I grad konja za trku ima

Godinu dana otkako je proglašen stečaj DP Hipodroma Beograd, Agencija za privatizaciju u ulozi stečajnog upravnika, a na predlog, odnosno zahtev Odbora poverilaca, objavila je da će ovo preduzeće biti ponuđeno na prodaju 19. marta ove godine javnim nadmetanjem po početnoj ceni od 35 miliona dinara, upola manje od procenjene vrednosti, odnosno dve trećine od onoga što Hipodrom duguje. Svega nedelju dana pošto je prodaja zakazana Odbor poverilaca se popišmanio i doneo odluku da se prodaja „do daljeg“ odloži. Kako „Vreme“ saznaje, ova odluka je motivisana namerom gradskih vlasti da se Hipodrom „vrati“ osnivaču – Beogradu.

Ideja da se o hipodromu stara Grad nije nova: i ranije je to predlagano, ali su predlog zaposleni u Hipodromu uporno odbijali. Sada to više nije problem: nema više zaposlenih, a i da ih ima, niko ih i ne bi pitao.

„Osnivač Beogradskog hipodroma je Gradski centar za fizičku kulturu, budžetski korisnik kome je, opet, Grad Beograd osnivač“, objasnila je za „Vreme“ zamenica gradonačelnika Radmila Hrustanović. „Reč je, dakle, o gradskoj ustanovi. U trenutku kad je raspisana javna dražba, Grad je procenio da ima puno razloga da ovo preduzeće preuzme i da tako, pre svega, zaštiti svoju imovinu, jer je nosilac prava korišćenja zemljišta na kome se hipodrom nalazi, ukupno 24 hektara.“

Ta 24 hektara obuhvataju trkalište i štalski kompleks: većina štala je u jadnom stanju i više podseća na napuštene svinjce nego na boravište trkačkih konja, mada ima i novih, izgrađenih tokom devedesetih, u „ima-se-može-se“ stilu. U nekima ima i konja. Na pitanje da li su ti objekti izgrađeni „sa papirima“, zamenica gradonačelnika lakonski odgovara sa „čisto sumnjam“, ali i dodaje da je to „potpuno druga priča“ koja će „tek doći na red“.

IZ RUKE U RUKU: Početkom prošlog veka, odlukom ministra narodne privrede Jaše Prodanovića zemljište kod Careve ćuprije dodeljeno je Dunavskom kolu jahača „Knez Mihailo“. Premijerni trkački dan održan je na Ivandan iste godine, koji je zadugo bio i poslednji: počeo je Prvi svetski rat. Sa organizacijom trka nastavljeno je tek 1921. godine, kada je izgrađena i Kraljeva tribina, koja je izgorela 1999. godine. Trke su održavane i tokom Drugog svetskog rata, a odlukom nove vlasti 1948. Dunavsko kolo jahača je prestalo da radi, imovina konfiskovana, a Hipodrom je postao državno preduzeće.

Tokom niza decenija beogradski Hipodrom je promenio više vlasnika. Pošto je neko vreme bio državna ustanova, bio je u nadležnosti opštine Čukarica na čijoj teritoriji se nalazi, zatim su brigu o njemu vodili Konjički savez Srbije i SIZ fizičke kulture. Krajem osamdesetih, osnovano je preduzeće Hipodrom Beograd koje je pravo korišćenja zemljišta na kome se trkalište nalazi dobilo na 30 godina, da bi malo zatim sa Farzinom Mošrefom, Francuzom iranskog porekla, bilo osnovano mešovito preduzeće BRC (Beogradski trkački klub). Međutim, Mošref se 1994. iznenada povukao iz posla, a Jugoskandik je navodno otkupio deo akcija BRC-a, da bi se i on uskoro „iznenada“ povukao iz posla… Poslednji na listi privatnika koji su imali aranžman sa Hipodromom je vlasnik Komune Maksa Ćatović, sa idejom da na Hipodromu organizuje koncerte i time finansira trke. Međutim, ni od toga ne bi ništa, sem koncerta Bijelog dugmeta. Izostao je, naime, glavni „adut“ ovog posla, Roling stounsi, a dugovi su dodatno narasli.

DO GUŠE: Najveći poverioci Hipodroma su javna preduzeća, Poreska uprava i vlasnici štala kojima ko zna koliko dugo nisu isplaćivane na trkama osvojene nagrade. „Ma, ne plaća niko nikome“, objašnjava Lazar Simić, vlasnik dva trkačka konja. „Oni nama ne isplaćuju nagrade, mi njima ne plaćamo kiriju za upotrebu štala. I tako ukrug.“

„Nemamo struju, isključena nam je voda, jer računi nisu plaćeni“, dodaje Tamara Đurić, koja priprema svog konja za sezonu za koju se ne zna da li će je uopšte biti. Pri tom okreće ventil na česmi ispred štale iz koje ništa ne teče i pokazuje na gomilu stajskog đubreta između štala: „Godinama ga niko ne odnosi. Udavićemo se na kraju u njemu.“

Kažu da bi privatizacija verovatno donela boljitak, ali i da ih brine što novi vlasnik neće imati obavezu da u hipodrom nešto i uloži. „Priča se da će grad preuzeti hipodrom što bi, po meni, bilo najbolje, ali ne znam da li je priča istinita“, više za sebe govori Tamara i baca naramak sena u boks.

„Naravno da je istina“, kategorična je Radmila Hrustanović, koja dodaje da je sve to u javnom interesu, jer sport, pa i konjički, jeste javni interes. „Želimo da Beogradski hipodrom bude ravan hipodromima u svetskim metropolama. Imamo odličnu komunikaciju sa Konjičkim savezom Srbije, sa vlasnicima konja – svima onima koji se profesionalno ili iz hobija bave konjarstvom, i imamo njihovu jednodušnu podršku.“

Suština je, nastavlja, da je zemljište na kome se hipodrom nalazi samo preneto na privremeno korišćenje Radnoj organizaciji Hipodrom Beograd, što znači da nije u njenom vlasništvu i nije predmet privatizacije. „Nisu dobro radili, za šta je dokaz otvaranje stečajnog postupka.“ U toku su sudski postupci za vraćanje ovog zemljišta vlasniku: Gradsko pravobranilaštvo je u novembru prošle godine, zbog neadekvatnog održavanja i izdavanja delova zemljišta u zakup, podnelo tužbu protiv stečajnog upravnika, odnosno Agencije za privatizaciju.

KO ĆE TO DA PLATI: Procena je da će za revitalizaciju ovog objekta biti potrebno, kako je jednom prilikom rekao gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović, „deset puta manje novca od iznosa koji smo uložili u Adu Ciganliju“ i da je sad „idealna prilika za to“.

„Mislimo da ima opravdanja da Beograd namiri stečajne poverioce i tako stekne pravo da raspolaže svojom imovinom i da organizuje rad hipodroma, isto kao što je organizovao rad Ade Ciganlije ili Sava centra“, objašnjava zamenica gradonačelnika. „Ne mislimo, međutim, da Grad treba direktno da ulaže svoj kapital: ove godine ćemo obezbediti konjičku sezonu koja treba da počne krajem aprila, ali ćemo paralelno pripremati transparentan javni poziv, onako kako to Zakon predviđa, svima koji imaju znanja, volje i kapitala da u partnerstvu sa Gradom organizuju trke.“ Za početak, veli, komunalna preduzeća će se pobrinuti da se obnove staze, a u planu je i obnavljanje tribine koja uživa status spomenika kulture.

Jedan od načina za popunjavanje fonda nagrada jeste prihod od kladionice, koji je dosad bio simboličan, odnosno nedovoljan. „U Americi, Zapadnoj Evropi, Australiji konjske trke, pa i u zabitima, posećenije su više nego u Beogradu, čak i radnim danima“, kaže Tamara Đurić. „Kockarska strast, a ne ljubav prema sportu, glavni je razlog za to“, dodaje Lazar Simić. Objašnjava da se tamo ne mora ni otići na hipodrom da bi se uplatio tiket: „Kupite novine da vidite raspored trka, kupite tiket, popunite ga i sednete u bistro, popijete piće i slušate prenos.“ Kod nas, međutim, to nije moguće: prema Zakonu o igrama na sreću, Lutrija Srbije ima monopol na igre na sreću, i da bi se tiketi za klađenje na konje mogli uplatiti van Hipodroma, ili Zakon mora da se promeni ili da posao preuzme Lutrija Srbije.

„To bi bilo najelegantnije rešenje“, kaže zamenica gradonačelnika. „Prošle nedelje smo u Lutriji Srbije razgovarali o tome da klađenje na konje bude u državnom lutrijskom sistemu. Međutim, njihov odgovor je da je ostalo premalo vremena da se u ovoj sezoni klađenje organizuje na taj način. Ove godine, znači, od toga neće biti ništa. Tražimo druga rešenja: imamo nameru da privučemo potencijalne sponzore koji bi bili uključeni u isplaćivanje nagrada, jer bez nagrada nema kvalitetnih trka. Kako će se nagrade isplaćivati ove godine još se ne zna. „Svi ćemo na neki način pomoći da se sredstva prikupe: direktno prenošenje trka, pretpostavljamo, privući će sponzore koji bi na taj način predstavljali svoja preduzeća, proizvode i usluge, a za uzvrat bi finansirali nagrade.“