Davinićev sputnjik

Otkad postoje vojne liferacije – a postoje otkad postoje i vojske – usavršeno je nekoliko načina za potkradanje poreskih obveznika kroz troškove vojnog budžeta. Prvi i najslađi način je „salama“: sitna korupcija na velikom prometu. Gen. dr Zoran Stanković, sada ministar odbrane, naučio je to na sopstvenom gorkom iskustvu kao načelnik Vojnomedicinske akademije: u jednoj izjavi na BK TV objasnio je da nije veliki problem u nabavci jednog jako skupog uređaja u koju se neko ugradi; mnogo više i skoro bez rizika može se zaraditi ugrađivanjem u pasulj i kupus, jer VMA dnevno pripremi 14.000 obroka. Taj pristup – krompir i kupus – uzgred budi rečeno, imali su potomci Franje Tuđmana kroz kompaniju Domovina d.o.o., koja je snabdevala Hrvatsku vojsku upravo hranom. Drugi pristup je kada se plaćaju naduvane cene robe koja se nabavlja, ili se neke nabavke plate više puta kroz različite šifre faktura (događa se stalno i svuda, ali je rizično). Tako smo u SAD imali slučaj nadzvučnog bombardera B-1, u kome je klozetska daska od 15 dolara koštala 250 dolara; čekić iz gvožđare na ćošku Armija SAD plaćala je 20 dolara umesto 75 centi; itd. Treći pristup je elegantniji: prodati nekome nešto što mu ne treba (a ne treba ni vama, jer ste se prevarili naručujući ga). Ali, za takav posao treba vam neko iznutra ko će autoritativno potvrditi da treba ono što ne treba; takvog nekog, međutim, treba odobrovoljiti, jer će on, pošto mu izložite ideju, neizbežno postaviti hercegovačko pitanje IMT („Ima l’ mene tute?“), ili će vas izbaciti iz kancelarije, ako je pametan i pošten. Ako je i glup i pošten (čest slučaj) prevešćete ga žednog preko vode. Tako smo stekli čuvene ruske balističke rakete „luna“, s kojima ni Crvena armija nije znala šta će, toliko su neprecizne bile. Četvrti pristup je kad nekome prodate ono što mu zaista treba, ali u količini koja je preterana (videti aferu oko Mileta Dragića).

IZRAELSKE MUŠTERIJE: Vratimo se sada na taj čuveni Davinićev sputnjik oko koga se nadigla galama. Biće da je to išlo ovako: Izrael je zemlja veoma naučno i tehnološki napredna, pre svega u vojnoj industriji – što je razumljivo. Izraelske odbrambene snage (Tsahal) rade sa stotinama civilnih ugovarača i podugovarača na stotinama projekata u svakom trenutku. Ti odbrambeni ugovarači ne mogu da žive samo od vojnog budžeta koji varira zavisno od okolnosti i procene pretnji, pa se prelivaju u civilni sektor; kompanija Tadiran je najpoznatiji primer. Izrael takođe prodaje licence za proizvodnju određenih sistema naoružanja (od automata „uzi“ i pušaka „galil“, pa do velikih sistema), nudi usluge poboljšavanja postojećih sistema (na primer, beznadežno zastarelih aviona „MIG-21“), prodaju obaveštajnih podataka i kapaciteta, obuku i sve drugo što može da olakša finansiranje sopstvene odbrane.

E, sad: pošto je tome tako, izraelska firma Imidžsat int. NV razvila je satelit EROS (nema veze sa onime; videti okvir) za optičko izviđanje iz orbite. Skoro sasvim je izvesno da je taj sistem civilna, komercijalna verzija mnogo važnijeg i kvalitetnijeg sistema koji koristi država Izrael. Nema sumnje da su u istraživanje i razvoj tog satelita otišle ogromne pare, a ni lansiranje ruskom raketom nije bilo jeftino, kao što nije ni upravljanje tim satelitom. Zato je i ponuđena komercijalna opcija korišćenja satelita EROS na „time sharing“ osnovi (podela vremena između više zainteresovanih korisnika). Izgleda da taj posao ne ide baš najbolje i da je firma Imidžsat u finansijskoj neprilici: čini se da su precenili očekivani prihod, pa ih sada svrbi…

Time se može objasniti njihov smeli pokušaj da predsednika Srbije Borisa Tadića tokom posete Izraelu na brzaka impresioniraju zahtevom da naša zajednička država smesta uplati 4,5 miliona evra kao prvu ratu (za izgradnju zemaljske stanice za korišćenje i kontrolu satelita) u poslu za koji nismo sasvim sigurni da je ugovoren. Jedino što se pojavilo jeste izvesni dokument koji su potpisali ministar Prvoslav Davinić u svojstvu „mušterije“ (customer) i direktor (Chief Executive Officer) Imidžsata Menaše Broder, 4. juna 2005. Dokument se zove „Ugovor o pravima davanja zadataka partnera u satelitskoj operaciji“ (Satellite Operating Partner Tasking Rights Contract), štogod to praktično značilo. Prvoslav Davinić ovih dana objašnjava da to nije nikakav ugovor, već samo „sporazum o razumevanju“ na temu da će se jednoga dana, kad bude bilo para i političke spremnosti, nekakav ugovor ipak, dao Bog, i potpisati. Izraelska strana, kako se čini, ne misli tako. Oni traže pare da započnu gradnju zemaljske satelitske stanice: četiri i po miliona evra koji pristižu kao obaveza 4. novembra…

Eto nama veselja.

Kada se Boris Tadić pojavio u Izraelu, Prvoslav Davinić pozvao je ambasadorku Izraela u Beogradu, koja je bila sa Tadićem tamo, da joj objasni kako „nikakve obaveze nisu preuzete“. Kasnije (ovih dana), Davinić će kazati da je on izraelskom poslovnom partneru odmah (u junu 2005) objasnio da je taj posao na dugačkom štapu, jer da nisu mogli da nađu pare, a ni mnogo razumevanja za taj projekat. Kaže da su se nadali da će prodati zgradu Vojnotehničkog instituta u Katanićevoj za nekih 22 miliona evra, pa će se tako pokriti barem za početak; onda je ispalo da VTI niko neće da kupi, pa se krenulo u razgovore sa SDPR Jugoimportom. Ideja je bila da Jugoimport aktivira nekih 50 miliona dolara iračkih para još iz Sadamovog vakta koje stoje zamrznute kao sporne, a Ministarstvo odbrane dalo bi im višak naoružanja u tom iznosu, pa neka prodaju okolo. Ispalo je da ni od toga nema ništa. Osim toga, danas vidimo da ideja o zakupu satelita nije naišla na oduševljen prijem; ni kod vojske, ni kod političara.

UPOTREBA ZDRAVOG RAZUMA: Tu se treba vratiti na razloge za zakup satelita ponuđene još na početku: naime, rečeno je da bi nam taj satelit bio od velike koristi za kontrolu situacije na terenu Kosova i južne Srbije i kontrolu granice. Generali (Branko Krga i Svetko Kovač) navodno su rekli da Vojsci mnogo više znače zaštitna sredstva (šlemovi i panciri), a još više uređaji za noćno osmatranje i gađanje, kad je već o jugu reč. Prvoslav Davinić sada (ponedeljak, Radio B92) tvrdi kako bi taj satelit bio od koristi za kontrolu graničnih prelaza: kao, pogranična policija bi preko njega imala pristup drugim policijama i bazama podataka. Izgleda da je Davinića neko obmanuo: taj satelit nema telekomunikacijske kapacitete koji bi tako nešto omogućili. Uostalom, takve veze mogu se mnogo lakše i jeftinije ostvariti zemaljskim putem; za to satelit ne treba. Pa šta će nam onda taj nesrećni satelit? Stručni ljudi već su skrenuli pažnju da je rezolucija slike tog satelita jednostavno previše gruba za naše potrebe: 1,9 metara ili 1,2 metra je suviše krupno za postojeću taktičku situaciju na jugu i na Kosovu. Država tamo nije suočena sa pretnjom oklopnih divizija, već sa pojedincima pešacima, da skratimo priču. Ponuđeni sistem jednostavno ne odgovara prisutnoj pretnji. Trebalo je, dakle, da kupimo nešto što nam ne treba parama koje nemamo. „A i da imamo – odakle nam?“, kako bi rekao Zoran Živković, naš bivši premijer.

Ministar odbrane dr Zoran Stanković kaže za „Vreme“ da je naredio iscrpnu istragu čiji rezultat očekuje krajem nedelje. „Šta sam ja sve tu našao… Ali, da ne pričam sada. Ugovora u Ministarstvu nema, a naredio sam da se istraže navodi iz Davinićevog pisma državnom vrhu (u pismu se opisuje hronologija događaja; M.V.). Neki ljudi, međutim, kao gen. Svetko Kovač, na primer, ne potvrđuju te navode. S druge strane, „čini mi se da ako hoćemo iskrenu saradnju sa velikim silama i susedima, onda se ne zakupljuje špijunski satelit“, kaže dr Stanković. Drugi stručnjaci (i zdrav razum) kažu da je u našoj situaciji mnogo jednostavnije i jeftinije potražiti takvu vrstu pomoći u atlantskim integracijama: jednom unutra, satelitske usluge dolaze same, mnogo jeftinije i mnogo kvalitetnije od ovih izraelskih komercijalnih.

Odakle onda sve to oko satelita? Jedan bivši visoki funkcioner kaže za „Vreme“ da su neki političari i generali „impresionirani Izraelom, a i gledali su mnogo filmova. Nije ovo prvi slučaj: sa izraelskim firmama bilo je mnogo kontakata, ali iz raznih razloga poslovi nisu bili ugovoreni. Razlozi, međutim, nisu bili političke prirode, već finansijske ili bezbednosne.“ Tako je Vojska Jugoslavije svojevremeno pregovarala o kupovini šifrovanih taktičkih telekomunikacija sa izvesnom izraelskom kompanijom, ali proizvođač nije pristao da digitalni „ključ“ šifre mi ugrađujemo sami, iako je Institut za primenjenu matematiku VJ to mogao lako da uradi, pa je posao propao.

Bilo kako bilo, sada se Davinić žali da su ga svi pustili niz vodu, a već se govori i o provizijama, ugrađivanju i krivičnim prijavama. Vrhovni savet odbrane pojma nema, a onda ispada i da ne treba da ima; i tako dalje. Ključno pitanje: zašto smo pokušavali da kupimo nešto što nam ne treba za pare koje nemamo, a i da ih imamo – odakle nam, ostaje bez odgovora, barem dok se ne završi ta istraga ministra Stankovića.

Nećemo dugo čekati, ako se ministrova sluša.