Pokušali smo parama koje nemamo da kupimo uslugu koja nam ne treba, pa se posle čudimo kad se pojave sumnje na korupciju. Nabavke za vojsku (ali i za policiju u poslednje vreme) jesu mnogo zgodne, kao i oduvek: pokriveni tajnošću, takvi poslovi otvaraju neslućene mogućnosti
NASMEŠITE SE, SNIMAMO: Snimak Vašingtona iz satelita EROS…
Otkad postoje vojne liferacije – a postoje otkad postoje i vojske – usavršeno je nekoliko načina za potkradanje poreskih obveznika kroz troškove vojnog budžeta. Prvi i najslađi način je „salama“: sitna korupcija na velikom prometu. Gen. dr Zoran Stanković, sada ministar odbrane, naučio je to na sopstvenom gorkom iskustvu kao načelnik Vojnomedicinske akademije: u jednoj izjavi na BK TV objasnio je da nije veliki problem u nabavci jednog jako skupog uređaja u koju se neko ugradi; mnogo više i skoro bez rizika može se zaraditi ugrađivanjem u pasulj i kupus, jer VMA dnevno pripremi 14.000 obroka. Taj pristup – krompir i kupus – uzgred budi rečeno, imali su potomci Franje Tuđmana kroz kompaniju Domovina d.o.o., koja je snabdevala Hrvatsku vojsku upravo hranom. Drugi pristup je kada se plaćaju naduvane cene robe koja se nabavlja, ili se neke nabavke plate više puta kroz različite šifre faktura (događa se stalno i svuda, ali je rizično). Tako smo u SAD imali slučaj nadzvučnog bombardera B-1, u kome je klozetska daska od 15 dolara koštala 250 dolara; čekić iz gvožđare na ćošku Armija SAD plaćala je 20 dolara umesto 75 centi; itd. Treći pristup je elegantniji: prodati nekome nešto što mu ne treba (a ne treba ni vama, jer ste se prevarili naručujući ga). Ali, za takav posao treba vam neko iznutra ko će autoritativno potvrditi da treba ono što ne treba; takvog nekog, međutim, treba odobrovoljiti, jer će on, pošto mu izložite ideju, neizbežno postaviti hercegovačko pitanje IMT („Ima l’ mene tute?“), ili će vas izbaciti iz kancelarije, ako je pametan i pošten. Ako je i glup i pošten (čest slučaj) prevešćete ga žednog preko vode. Tako smo stekli čuvene ruske balističke rakete „luna“, s kojima ni Crvena armija nije znala šta će, toliko su neprecizne bile. Četvrti pristup je kad nekome prodate ono što mu zaista treba, ali u količini koja je preterana (videti aferu oko Mileta Dragića).
…i bivši ministar odbrane Prvoslav Davinić
IZRAELSKEMUŠTERIJE: Vratimo se sada na taj čuveni Davinićev sputnjik oko koga se nadigla galama. Biće da je to išlo ovako: Izrael je zemlja veoma naučno i tehnološki napredna, pre svega u vojnoj industriji – što je razumljivo. Izraelske odbrambene snage (Tsahal) rade sa stotinama civilnih ugovarača i podugovarača na stotinama projekata u svakom trenutku. Ti odbrambeni ugovarači ne mogu da žive samo od vojnog budžeta koji varira zavisno od okolnosti i procene pretnji, pa se prelivaju u civilni sektor; kompanija Tadiran je najpoznatiji primer. Izrael takođe prodaje licence za proizvodnju određenih sistema naoružanja (od automata „uzi“ i pušaka „galil“, pa do velikih sistema), nudi usluge poboljšavanja postojećih sistema (na primer, beznadežno zastarelih aviona „MIG-21“), prodaju obaveštajnih podataka i kapaciteta, obuku i sve drugo što može da olakša finansiranje sopstvene odbrane.
E, sad: pošto je tome tako, izraelska firma Imidžsat int. NV razvila je satelit EROS (nema veze sa onime; videti okvir) za optičko izviđanje iz orbite. Skoro sasvim je izvesno da je taj sistem civilna, komercijalna verzija mnogo važnijeg i kvalitetnijeg sistema koji koristi država Izrael. Nema sumnje da su u istraživanje i razvoj tog satelita otišle ogromne pare, a ni lansiranje ruskom raketom nije bilo jeftino, kao što nije ni upravljanje tim satelitom. Zato je i ponuđena komercijalna opcija korišćenja satelita EROS na „timesharing“ osnovi (podela vremena između više zainteresovanih korisnika). Izgleda da taj posao ne ide baš najbolje i da je firma Imidžsat u finansijskoj neprilici: čini se da su precenili očekivani prihod, pa ih sada svrbi…
Time se može objasniti njihov smeli pokušaj da predsednika Srbije Borisa Tadića tokom posete Izraelu na brzaka impresioniraju zahtevom da naša zajednička država smesta uplati 4,5 miliona evra kao prvu ratu (za izgradnju zemaljske stanice za korišćenje i kontrolu satelita) u poslu za koji nismo sasvim sigurni da je ugovoren. Jedino što se pojavilo jeste izvesni dokument koji su potpisali ministar Prvoslav Davinić u svojstvu „mušterije“ (customer) i direktor (ChiefExecutiveOfficer) Imidžsata Menaše Broder, 4. juna 2005. Dokument se zove „Ugovor o pravima davanja zadataka partnera u satelitskoj operaciji“ (SatelliteOperatingPartnerTaskingRightsContract), štogod to praktično značilo. Prvoslav Davinić ovih dana objašnjava da to nije nikakav ugovor, već samo „sporazum o razumevanju“ na temu da će se jednoga dana, kad bude bilo para i političke spremnosti, nekakav ugovor ipak, dao Bog, i potpisati. Izraelska strana, kako se čini, ne misli tako. Oni traže pare da započnu gradnju zemaljske satelitske stanice: četiri i po miliona evra koji pristižu kao obaveza 4. novembra…
Eto nama veselja.
Kada se Boris Tadić pojavio u Izraelu, Prvoslav Davinić pozvao je ambasadorku Izraela u Beogradu, koja je bila sa Tadićem tamo, da joj objasni kako „nikakve obaveze nisu preuzete“. Kasnije (ovih dana), Davinić će kazati da je on izraelskom poslovnom partneru odmah (u junu 2005) objasnio da je taj posao na dugačkom štapu, jer da nisu mogli da nađu pare, a ni mnogo razumevanja za taj projekat. Kaže da su se nadali da će prodati zgradu Vojnotehničkog instituta u Katanićevoj za nekih 22 miliona evra, pa će se tako pokriti barem za početak; onda je ispalo da VTI niko neće da kupi, pa se krenulo u razgovore sa SDPR Jugoimportom. Ideja je bila da Jugoimport aktivira nekih 50 miliona dolara iračkih para još iz Sadamovog vakta koje stoje zamrznute kao sporne, a Ministarstvo odbrane dalo bi im višak naoružanja u tom iznosu, pa neka prodaju okolo. Ispalo je da ni od toga nema ništa. Osim toga, danas vidimo da ideja o zakupu satelita nije naišla na oduševljen prijem; ni kod vojske, ni kod političara.
UPOTREBAZDRAVOGRAZUMA: Tu se treba vratiti na razloge za zakup satelita ponuđene još na početku: naime, rečeno je da bi nam taj satelit bio od velike koristi za kontrolu situacije na terenu Kosova i južne Srbije i kontrolu granice. Generali (Branko Krga i Svetko Kovač) navodno su rekli da Vojsci mnogo više znače zaštitna sredstva (šlemovi i panciri), a još više uređaji za noćno osmatranje i gađanje, kad je već o jugu reč. Prvoslav Davinić sada (ponedeljak, Radio B92) tvrdi kako bi taj satelit bio od koristi za kontrolu graničnih prelaza: kao, pogranična policija bi preko njega imala pristup drugim policijama i bazama podataka. Izgleda da je Davinića neko obmanuo: taj satelit nema telekomunikacijske kapacitete koji bi tako nešto omogućili. Uostalom, takve veze mogu se mnogo lakše i jeftinije ostvariti zemaljskim putem; za to satelit ne treba. Pa šta će nam onda taj nesrećni satelit? Stručni ljudi već su skrenuli pažnju da je rezolucija slike tog satelita jednostavno previše gruba za naše potrebe: 1,9 metara ili 1,2 metra je suviše krupno za postojeću taktičku situaciju na jugu i na Kosovu. Država tamo nije suočena sa pretnjom oklopnih divizija, već sa pojedincima pešacima, da skratimo priču. Ponuđeni sistem jednostavno ne odgovara prisutnoj pretnji. Trebalo je, dakle, da kupimo nešto što nam ne treba parama koje nemamo. „A i da imamo – odakle nam?“, kako bi rekao Zoran Živković, naš bivši premijer.
Ministar odbrane dr Zoran Stanković kaže za „Vreme“ da je naredio iscrpnu istragu čiji rezultat očekuje krajem nedelje. „Šta sam ja sve tu našao… Ali, da ne pričam sada. Ugovora u Ministarstvu nema, a naredio sam da se istraže navodi iz Davinićevog pisma državnom vrhu (upismuseopisujehronologijadogađaja; M.V.). Neki ljudi, međutim, kao gen. Svetko Kovač, na primer, ne potvrđuju te navode. S druge strane, „čini mi se da ako hoćemo iskrenu saradnju sa velikim silama i susedima, onda se ne zakupljuje špijunski satelit“, kaže dr Stanković. Drugi stručnjaci (i zdrav razum) kažu da je u našoj situaciji mnogo jednostavnije i jeftinije potražiti takvu vrstu pomoći u atlantskim integracijama: jednom unutra, satelitske usluge dolaze same, mnogo jeftinije i mnogo kvalitetnije od ovih izraelskih komercijalnih.
Odakle onda sve to oko satelita? Jedan bivši visoki funkcioner kaže za „Vreme“ da su neki političari i generali „impresionirani Izraelom, a i gledali su mnogo filmova. Nije ovo prvi slučaj: sa izraelskim firmama bilo je mnogo kontakata, ali iz raznih razloga poslovi nisu bili ugovoreni. Razlozi, međutim, nisu bili političke prirode, već finansijske ili bezbednosne.“ Tako je Vojska Jugoslavije svojevremeno pregovarala o kupovini šifrovanih taktičkih telekomunikacija sa izvesnom izraelskom kompanijom, ali proizvođač nije pristao da digitalni „ključ“ šifre mi ugrađujemo sami, iako je Institut za primenjenu matematiku VJ to mogao lako da uradi, pa je posao propao.
Bilo kako bilo, sada se Davinić žali da su ga svi pustili niz vodu, a već se govori i o provizijama, ugrađivanju i krivičnim prijavama. Vrhovni savet odbrane pojma nema, a onda ispada i da ne treba da ima; i tako dalje. Ključno pitanje: zašto smo pokušavali da kupimo nešto što nam ne treba za pare koje nemamo, a i da ih imamo – odakle nam, ostaje bez odgovora, barem dok se ne završi ta istraga ministra Stankovića.
Nećemo dugo čekati, ako se ministrova sluša.
Mrtva priroda sa satelitom: šta vidi EROS?
Kao i na sva tela u blizini planete, na veštačke satelite koji kruže oko Zemlje deluje gravitaciona sila, ali za razliku od jabuka, ministara i drugih tela sklonih padu, sateliti ne padaju ka tlu, pošto ih u ravnoteži održava centrifugalna sila koja se javlja kao posledica njihovog kružnog kretanja. Centrifugalna sila zavisi od rastojanja i brzine satelita, tako da je na većim rastojanjima potrebna manja brzina da bi se satelit održavao na svojoj ravnotežnoj orbiti. Postoji nekoliko vrsta satelitskih orbita: niska zemaljska orbita (Low Earth Orbit, LEO), srednja zemaljska orbita (MEO) i geostacionarna zemaljska orbita (GEO), koja je od Zemlje udaljena 35.786 kilometara. Na ovoj orbiti sateliti se kreću brzinom koja je jednaka brzini rotacije planete, tako da GEO sateliti zapravo miruju u odnosu na površinu Zemlje i sve vreme se nalaze iznad jedne njene tačke. Zbog ove pogodnosti, na GEO-u se najčešće nalaze telekomunikacioni sateliti, dok se špijunski i drugi sateliti za osmatranje terena kreću na nižim orbitama. Tako i satelit EROS kompanije Imidžsat internešenel, čije je usluge Vojska SCG nameravala da kupi, asinhrono kruži na niskoj zemaljskoj orbiti od oko 500 kilometara iznad tla.
Mada su u rasplitanju i zaplitanju afere oko kupovine vojnih satelita, bivši ministar odbrane Prvoslav Davinić i drugi funkcioneri u njegovoj orbiti tvrdili da je Vojska SCG želela da nabavi satelit koji bi imao više različitih namena, od fotografisanja terena do komunikacije pograničnih službi sa Interpolom, satelit EROS ima samo jednu namenu – da osmatra i fotografiše područje koje klijenti kompanije odaberu. Možda je zapravo reč o tome da je u Ministarstvu odbrane sklopljeno još tajnih probnih ugovora sa nekim vlasnicima drugih vrsta satelita, ali je izvesno da se od Imidžsat internešenela nije moglo dobiti ništa više od solidnih fotografija, pošto je ova međunarodna kompanija, čak i prema navodu na njenom zvaničnom sajtu, isključivo „komercijalni provajder satelitskih fotografija Zemlje u visokoj rezoluciji“. Sam naziv satelita EROS je akronim od EarthRemoteObservationSatellite, što znači „satelit za osmatranje Zemlje iz daljine“. Imidžsat je nevladina kompanija i pošto je nezavisna od američkih astronomskih instalacija, specijalizovala se za saradnju sa vladama i službama nacionalne bezbednosti u zemljama koje ne koriste američke obaveštajne podatke. Uz mogućnost izbora terena za osmatranje, ova kompanija svojim klijentima garantuje i diskreciju u radu.
Prvi satelit kompanije EROS A lansiran je 5. decembra 2000. godine, a u orbitu ga je podigla ruska raketa nosač Start-1. Kompanija planira da u narednim godinama lansira još dva satelita, B i C, kako bi povećala učestalost preletanja osmatranih tačaka. Prema navodima kompanije Imidžsat, sateliti EROS su „lagani LEO sateliti visoke rezolucije dizajnirani za brzo manevrisanje među ciljevima za fotografisanje“. Zbog svoje velike brzine, planetu obiđu za svega 94–96 minuta, a tokom 24 časa naprave 15 revolucija oko Zemlje, tako da imaju dva prolaska sa vizuelnim kontaktom iznad svake pojedinačne zemaljske stanice. Raspon vidljive trake koju mogu da pokriju iz orbite iznosi do 960 kilometara, tako da EROS svaku tačku na Zemlji može da poseti i snimi dva do tri puta nedeljno. Fotografije koje ovi sateliti prave su visokog kvaliteta, sa standardnom rezolucijom od 1,9 metara. Uz to, Imidžsat svojim klijentima nudi i takozvane hipersemplovane fotografije terena koje imaju rezoluciju od 1,2 metra, što je dovoljno dobro kada na tlu poziraju avioni, vojni brodovi i veće vojne formacije. S obzirom na to da je reč o komercijalnoj kompaniji, tolika rezolucija je izuzetno dobra, ali je neuporedivo gora od osmatračkih kapaciteta koje imaju špijunski sateliti američke vojske. Dok je SCG izvan evroatlanskih integracija, ti kapaciteti su van domašaja Vojske SCG, ali je pravo pitanje šta bi uopšte vojska radila i sa fotografijama rezolucije koju nudi EROS. Budući da nema ratne pretnje, niti u našem susedstvu ima pokreta većih vojnih formacija, teško je zamisliti šta bi drugo, osim da u Domu Vojske organizuje foto-izložbu savremene umetnosti utemeljene na satelitskom konceptu.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Ratko Mladić nije rođen kao nacionalni mit već su njegov oreol planski zidali politički centri, televizije i novine. I to od početka ratova pa do danas, piše „Vreme“ u novom broju
Kako je individualna krivica Ratka Mladića pretvorena u navodnu odbranu čitavog naroda i zašto Srbija još ne želi da se oslobodi tog tereta. Upravo je individualizacija krivice Srbiji nudila izlaz. Presuda nije Mladićeve zločine pripisala Srbima. Imenovala je čoveka, njegovu komandnu odgovornost i dela za koja je osuđen. Političke i medijske elite izabrale su suprotno: da se sakriju iza naroda i presudu jednom generalu predstave kao presudu svima. Jer ako Mladić ostane sam, mora se otvoriti pitanje ideologije, propagande, ratnih profitera i sistema koji ga je proizveo i štitio
Zarad mentalne i moralne higijene nacije, neophodno je suočavanje sa tamnim stranama prošlosti. Ima mnogo ljudi u Srbiji, ali i u Republici Srpskoj, koji se godinama otvoreno suprotstavljaju nacionalizmu, priznaju činjenice o ratovima i zbog toga često plaćaju. Ratko Mladić je dovoljno delio region i Srbe za života. Vreme je da i te podele dočekaju pokop koji bi, za razliku od njegovog, zasluživao sve državne počasti
Pojedine političke partije i državne kompanije preuzele su nadležnosti i poslove diplomatskih i konzularnih predstavništava. To potvrđuju primjeri iz Banjaluke koji kazuju da je krenula mobilizacija građana sa dvojnim državljanstvom da se pridobiju za glasanje na izborima u Srbiji koji još uvijek nisu raspisani
Studenti su praćeni, prisluškivani, snimani, radilo se ne tome da “budu izbušeni” – primenjivana je policijsko-vojna taktika za obračun sa “nevidljivim protivnikom”. Režim je primenio taktiku uhođenja, praćenja, zastrašivanja i javnog blaćenja u želji da od Srbije, u političkom smislu, napravi sprženu zemlju. Ono što sada Vučić radi ne ostavlja mogućnost da poverujemo da bi, ako se desi promena, on i njegovi lojalisti mogli sutra da se uključe u politički život Srbije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapljuvao je sebe u ćošak, odvajajući se od svih, pa i od svoje partije. Zato će, kad stupi protiv 250 ljudi od integriteta sa Studentske liste, konačno stvarno biti sam, kako se već godinama bizarno hvališe
Na šta bi Vučić ličio ispred nekoliko hiljada migratornih mitingaša okružen kordonima i, iza njih, masom bijesnih Novosađana? Zar njegov marš na Novi Sad nije bio otkazan i prije nego što je zakazan
Ko je hteo još Vučića, dobiće još Vučića u podkastu sa Vučićem. Treba ispuniti svaki sekund kampanje i jedino je uzbudljivo pitanje hoće li gosti podkasta moći da dođu do reči
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
