Crna trojka “kontrarevolucije”

Bilo je o tome mnogo reči, u javnosti već više puta upotrebljen je psihološki termin “mračna trijada”. Priroda i društvo nekada podmetnu da se tri nelepe osobine, sa različitim intenzitetima, susretnu u jednoj ličnosti, a kada se ova dokopa moći – a ona živi od moći i za moć, i sve ono što ona nosi – to predstavlja neminovan uvod u katastrofu, većih ili manjih razmera. Može se stvar zaoštriti pa reći da je čitav demokratski institucionalni sistem smišljen da zaštiti društvo od “mračnih trijada”, sa kojima čovečanstvo ima tako mnogo negativnog iskustva. Zato se on kod ovakvih vladara prvi i nađe na udaru.

Psiholozi kažu: prva osobina je narcisizam, grandiozno mišljenje o sebi, samodivljenje koje kani da postane opšte mesto, osećaj superiornosti koji je uglavnom snažna reakcija na problem inferiornosti. Svi oko njih moraju kontinuirano da im šalju poruke ljubavi. Na granici erotike. Time se hrane, čak i kada znaju da nisu iskrene, kada znaju da su, recimo, dečja pisma podrške pisali članovi njihovog kabineta. Nikakva kritika ne dolazi u obzir. Te osobe stalno pričaju o sebi, očekuju poseban tretman, moraju uvek biti u centru pažnje. Okružuju se ljudima koji klimaju glavom i koji su uvek do imbecilnosti oduševljeni njihovim idejama i potezima. Čak i senka na osmehu saradnika može tog saradnika koštati karijere.

Druga stvar je makijavelizam. Koliko god samodivljenje izgledalo iracionalno, ove osobe su hladnokrvno proračunate, manipulativne, bez griže savesti, cilj opravdava, kako se veli, svako sredstvo. Cilj je prost: održanje moći po svaku cenu, sve ostalo je kolaterala. Ideologija ne postoji. Sve oko njih može da potone, ali moć, odnosno osećaj moći mora da opstane. Za to je sve dozvoljeno: lagati, varati, muljati, krasti… Zapravo, sklonost ka besramnom laganju i prevarama smatra se, pored lojalnosti, glavnom vrednošću koja omogućava napredovanje. Svi imaju putera na glavi, a to je važno u makijavelističkom sistemu, gde su svi zavisni od jednog čoveka, kojem niko ne sme prići isuviše blizu. Inače se puter počne topiti. Zato ovakav poredak i prati kleptokratija. Odnosno, masovna korupcija nema za cilj samo krađu nego i održanje sistema.

Onda je tu i nedostatak empatije, odsustvo kajanja i griže savesti. Mogu javno iskazivati emocionalnost, ali je to uvek jeftina predstava za nižnje, pošto su u biti bezosećajni i antisocijalni. Ubiti sto ljudi za jednog – nije problem. Posle malo prileći i bindžovati seriju – takođe nije problem.

Oko sebe okupljaju “vojnike”, tzv. lojaliste, krugove beskrupuloznih ljudi spremnih na sve. Korist je tu naravno glavni motiv, ali ne treba potceniti ni osećaj bitnosti, kao ni osećaj “pripadnosti grupi”. Možda i prevashodno zarad osećaja bitnosti i pripadnosti – koliko god su se nahapali para – mnogi se pretvaraju u karikaturalne pojave, liče na robote. Pogledajte, recimo, Anu Brnabić.

ŠTA KADA SE MOĆ KRUNI?

Uglavnom, ovo što rekosmo nije enormna novost, prokljuvili su to mnogi. No, ključno je sledeće pitanje: kako “mračna trijada” reaguje kada moć počne da se kruni i kada razrađeni mehanizmi šibicarske vladavine počnu da kriziraju, kao što se trenutno dešava sa vlašću Aleksandra Vučića, koja se lagano ruši po domino-principu? Kako deluje “mračna trijada” kada je pročitana?

Psiholozi vele: gube tlo pod nogama, pokazuju pravo lice, ne mogu ga više kriti, otvoreno pokazuju nervozu. Vučiću su mnogi “vojnici” služili da izgovaraju ono što on misli ali prećutkuje, da zastrašuju, otvoreno i bezočno lažu, šire mržnju, pozivaju na nasilje. Sada je on preuzeo primat u svim disciplinama. Psihologija je i u ovom slučaju pobedila politiku. Traži od ostalih da ga prate, u vodu i vatru ako treba.

Neprestano propituju lojalnost ljudi oko sebe, dobro znaju kakvim osobenim kvalitetima su okruženi. Kada osete da nemaju šta da izgube, jer moć je njihova egzistencija, kreću u kontraofanzivu – tzv. kontrarevoluciju. Igraju na “sve ili ništa”, izazivaju haos, ne tiču ih se posledice. Ponašaju se kao ranjene zveri, što je posledica straha, besa i povređenog ega. Okružuju se najsurovijima ili ih stavljaju u prve redove borbe. One slabije ili nedovoljno ratoborne povlače u drugi red ili ih se odriču.

Nedavno formiranje vlade Đure Macuta jeste deo kontrarevolucije i osvete “mračne trijade”, koja je otpočela regrutacijom svih režimskih organizacija u ćaci-pokrete, novim neslućenim dimenzijama primitivne propagande, državnim nasiljem, zatvaranjem aktivista i ukidanjem zarada prosvetnim radnicima i univerzitetskim profesorima. Stvar jeste više psihološka nego politička, dabome. Političar bi, recimo, iskoristio formiranje nove vlade da u nju postavi ljude koji bi mogli da amortizuju gnev većine građana zbog vladavine najgorih, iz prostog razloga što bi mu to produžilo vlast. Ali ne – Vučić je u teškoj konkurenciji uspeo da sastavi još iritantniju vladu od prethodne. Osveta je bitnija. I cinizam.

Najviše se to vidi po “crnoj trojci” novih ministara postavljenih da se obračunaju sa delovima društva koji su predvodnici i simboli velikog višemesečnog bunta, čiji je povod bio pad nadstrešnice u Novom Sadu koji je odneo 16 ljudskih života. Treba rasturiti prosvetu, univerzitete, nepoćudne medije i delove pravosuđa koji odbijaju da slušaju naredbe, što javno, saopštenjima, što krijući se iza zakonskih procedura. Za to su izabrani oni koji neće imati problem da urade sve što im se kaže, pa i da pojačaju naredbe svojim invencijama.

Možda će Vučiću namera da slomi društvo i uspeti, ali je neuporedivo veća šansa da će produkovati kontraefekte. Čak i tamo gde misli da je pobedio, zapravo je izgubio.

foto: rade prelić / tanjug

PROSVETA – DEJAN VUK STANKOVIĆ

Nema sumnje da su najveći junaci velike bune protiv kleptokratskog režima i malignog sistema vrednosti – studenti, đaci, univerzitetski profesori i prosvetni radnici. Njihov je otpor politički, ali i prirodan: organski odbijaju da žive u društvu u kojem bez ikakvog prikrivanja vlada sve što je suprotno onome što uče i podučavaju – cela bića im se bune protiv vladavine neznanja, primitivizma, laži, giljotiniranja moralnih skrupula i kritičkog mišljenja, procedura i pravila. Protiv lažnih ljudi sa lažnim diplomama.

Dobra vest je da je državni univerzitetski i obrazovni sistem buntom pokazao da je, uprkos ludilima koja ga okružuju i decenijskim krizama, uspeo da očuva integritet, dostojanstvo i funkcionalnost, a loša je to što naprednjačka vlast, u sklopu odmazde, neće prezati od toga da ga potpuno uništi. Do sada im je prolazio ispod radara. Nemamo prostora da navodimo sve vrste pritisaka kojima su nepoćudni univerzitetski profesori i prosvetni radnici izloženi, ali to je samo površni deo osvete.

Postoje dublji, sistemski nivoi, možda još opasniji. Suštinski su ukinute naučno-istraživačke delatnosti na državnim univerzitetima, što je veliki udarac za fakultete i zaposlene, ali i za rejting univerziteta. Osim toga, Vučić je najavio da će vlada u mnogo većoj meri finansirati privatne univerzitete, koji su se “pokazali mnogo postojanijim, mnogo ozbiljnijim, kao fakulteti i univerziteti koji žele da pruže znanje i obrazovanje ljudima”. Čitaj, koji se ne bune protiv vlasti i sa kojima će se lakše dogovoriti oko svega. Ne treba posebno podsećati na kakvom su glasu privatni faklulteti u Srbiji, koje su ih sve afere pratile, da je iz njih iznikla sadašnja vladajuću klasa sa napumpanim usnama. Mada, isto tako, ne treba upadati u zamku pa ih sve svrstati u isti koš.

Posebno slatka Vučićeva osveta jeste postavljenje političkog džuboks analitičara Dejana Vuka Stankovića na mesto ministra prosvete. Valjda drugo ime Stanković koristi da ga neko ne bi pomešao sa fudbalerom Dejanom Stankovićem.

Nema sumnje da će osobnost sa dva imena, koja godinama živi od toga što ide od režimske do još režimskije televizije, brani Vučića i mrzi njegove kritičare – turiti glavu i tamo gde njegova prethodnica Slavica Đukić-Dejanović nije smela staviti ni svoje štikle-platforme. Iako se trudila da zagorča život buntovnoj prosveti i univerzitetu, izgleda da njenim učinkom veliki šef nije baš zadovoljan, pa ju je zamenio Stankovićem, poštujući njegovu godinama do podnih pločica iskazivanu kooperativnost, a i znajući da će po sebi iznervirati profesore, studente i kritičku javnost. Slavica će svoje političke kopačke okačiti o klin, izgleda, a i vreme je. Poslao bi Vučić i njenog šefa Dačića u penziju, ali mu to za sada ne ide od ruke.

Svakako da Stankovića za mesto ministra nije preporučila naučna karijera ili dubinsko poznavanje obrazovnog sistema, takvih eksperata kao što je on možeš nahvatati i u Ćacilendu. Ali jeste to što je jedini profesor beogradskog Fakulteta za obrazovanje učitelja i vaspitača koji se izjasnio protiv blokade koju su pokrenuli studenti te ustanove. Optuživao je studentski pokret da ruši državu. Još važnija preporuka mu je to što je izjavljivao da bi on, da je neka vlast i da se pita, žestoko – “zna se kako se to radi” – ugušio studentsku pobunu. Elem, smenio bi rektora i koga već treba, upotrebio silu, “ispumpao” studente, hapsio i kažnjavao, uvodio leks specijalise… “Znači, nema tu kod mene…”, rekao je Stanković u gostovanju na jednoj televiziji.

Dakle, nema kod njega mile-lale. A ako se bude pridržavao televizijskog ekspozea i radio u skladu sa svojim stručnim dostignućima, jasno je da će naneti nenadoknadivu štetu univerzitetima i prosvetnom sistemu, što je, kako rekosmo, i cilj.

Na vest da će Stanković biti ministar prosvete oglasio se plenum studenata njegovog fakulteta. Ocenio je da njegovo imenovanje predstavlja uvredu za studente i prosvetne radnike koji se “svakodnevno zalažu za kvalitetno obrazovanje, profesionalizam i poštovanje etičkih normi u prosveti”. Plenum je upitao nadležne da li znaju da “godinama unazad među studentkinjama kruže brojna svedočenja o uznemiravanju, komentarima seksualne sadržine i njegovom neprimerenom ponašanju”. Na društvenim mrežama objavljena su potom brojna, detaljnja svedočenja studentkinja, koja optužuju profesora Stankovića za seksualno uznemiravanje.

Međutim, prodekanka za nastavu ovog fakulteta izjavila je da nije zaprimila niti jednu “potpisanu”, pa čak ni “anonimnu prijavu” studentkinja za seksualno uznemiravanje koje je Stanković navodno sprovodio. Potvrdila je, doduše, da je svojevremeno bilo “takvih priča” na društvenim mrežama, i da je uprava fakulteta “skrenula Stankoviću pažnju da razmisli o ponašanju”. Stanković je u međuvremenu podneo krivičnu prijavu protiv nepoznatih osoba, koje je optužio za “ugrožavanje sigurnosti”, “proganjanje” i “izazivanje panike i nereda”, a zbog narečenih optužbi.

Nedavno se njegovo dvostruko ime spominjalo i u kontekstu izbora članova Saveta REM, od čega se potom odustalo. Njega su predložile tzv. GONGO organizacije, odnosno fantomske novinarske i medijske organizacije koje je režim osnovao da bi ostvarivale interese vlasti u procesu ubijanja medijskih sloboda i medijskog pluralizma.

Do pre nekoliko godina, pojavljivao se Vuk i u nezavisnim medijima, imao je čak i pokoju kritičku reč, doduše jako blagu i sa punim razumevanjem, o vlastima. Ali je shvatio da od tog nema hleba. Niti para, a pogotovo ne ministarskog mesta.

foto: dario konstantinović / ministarstvo informisanja i telekomunikacija / tanjug

INFORMISANJE – BORIS BRATINA

Nekoliko sedmica pre početka NATO intervencije, jedan naš kolega je na izvesnoj tribini samopouzdano izjavio da od bombardovanja neće biti ništa jer će Milošević “naglo da krene u pravcu demokratizacije”. Godinama unazad, mnoge međunarodne organizacije i neke naše kolege slično vele i za Vučića: evo, samo što nije oslobodio medije u skladu sa zakonima i strategijama, kao i međunarodnim okvirima. Sada je svima jasno da se to nikada neće desiti, nego upravo obrnuto: cilj je uništiti i ovo nešto malo nezavisnih glasila koje postoje, tim pre jer im dramatično raste čitanost i gledanost. A možda se krene i na društvene mreže, zaista nije isključeno, setite se Erdogana.

Uglavnom, za sve što treba uraditi tu je pravi čovek, ekstremni nacionalista (“SNP 1389”, kasnije “SNP Naši 1389”) i profesionalni Kosovar Boris Bratina. Njega je Vučić izvukao iz ko zna kog telefonskog imenika, prvo za onaj svoj Pokret, a sada i za ministra. Verovatno je ranije s njim sarađivao, bar dok nije postao “glavni šef” države. Recimo, u organizaciji nasilnih skupova. Na jednom od takvih, na mitingu održanom u martu 2009. u Beogradu, a povodom desetogodišnjice NATO intervencije, zapalio je Bratina zastavu EU. Koji dan potom rekao je sledeće: “Ili ste Srbi i protiv ulaska u Evropsku uniju ili ste protiv Srbije. Sad ćemo da vam pokažemo šta mislimo u ulasku u EU… Srbija, Rusija, ne treba nam Unija! Dole srpska marionetska Vlada! Srbija i Rusija uvek zajedno! Živeli Srbi!”

Postavljanjem Bratine na mesto ministra informisanja i telekomunikacija poslao je Vučić jasnu poruku svim zapadnim i domaćim akterima koji se zalažu za viši nivo medijskih sloboda u Srbiji: ko vas bre šljivi, nebitni ste, sa stranim vladama ja pregovaram o velikim biznisima, a ne o vladavini prava, kao da nekoga takvo što i interesuje! Bratina je pravi brigadir: ako bude trebalo, može i fizički nasrnuti na nekoga ko se na nekom okruglom stolu bude bunio protiv gušenja medija i progona novinara. Nije se s njim zezati.

Nervirao je Vučića prethodni ministar Dejan Ristić, sa štucovanom bradom i naočarima, prepun nekakvih manira. Treba mu “čvrsta ruka”, da se obračuna s novinarima. Ako dođe, Bratina je tu.

“Istinomer” je sklopio svojevremeno biografiju Bratine, koja je brzinom svetlosti prošetala društvenim mrežama po objavljivanju vesti da će ovaj široj javnosti nepoznat lik postati ministar. Njegovo ime je, naime, bilo poznato samo onima koji se interesuju za političku egzotiku. U toj biografiji između ostalog se citira izjava novog ministra iz 2010. godine, kada je predstavljao platformu organizacije “SNP Naši 1389”: “U svom političkom delovanju ‘SNP Naši 1389’ će se u slobodnoj Srbiji zalagati isključivo za imperativni mandat – mandat u kojem ste u svakom trenutku smenjivi. I inače, mi se zalažemo za neposrednu demokratiju, što je osnovni smisao starostavne slovenske i srpske sabornosti.” E sada, od imperativne smenjivosti do imperativne nesmenjivosti postoje prečice.

Bratina je studirao, ali ne i završio Elektrotehnički fakultet u Beogradu, a kasnije se posvetio filozofiji, osobito ontologiji. Nije baš jasno šta će pričati ako ga neko bude pitao o decenijskim medijskim reformama, a još manje ako bude morao da se izjašnjava o telekomunikacionim temama. No, nije on za to tu ni postavljen.

foto: ministarstvo pravde / tanjug

PRAVOSUĐE – NENAD VUJIĆ

Da Aleksandar Vučić izrazito poštuje institucije, pokazuje i slučaj Nenada Vujića, novog ministra pravosuđa u “Macutovoj vladi”. Državna revizorska institucija (DRI) u januaru prošle godine saopštila je rezultate revizije finansijskih izveštaja Pravosudne akademije, čiji je Vujić dugogodišnji direktor. Nakon što su se revizori o jadu zabavili ciframa, razlikama i proizvodima, zatražili su njegovo razrešenje. Ne samo zbog toga što su naišli na brojne nepravilnosti već i stoga što Vujić nije “ispoštovao” njihove preporuke, odnosno propustio je obavezu da narednih godina otkloni te, kako kažu, značajne nepravilnosti. Vujić se nije potresao – imao je zaštitu odozgo.

A onda mu je Vučić doakao i postavio ga za ministra, te više neće, bar neko vreme, biti prvi čovek Pravosudne akademije. Državna revizorska institucija mora biti zadovoljna. E sada, lanjski su snegovi to što je protiv novog ministra u novembru 2023. godine podnela i krivičnu prijavu zbog navodnog nenamenskog trošenja budžetskih sredstava, a koju je Više javno tužilaštvo u Beogradu sa indignacijom odbacilo kao neosnovanu. Lanjski sneg je i to što je svojevremeno Udruženje sudijskih i tužilačkih pomoćnika protiv direktora Pravosudne akademije Nenada Vujića podnelo Prvom osnovnom javnom tužilaštvu krivičnu prijavu u kojoj se tvrdilo da je izvršio produženo krivično delo falsifikovanja isprave. Ni od ove prijave nije bilo ništa.

Vujićevo ime se spominjalo i onomad, kada se u javnosti pojavio snimak na kojem se vidi da je jedan od kandidata na ispit u Pravosudnoj akademiji došao sa unapred pripremljenim pitanjima i odgovorima. Inače, Pravosudna akademija državna je ustanova koja ima za cilj da doprinese nezavisnom, nepristrasnom i efikasnom obavljanju sudijske i tužilačke funkcije. Kandidat za sudiju koji se prvi put bira, a koji je završio početnu obuku na ovoj akademiji, ne mora da polaže ispit koji organizuje Visoki savet sudstva ili tužilaštva – tako stvari zakonski stoje.

Poznavaoci prilika u pravosuđu kažu da je Vujić imao veoma važnu ulogu u kadriranju tužilaca i sudija, poštujući smernice koje je dobio iz vrha partije. Time će se i dalje baviti, kažu, veoma prilježno, i neće imati granica koje nalaže pristojnost, a kamoli princip nezavisnosti sudske vlasti. Zli jezici vele da će biti tu i ako se Zagorka Dolovac “popišmani”, odnosno počne da izbegava predsednikove hatišerife i propusti da hapsi po Srbiji kao Gestapo onomad. Vučić navodno Zagom, koja ima zaštitu američke tužilačke demokratije, nije zadovoljan. I ona je isuviše meka za njegov navijački temperament. Zato je Vujić tu.

Rekli smo već da “mračne trijade” vole da se okruže saradnicima koji imaju bremenite dosijee koji se čuvaju po mračnim fiokicama pod ključem i koji se mogu parcijalno, periodično i po potrebi podeliti sa javnošću. Moguće je da se u tim dosijeima nalazi i ministarska “crna trojka”. Eto još jedne preporuke.