U utorak, 21. januara 2014, Srbija je krenula na put bez povratka koji bi trebalo da se završi 2020. godine. Tako misle predsednik srpske vlade Ivica Dačić i njegov prvi potpredsednik Aleksandar Vučić. Obojica se nadaju će za šest godina Srbija biti punopravna članica Evropske unije. U njihovoj pratnji bili su ministar spoljnih poslova Ivan Mrkić, šefica srpskog pregovaračkog tima Tanja Mišćević i, iako je na sebe prethodno po sasvim drugom pitanju navukao pravednički bes prvog potpredsednika, ministar bez portfelja zadužen za evropske integracije Branko Ružić.
Tog istorijskog datuma, koji će đaci u Srbiji morati da znaju napamet, u Briselu je održana prva međuvladina konferencija između Srbije i Evropske unije, koja je formalno označila početak pregovora o pridruživanju.
KOSOVO I OPET KOSOVO: Uoči konferencije, delegaciju Srbije dočekao je predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo. „Pohvaljujem Srbiju za napore u reformama i napredak koji je postignut tokom poslednjih godina“, navodi se u njegovom saopštenju, te da „građani Srbije imaju snažne evropske težnje“ i da će EU nastaviti da podržava Srbiju na njenom evropskom putu. Barozo je pozitivno ocenio napore srpske vlade poslednjih meseci u normalizaciji odnosa s Kosovom, „pre i posle istorijskog sporazuma iz aprila 2013. godine“.
U ime EU međuvladinu konferenciju je otvorio ministar spoljnih poslova i potpredsednik grčke vlade Evangelos Venizelos. I on je čestitao Srbiji na njenoj „posvećenosti evropskim ciljevima“, baš kao i evropski komesar za proširenje Štefan File, koji je na srpskom pozdravio delegaciju Srbije: „Dobar dan, dobro došli. Ovo je istorijski dan za Srbiju.“ Uz pohvale srpskoj vladi i naglašavanje privrženosti Srbiji, obojica su rekla da „moraju da se potvrde dalji napredak i dalje učešće Srbije u poboljšanju odnosa sa Kosovom“, odnosno da je „ključna“ za početak pristupnih pregovora bila „rešenost srpskih vlasti da prihvate reforme i hrabar trud prethodnih meseci u cilju normalizacije odnosa sa Prištinom“.
RADNI I ODGOVORNI: Dačić u trenutku trijumfa nije zaboravio da zahvali visokoj predstavnici EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton, koja je bila „ključni faktor“ za postizanje kompromisa u Briselskom dijalogu. Bez lažne skromnosti o svojoj ulozi Dačić je rekao i da je to „u istorijskom smislu najvažniji događaj za Srbiju posle Drugog svetskog rata“, a u „strateškom smislu najvažniji događaj i cilj koji određuje put kojim naše društvo treba da ide i koje vrednosti želi da prihvati“.
„Da je neka druga vlast, bilo bi sedam dana proslave. Ali mi moramo da radimo“, rekao je smeškajući se Dačić, misleći valjda na Borisa Tadića i svoj prebeg Naprednjacima.
Bez osmeha na licu Vučić je izjavio da će preduzeti „sve potrebne napore da građani žive bolje“, te da „mi nismo tako slatkorečivi i šarmantni kao neki drugi, ali pokazali smo ozbiljnost u radu“, misleći pritom, valjda, takođe na na svim frontovima poraženog Borisa Tadića. I dalje, već u svom maniru: „Mnogo toga naš narod neće u potpunosti odobravati, ali mi smo spremni da svoje obaveze ispunimo“, kao i da se „ne dodvoravamo ni vama ni našim građanima i stoga ukazujem da su teški izazovi pred nama, ali ja sam uveren da ćemo završiti pregovore do 2018. godine, a onda će EU morati da oceni da li Srbija zaslužuje da postane punopravna članica“.
EVROPSKI MILJOKAZI: Taj 21. januar 2014. godine svakako jeste istorijski dan za Srbiju, bez obzira na to koliko dugo pregovori budu trajali i kako će se na kraju tumačiti „pravno obavezujući sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa sa Kosovom“, a koji će Srbija na kraju čitavog procesa morati da potpiše (vidi intervju sa Andrejem Engelmanom na strani 7). Tumačenje koje se čuje u Berlinu je da je tako mekana i neeksplicitna formulacija ustupak kooperativnim vlastima Srbije da se ne bi šokirala domaća javnost, ali da bi potpisivanje tog sporazuma značilo da Beograd priznaje nezavisnost Kosova.
Istorijski datum to je svakako i zbog toga što su ljudi koji su se nekada borili protiv „zapadnog neofašističkog neoimperijalizma“, NATO-plaćenika, špijuna i ostalih Evropejaca, koji su sejali ksenofobiju, čiji je strateški cilj bila Velika Srbija i tako dalje, na taj dan u Briselu definitivno potrudili da je za njih članstvo Srbije u Evropskoj uniji postalo prioritetan strateški cilj.
Miljokazi na tom putu istorijskog evropskog preobraženja su i u kolektivnoj svesti sve više potisnuli 5. oktobar 2000., baš kao i septembar 2008, kada je vd predsednika radikala Tomislav Nikolić formirao svoju parlamentarnu frakciju i otcepio je od krila koje je ostalo verno Vojislavu Šešelju i njegovim sabranim delima. Time je konačno postignut politički konsenzus za evropski put Srbije, bez obzira na dugogodišnju prevlast Demokratske stranke i Borisa Tadića, do tada rascepljene na zagovornike i protivnike Evropske unije. Zbog nužnog zaokreta u tvrdoj kosovskoj politici, kakvu je Beograd više od decenije vodio, političko jedinstvo po pitanju Evropske unije bilo je neophodno da bi se izbegli veći neredi.
Koliko god da autoritativna vlast kakvu simbolizuje prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić nailazi na kritike u ovom trenutku impotentne srpske opozicije, toliko se na nju, zbog njenog verodostojnog zalaganja da ispuni domaće zadatke, blagonaklono gleda u Briselu, Berlinu ili Londonu. Formalizovanje Vučićeve apsolutne vlasti i nadmoći na vanrednim parlamentarnim izborima bilo bi, gledano sa Zapada, sada dodatni garant da će Srbija moći da gura bolne reforme i da dalje napreduje u „normalizaciji“ odnosa sa Kosovom.
Nisu, međutim, ustupci po kosovskom pitanju toliko opasni po ovu vladu koja Srbiju vodi u EU, ili neku drugu predvođenu Vučićem, koliko su ponižavajući. Ono malo njih koji bi glasno da se bune nemaju baš mnogo izbora gde to da rade. A i pitanje je koliko se građani uže Srbije zbog toga uzbuđuju. Ali, pregovori o pridruživanju sa EU „ne mogu na leba da se mažu“. Dok su za čemer i jad u Srbiji odgovorni samo tajkuni i lopovi iz DS-a, sve je u redu. Ali u nekom trenutku i njih će da ponestane, a možda taj put do punopravnog članstva bude trajao i malo duže od šest godina.
