Grogirani Vučić

Biti na javnoj sceni ne znači samo na njoj se baškariti, već i na njoj ostati kada to više uopšte nije prijatno, niti unosno. Naprotiv. Danas biti na javnoj sceni, a pružati permanentan otpor režimu Aleksandra Vučića, skopčano je samo s nevoljama. Željko Hubač, međutim, ne odustaje. On je jedna od najaktivnijih figura iz sveta kulture koja ne prestaje da se zalaže za civilizacijske vrednosti koje režim sladostrasno ruši. U razgovoru za “Vreme” Hubač govori o teško oštećenom Vučićevom režimu, podseća na nebrojena nepočinstva režima protiv građana, društva i države, o studentskom pokretu, opozicionim strankama, te o prilici koja se ne sme propustiti.

VREME: “Informer” je objavio navodnu studentsku listu. Da li se može reći da režim igra šah sa studentima? Kakva je situacija na tabli?

ŽELJKO HUBAČ: Šah je ozbiljna igra da bismo ga koristili kao metaforu za ovaj pokušaj banalnog i na poraz osuđenog političkog obračuna Vučića i njegove klijentelističke oligarhije sa mladim ljudima koji predstavljaju budućnost ove zemlje. Oni su se usudili da vlast pozovu na odgovornost zbog smrti 16 ljudi koji su izgubili život pod tonama betona nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu. U tom sukobu vlast je do te mere pogubila sve niti razuma da je srpsku mladost, doživljavajući je isključivo kao političke oponente, nazivala ustašama, blokaderima, teroristima, piculićima, izdajnicima, stranim plaćenicima i agentima, nasilnicima, ubicama… Koristeći policiju i kriminalce, današnji “vlasnici vlasti” u Srbiji tukli su njenu decu po ulicama, čak i onu maloletnu, proganjali ih, hapsili kao političke zatvorenike, u bukagijama dovodili na sahranu oca, vezivali za bolnički krevet, pucali su po njima zvučnim oružjem koje su na svojim opskurnim medijima sami nazivali zvučnim topom, a onda im, tim svojim građanima koji su bežali od opasnosti niz ulicu, pretili da će ih optužiti za rušenje ustavnog poretka samo zato što više veruju sopstvenim čulima, negoli porobljenim TV kanalima sa nacionalnom frekvencijom. Kao vrhunac svega lično ih je Vučić nazivao Talibanima i Crvenim Kmerima!

Mladi ljudi ga, zapravo, suočavaju sa stvarnošću…

Oni su ga, sve vreme trpeći nasilje i besprizorne optužbe, uporno suočavali sa stvarnošću koju on pokušava da zamagli svojim višesatnim solilokvijumima u medijima. Sudeći po političkim rejtinzima to mu više ne polazi za rukom jer se s primerima korupcije osvešćeni građani danas susreću na svakom koraku. Oni u Beškoj vide da je prilikom adaptacije Doma kulture, između ostalog tenderskog lopovluka, četka za WC šolju plaćena 300 evra, oni u Leskovcu vide da je minijaturnu fontanu opštinska vlast platila 50 000 evra, oni u Bačkom Petrovcu vide da je za 790 metara puta u industrijskoj zoni plaćeno milion evra, oni u Šumadiji vide da je cena Moravskog koridora za četiri godine kašnjenja radova porasla od 750 miliona na dve milijarde evra, oni u Užicu udišu dim sa zapaljene deponije, oni u Zaječaru vide tzv. medicinsku pustinju usred koje na 8000 žena ordinira jedan ginekolog, oni u Nišu vide da im je drugi čovek na listi SNS-a osuđen za zloupotrebu službenog položaja, a bivša gladonačelnica u zatvoru, oni u Novom Sadu vide da je jedna tzv. pametna klupa u parku kod Spensa naplaćena više od 50 000 evra njihovog novca, oni kraj brze pruge ka Subotici vide renovirane, ali zbog nebezbednosti neotvorene železničke stanice… I da ne nabrajam dalje. Ako baš insistirate da se izrazim šahovskim rečnikom, opšte je poznato da je u toj igri potrebno žrtvovati neku figuru da bi se na kraju partija dobila. Vučić je odlučio da u ibijevskom maniru žrtvuje sopstvene građane zarad opstanka na vlasti, ali je shvatio da mu je procena bila pogrešna i sada kao grogirani bokser sabijen u ugao refleksno maše rukama ispred sebe, mahom ispod pojasa, sve u nadi da će odložiti nokaut dok ne nađe način da pobegne iz ringa. Što reče Selimović, nije čovek ono što misli, već ono što čini.

Da li režim računa na protok vremena kako bi pokušao da promeni lošu sliku o sebi?

Siguran sam da vreme ne radi za ovu vlast jer je njihov brod bušan na sto mesta i svaki dan se otvaraju nove rupe, a oni imaju samo jedan čep, Vučića. Ljudi koji su mu neposredni saradnici, poput Ane Brnabić koja je između ostalog izjavila “da se Hrist rodio 14. februara”, Petrov koji ne pravi razliku između palente i palete, Mrdić koji je sa kriminalcem Sandokanom sedeo u šatoru štrajkujući glađu, Macut koji ruča na mestu ubistva pre uviđaja, ili oni “telepronteri”, “vazduplohovi”, falsifikatori doktorata i svi drugi, u odnosu na promer pomenutih rupa imaju kapacitet čiode. Ja vidim da vreme radi za studente koji svojom upornošću i pameću, vredniim radom na terenu, komunikacijom sa građanima, svakoga dana privlače sve veći broj neopredeljenih birača. Takođe, po mom mišljenju, na neki čudan način vreme radi i za opozicione partije koje sve jasnije uviđaju da im politička budućnost zavisi od spremnosti da prevaziđu sujete i ujedine se. Vreme, nažalost, ne radi za Srbiju koja sve više tone u haos zbog nekompetentnih lojalista iz trećeg ešalona koji su jedini preostali kadrovski resurs vlasti.

Situacija u društvu je, dakle, neodrživa?

Vučić je svestan situacije u društvu, jasno mu je da je ona neodrživa, da više ne uspeva da efikasno upravlja državom sa ljudima koji su mu na raspolaganju i koji mu svakodnevno proizvode afere, te je prinuđen da odigra hazarderski potez – da raspiše izbore. Nije srećan zbog toga, zato stalno menja retoriku, čas je spreman za dijalog, a čas sipa salve uvreda, čas je zakleti evropejac, a čas najtvrđi rusofil, pokušava da se dodvori Trampovoj administraciji, a šalje Bratinu u Teheran na sahranu ajatolaha i sarađuje sa Komunističkom partijom Kine… To je, znate, vrsta političke šizofrenosti koja je, čak i u ovakvom svetskom poretku zasnovanom na nepricipijelnosti, osuđena na propast.

Na nama je da se u narednom periodu potrudimo da pameću i energijom koju nam emaniraju svi ti mladi ljudi, koji u kontnuitetu trpe najveći pritisak, ne dozvolimo da neminovna propast Vučićeve nakaradne klijentelističko-oligarhijske politike bude i propast zemlje u kojoj živimo, u kojoj bismo želeli da nam deca i unuci žive.

foto: marija janković

Režim nije raspisao izbore, ali je uveliko u kampanji. Kako vam izgledaju ovi šatori pod kojima se odigrava besplatno narodno veselje?

Sa iskustvom odrastanja u malom gradu, kao neko ko više od mesec dana godišnje provede na selu, odgovorno tvrdim da je tom kampanjom Vučić potcenio čak i one osobe koje smatra svojim sigurnim biračima. Mnogi ljudi uživaju u tome kad im političari podilaze – što jeste to veselje pod šatrama, zajedničko ispijanje pića, pevanje i sl. – ali većina njih vrlo dobro zna da proceni iskrenost tih “veseljaka”. Gde su bile te zvezde vašarskih šatri – koje goste narod plaćajući njihovim parama – kada su harali požari i gutali kuće običnih ljudi dok su cisterne dežurale pred domovima odabranih lokalnih šefova, gde su bile kada nedeljama nije bilo struje zbog malo većeg snega i dok su im se topile zalihe mesa u zamrzivačima, gde su bile kada nije bilo vode tokom suše, gde su danas kad im afrička kuga tamani farme svinja, gde su kada treba da im se nadoknadi razlika između proizvodne i otkupne cene poljoprivrednih proizvoda, kad treba da vraćaju kredite, zašto im deca iz sela odlaze u varoš i tamo više od deceniju rade na određeno ili sa ugovorima o privremeno-povremenim poslovima, zašto im rudarske korporacije kopaju ambise nadomak sela i na silu otkupljuju dedovinu, zašto se droga pojavila u njihovim sredinama i kakve to ima veze sa time što Gašićev proizvođač kornišona i sponzor SNS-a skladišti tone marihuane u njihovom selu, a Vulin okopava organski paradajz u Jovanjici dok se u Liberiji zaplenjuje droga sa zastavom Srbije na paketima…?

Kada ljude sa tim nagomilanim pitanjima u glavi, koja ih razdiru, dovedete na stranačko veselje, pitanje je trenutka kada će oni javno da ih postave. Naš čovek zaista dugo može ćutke da podnosi nepravdu, ali ova vlast do te mere svojom bahatošću provocira to trpilo da sam uveren kako je ono na ivici pucanja.

Verujete li Vučiću kada kaže da će prihvatiti rezultate izbora ako izgubi? Ako izgubi, a ne prizna rezultate, kako bi pobunjeno društvo trebalo da reaguje?

Ubedljiva pobeda na izborima, a to je u našem proporcionalnom sistemu razlika od desetak procenata u korist antirežimskog bloka, garantuje mirnu primopredaju vlasti. Sva dubinska istraživanja javnog mnjenja ukazuju da oko 60 procenata ispitanika smatra da Srbija ide u pogrešnom pravcu, a da poverenje u Univerzitet ima oko 70 posto ljudi. To je dobra polazna osnova koja uz kvalitetnu izbornu kampanju i pametno profilisanje antirežimskog bloka u ne više od tri kolone, može da dovedu do željenog scenarija. Mi već trideset godina doživljavamo promene vlasti po onoj narodnoj “sjaše Kurta, da uzjaše Murta”. Ovi izbori bi trebalo da se razlikuju od prethodnih pre svega po tome što većina onih koji će se nalaziti na studentskoj listi ne razmišlja o sopstvenoj političkoj budućnosti, već o budućnosti sve naše dece. Da su ti ljudi imali utilitarističko-političku svest ne bi bili na Studentskoj listi. S tim u vezi uveren sam da je njihova odluka da uđu u ovu prljavu političku arenu jasno omeđena ciljevima i vremenom. Cilj je normalizacija zemlje kroz vrlo konkretne poteze koji bi trebalo da podrazumevaju korake u pravcu profesionalizacije i jačanja institucija društva, dakle poštovanje zakona, nezavisno sudstvo, nezavisni i profesionalni mediji, lustracija, ispitivanje porekla imovine i tokova novca i, što je po meni takođe jako važno, stvaranje društva u kojem nečije političko opredeljenje ne sme da utiče na profesionalni angažman. Vlada eksperata, koju očekujem nakon ovih izbora, po mom mišljenju trebalo bi da bude oročena na određeni period, a njeni članovi bi nakon tog perioda trebalo da se vrate svojim profesijama u kojima su se i afirmisali radom i znanjem, a ne stranačkom pripadnošću. Uveren sam da ako se po tim principima postave načela predizborne kampanje, ako se za svaki od brojnih problema društva javnosti ponudi konkretan plan rešenja tih problema, da će većina građana Srbije shvatiti da imamo šansu da živimo u prosperitetnoj zemlji koja će težiti razvoju kroz demokratske procese, doslednu primenu zakona koji bi bili jednaki za sve i koji bi imali snagu da se odupru autokratskim namerama pojedinaca.

Svi mi se u ovom trenutku nalazimo pred jednostavnom odlukom koja će presudno da utiče na sudbinu pre svega naših potomaka – država ili mafija.

Dakle, čini vam se da je Vučićeva organizacija ozbiljno narušena? Kako opozicija reaguje na tu okolnost?

Da, to govori jezik činjenica. Pa on je za Vidovdan najavljivao da će biti najmasovniji trodnevni skup u istoriji Srbije, a okupio je pred Skupštinom nešto više od tridesetak hiljada ljudi i to u vremenskom periodu od jednog sata. Ne postoji poverenik SNS-a u Srbiji koji danas može makar približno da ostvari zadatu kvotu učesnika mitinga, o čemu svedoči “seča knezova” na lokalnim odborima. Što se tiče unutarstranačkih trvenja, ona su u ovom trenutku vidljiva u redovima SNS-a, u Nišu, Kraljevu, Zaječaru, Kragujevcu, Užicu, Čačku i pre svega u Beogradu u kojem gradonačelnik Šapić, koji je inače i potpredsednik SNS-a, javno polemiše sa “pacovima” u sopstvenim redovima koji mu, kako veli, rade o glavi zarad sitnih sopstvenih interesa. A što se tiče opozicije, ma koliko vam to čudno zvučalo, odluka studenata da ne prave predizborne koalicije sa političkim partijama prirodno tera i proevropski blok i desnicu na ukrupnjavanje, jer im sva istraživanja u ovom trenutku govore da im pojedinačan izlazak na izbore onemogućava prelazak cenzusa. U proevropskom bloku taj proces ukrupnjavanja je već počeo, na desnici postoje izvesna neslaganja, ali verujem da će i taj blok razumeti ovaj specifičan politički trenutak i da neće nasesti na još jedan politički manevar “ala Milica zavetnica”.

Gde su kultura i umetnost danas, te konkretno, u vašem slučaju, šta danas preteže u Narodnom pozorištu – apatija ili nada?

Ogromna većina umetnika u Srbiji je jedinstvana u stavu da ova vlast, oličena u aktuelnom ministru kulture, čini zločin nad savremenim stvaralaštvom. Ali to jedinstvo nije posledica nekih demokratskih procesa u pomenutoj zajednici, koliko bahatosti vlasti koja ne raspisuje konkurse pokušavajući da disciplinuje umetnike raznim polustaljinističkim metodama i kadrovskom politikom koja je na ivici apsurda i koja je većinu umetnika dovela na rub egzistencije. Umetnisi su se ujedinili zbog osećaja poniženosti i beznađa.

Što se tiče pozorišta, ono već dugi niz godina kuburi sa kadrovskim problemima, infrastrukturom, a posebno sa finansiranjem produkcije, tako da su poslednje dve godine nažalost samo ogolile realno stanje. Ja ne znam šta je sledeći korak ako pozorišta u Srbiji imaju u proseku dve premijere godišnje? Možda gašenje? Izuzetno simptomatično mi zvuči izjava Ljubiše Ristića koji je svoje postavljenje na mesto v.d. direktora Ateljea 212 opravdao potrebom da se spasi pozorište. Od čega ako je taj teatar ove godine pobedio na najznačajnijem domaćem festivalu, Sterijinom pozorju? Možda Ristić zna nešto što mi ne znamo, ili nam zvuči nemoguće, a nadovezuje se na onu izjavu Vladimira Đukanovića da bi sva pozorišta trebalo privatizovati. Ako vam sve ovo zvuči kao produkt moje paranoje, zapitajte se šta smo govorili o postavljenju Dragoslava Bokana na čelo Upravnog odbora Narodnog pozorišta pre nešto više od godinu dana, gde je on danas i kako utiče na kreiranje repertoara, a gde je pobuna u Nacionalnom teatru? Kada sam govorio da je Bokan pokazna vežba i da će, ukoliko celokupna pozorišna zajednica odlučno i solidarno ne reaguje na njegovo imenovanje, svaki teatar u budućnosti dobiti svoga Bokana, mnogi su mi govorili da preterujem. Voleo bih da nisam bio u pravu, ali realnost je surova jer svaka institucija kulture u Srbiji polagano dobija svoga subašu čiji je zadatak gušenje savremene produkcije, a ne treba biti previše mudar pa pretpostaviti gde ta bokanzacija kulture vodi i kakav nam to kulturni model u budučnosti nudi ova vlast.