh biti kažnjavan sa 5000 dinara, dvostruko više nego što komplet košta. Pa, ko voli, nek izvoli.

Pitanje je, samo, šta će biti kriterijum za opominjanje/kažnjavanje, da li samo ima-nema, ili će policajci da se upuštaju u ispravnost kompleta. Ako je ono prvo, zamerke nema – pribor za ukazivanje prve pomoći je i do sada bio obavezan deo opreme, već 40 godina je obavezan i tačka, ali ako je ono drugo, zamerki može da bude: pitanje je, vrlo je ozbiljno pitanje, kako se određuje koji je komplet ispravan, a koji nije.

Po medijima, odnosno po izjavama nadležnih i svakoraznih stručnjaka koje mediji prenose, ispravan je onaj komplet koji je izrađen po srpskom standardu SRPS Z.B2.001:2010, da ima sertifikat Agencije za lekove i medicinska sredstva, u kojem na svakom „potpakovanju“ na srpskom jeziku piše šta je unutra. To, međutim, u Zakonu o bezbednosti saobraćaja ne piše.

STANDARD PO POTREBI: U stvari, Zakon o bezbednosti saobraćaja se i ne bavi obaveznom opremom motornih vozila, već ovlašćuje ministra „zaduženog za poslove saobraćaja“ da o tome donese odgovarajući pravilnik. Ni u tom pravilniku, koji je donesen godinu dana posle isteka zakonskog roka, ne piše mnogo šta, sem što se, kad je o kompletu za prvu pomoć reč, poziva na standard SRPS Z.B2.001: da u motornim vozilima mora postojati „oprema za pružanje prve pomoći“ koja odgovara pomenutom standardu „tako da se po potrebi može koristiti“, te da se mora nalaziti „na dostupnom mestu“, a u samom standardu je navedeno šta komplet treba da sadrži, koje su dimenzije celog kompleta. Ni reči o jeziku na zavojima, niti o roku trajanja. Pitanje je, međutim, šta policajci čitaju: novine ili zakone, podzakonska akta, standarde. Ko, uopšte, to radi?

Mala digresija: u tih godinu i po, pola godine zakonskog roka i godinu docnije, koliko je ministru bilo potrebno da pravilnik „donese“, standard na koji se poziva preživeo je dve transformacije: prva verzija ugledala je svetlost dana krajem 2008, dopunjen je godinu dana kasnije, tik pred stupanje na snagu aktuelnog Zakona o bezbednosti saobraćaja, da bi nanovo bio napisan početkom 2010. godine.

Ništa neobično: od devet standarda koji se pominju u ovom pravilniku, svega četiri su važeća, od kojih je jedan onaj koji propisuje sadržaj kompleta za pružanje prve pomoći, tri su povučena, uključujući i onaj o „svetloodbojnim prslucima“, a dva čak i ne postoje. Recimo, ne postoji standard kojim se utvrđuju „termini i definicije vezani za dimenzije vozila“, odnosno kako se određuje koliko je koje vozilo, ili skup vozila, dugačko, široko, visoko. Ne postoji, a ima oznaku, bar ne onu koja je u pravilniku navedena: ni onaj koji je pravilnik pisao nije ga čestito pročitao.

VREDNO TRUDA: Povlačenje standarda koji određuje kako treba da izgleda i kakva svojstva treba da ima svetloodbojni prsluk, za ovu priču je zanimljiv, mada je „znakovit“ bolja reč: naime, prsluk je uvršten u obaveznu opremu i čim je pravilnik stupio na snagu, vozači su preko medija obavešteni da „pod hitno ima da ga nabave“ jer inače sledi kazna, uz objašnjenje da paze šta kupuju, da nije svaki prsluk u skladu sa propisima, već samo onaj koji je napravljen po standardu SRPS EN 471, usvojen još 2007. godine. A kako se zna koji je prsluk standardan? Lako: standardan je onaj koji nije kupljen „za jeftine pare“ na „kineskoj pijaci“ ili kod uličnih preprodavaca, već samo onaj koji može da se kupi u „ovlašćenim prodavnicama“, dakako po višestruko višoj ceni od onih „nestandardnih“. Posle se ispostavilo da ni ti „standardni“ prsluci nisu baš po standardu jer su bili identični sa onim „nestandardnim“, pa je standard brže-bolje povučen.

Priča o kompletima za pružanje prve pomoći u osnovi je slična onoj o svetloodbojnim prslucima: obe su počele u isto vreme, u jesen 2009. godine, s tim da je ova znatno duža i komplikovanija. Ne bez razloga: posao sa prslucima vredeo je najviše pola miliona evra, dok ovaj sa prvom pomoći vredi mnogo, mnogo više… Recimo, stotinak puta više.

Od toga, država će inkasirati recimo 12, Crveni krst Srbije oko pola miliona od uputstva za upotrebu (20 dinara komad) koju najstarija nevladina organizacija (kao) jedina ima pravo da štampa, na troškove proizvodnje/pakovanja otići će najviše 15 (500 dinara komad), na prevoz i maloprodajnu maržu neka „ode“ i pet miliona… Koliko ostaje „čisto“? Za tolike pare valja se potruditi.

I potrudilo se. Prvo je plasirano, kako drugačije nego preko medija, da prva pomoć mora da se ima, da će policija kažnjavati one koji je nemaju, da je kazna 5000 dinara, a da paket košta deset puta manje. Malo zatim, kad je odgovarajući standard dobio današnji oblik, ispade da oni „jeftini kompleti“ nisu baš kompletni, pa su prodavane dopune, da bi se posle ispostavilo da ni tako dopunjeno ne valja, nego treba da se kupi nov, ali da i tu treba paziti, jer nisu svi koji se na tržištu nude baš kako propisi nalažu.

FAUL: Da bi široke narodne mase saznale koji su ti „nepropisni“ kompleti, potrudila su se dva udruženja građana: Nacionalna asocijacija potrošača i Nacionalna asocijacija proizvođača medicinskih sredstava. Naciji su obznanili da se pored kompleta tri domaće kompanije – farmaceutske kompanije u državnom vlasništvu i dve privatne firme „podizvođačice“, na tržištu nude kompleti uvezeni iz Slovenije, Turske i Kine koji jesu jeftiniji od domaćih, oni iz Kine čak za trećinu, ali da ne odgovaraju domaćim propisima: da „zavojni materijal“ nema „propisana upijajuća svojstva“, da nisu napravljeni od prirodnih materijala, da gaza u njima nije gaza već presovani papir, te da su „opasni po zdravlje“ jer su „puni bakterija“. Kao šlag na tortu, navedeno je da je onaj proizvođač iz Turske, pored toga što mu je komplet „neispravan“, iskazao posebnu drskost da je sve to „po zdravlje opasno“ zapakovao tako da liči na pakovanje državne farmaceutske kompanije. Štaviše, na zavojima piše da su izrađeni po standardu DIN 61634-FB, a ne po domaćem SRPS F.Z1.075 koji, inače, tek treba da bude napisan. Za razliku od ovog neispravnog, po DIN-u napravljenog zavoja, domaći su, kako na omotu piše pravljeni po JUS-u koji, nažalost, ne postoji, ili standard nije ni označen, a morao bi da bude, tako bar u Zakonu o lekovima i medicinskim sredstvima piše. Ne piše koji standard, već da mora da bude naznačen onaj koji je primenjen. Tome, uostalom, standardi i služe: da se zna šta je unutra. Ali, ko će da beči oči i da čita sitna slova?

„Nalazimo se u lavirintu iz koga izlaz, naravno, postoji, ali je put do njega dugotrajan, i za to vreme neispravni kompleti iz Turske, Kine i Slovenije pune naše automobile dok se srpska privreda suočava sa gubicima“, vajka se zaštitnik potrošača Goran Papović. „Ne podržavamo po svaku cenu slogan ‘Kupujmo domaće’, jer je konkurencija svakoj privredi neophodna. Međutim, u ovom slučaju ona je nelojalna, različita su pravila igre za one koji se takmiče. Kao da smo akteri fudbalske utakmice u kojoj srpski sudija svira penale u korist protivnika, protiv svoje zemlje, a faula nigde…“

UA, SUDIJA: Ovim povodom oglasio se prozvani sudija – Agencija za lekove i medicinska sredstva. Pa kaže: Agencija prema tom-i-tom članu tog-i-tog zakona obavlja kontrolu kvaliteta medicinskih sredstava uzimanjem slučajnog uzorka, što spada u „sistematsku kontrolu“, ispitivanjem svake serije medicinskog sredstva koje nije usaglašeno sa propisima Evropske unije, što će reći nema CE znak, a po potrebi (prijavi) i vanrednim kontrolisanjem. Agencija je, piše dalje, primila tri zahteva za vanrednu kontrolu i nije pronađena nikakva neregularnost, ali nije dobila nijedan zahtev za ispitivanje proizvoda koji nemaju CE znak, a po nekom drugom članu tog-i-tog zakona, takva medicinska sredstva ni u kom slučaju ne bi smela da budu u prometu.

Da ne bi bilo nagađanja koji to komplet nema CE oznaku, agencija je objavila spisak sertifikovanih proizvođača/distributera. I gle čuda, ovu oznaku nemaju samo kompleti domaće farmaceutske kompanije u državnom vlasništvu i kompleti njenih „podizvođačica“.

Na kraju saopštenja piše i da će Agencija u saradnji sa Ministarstvom zdravlja pripremiti plan za sistematsku kontrolu medicinskih sredstava u prometu, sa posebnim naglaskom na kontrolu kompleta za prvu pomoć za automobile. Devet meseci je od tada prošlo, ama ništa se nije dogodilo.

U stvari, jeste: deset dana pred dan D, Auto-moto savez Srbije sazvao je konferenciju za štampu. Generalni sekretar Saveza Stanko Trivić podsetio je vozače da je krajnje vreme da, ako to već nisu uradili, kupe nov komplet, i preporučio onaj koji na sebi ima logo farmaceutske kompanije u državnom vlasništvu, koji može da se kupi u svim poslovnicama ovog društva, a članovi mogu da računaju na popust od 10 odsto. Istog dana, jedne dnevne novine su objavile članak pod naslovom „Neispravni kompleti prve pomoći ponovo na tržištu“, ilustrovan fotografijom devojke koja drži dva različita pakovanja, od kojih je jedan označen crvenim „neispravan“, a drugi, koji na sebi ima logo farmaceutske kompanije u državnom vlasništvu, zelenim „ispravan“. I niko, ama baš niko da se tim povodom oglasi. Blago maloj, uspešnoj, privatnoj firmi.

Za kraj: kako „Vreme“ saznaje, policija se neće pačati u ispravnost kompleta, jer za to nije ni ovlašćena ni obučena, već će samo kontrolisati da li ga ima ili nema. Ispravnost medicinskih sredstava je u nadležnosti Inspekcije Ministarstva zdravlja koja, pak, nije nadležna za kontrolu opreme u automobilima.

foto: a. anđić