Blesavi hod oko muzičke fontane

Politički kič i šund šire se obrnuto srazmerno političkom učinku stranke na vlasti. Prilika da se još malo toga ispolji ukazala se 23. juna u Palati Srbije na inauguraciji predsednika Srbije Aleksandara Vučića. O diktaturi preko književnosti, filma i pozorišta razgovarali smo sa Milanom Vlajčićem, novinarom, književnim i filmskim kritičarem.

„Narod je našao sjajnu skraćenicu, ne kažu inauguracija nego „uguracija“, to je nova reč sa ironičnim prizvukom. Vidi se da duh naroda nije izumro, ali narod skoro da jeste, obespravljen je i sveden na borbu za golu egzistenciju. Britanska srednjovekovna poslovica too poor for morality u prevodu znači da kad je neko mnogo siromašan, ne očekuj od njega naročito moralno ponašanje. Na toj teoriji je Zigmunt Bauman, poljski ekonomista, izgradio svoju stratifikaciju sirotinje: u stepenu obespravljivanja jednog društva nema dna, ispod je još jedno dno. Mi smo na silaznoj putanji, to je vidljivo uprkos zvaničnoj retorici“, kaže za „Vreme“ Milan Vlajčić. „Inauguracija je tek počela, u Palatu Srbija se iz raznih muzeja prenose artefakti da se pokaže gostima da ova zemlja nije bez korena, a da je na čelu države čovek koji ne zna šta će sa sobom. To je čovek koji održi konferenciju za novinare sa samim sobom kad ugleda mikrofon ili kameru.“

„VREME„: Kako vidite Vučiča kao vladara?

MILAN VLAJČIĆ: U poslednjem broju nedeljnika „Vreme“, mog omiljenog magazina, uz uvodni komentar Dragoljuba Žarkovića objavljena je istorijska Vučićeva fotografija u poseti valjda nekoj školi gde je verovatno sve iskontrolisao i proverio da li rade sijalice i da li nastavnici znaju kad je bio Prvi srpski ustanak. U prolazu je i oko njega je desetak ljudi. Vučić je stavio ruku na jedan globus i gledao ga sa čežnjom, nostalgijom, dečačkom željom, i mene je to podsetilo na film Veliki diktator, u kojem je jedan drugi diktator odigrao partiju fudbala i ples sa gumenim globusom. Teško da će naš predsednik moći da izvede taj ples, ali se trudi i sa ovim narodom radi šta hoće. Pogledajte samo inscenaciju u predizbornoj kampanji. Autobusi sa onim AV (napisani latinicom, a ne ćirilicom) prepuni građana iz raznih krajeva Srbije koji su dovedeni da daju podršku Vučiću za sendvič i nekoliko hiljada dinara. Zatekao sam se na ulici kada je naišla kolona tih autobusa, bila je subota. Odjednom je stotinak ljudi koji su stajali oko mene počelo je da viče „av, av, av“ i da pokazuje svoj bes i nepristajanje na to, kao u nekom horor ili SF filmu. Da je neko sleteo sa Marsa u tom trenutku i čuo kako narod laje, šta li bi pomislio?

Da je sleteo na snimanje Montija Pajtona?

Mi jesmo u nekoj vrsti Letećeg cirkusa Montija Pajtona, u jednoj mojoj knjizi objavio sam tekst o Ministarstvu blesavog hodanja. Ono čemu se smejala Britanija i ceo svet, to je postala naša realnost. Većina naših ministarstava ima blesavi hod u političkom smislu i to prolazi, jer kao što sam rekao na početku, suviše smo siromašni za moralnost i dno ne postoji.

Uzgred, zaštitni znak kampanje AV zapravo i nije latinica, već su to dva slova V (dve viktorije), od kojih je jedno obrnuto, zar ne?

Obrnuto od pobede je poraz. Simbolično.

Strahovlade su bile opisivane u knjigama, pozorišnim predstavama, na filmskom platnu.

Ima jedan divan film Bore Draškovića Život je lep, koji je snimljen 1985. godine, i to je jedan od najboljih filmova u srpskoj kinematografiji. Televizija ga ne prikazuje valjda zato što plaše poruke filma. Bora Drašković je prema prozi Aleksandra Tišme, jednog sjajnog autora, pomalo zanemarenog, napravio film. Šta je sadržina filma? Voz stane na pruzi, mašinovođa kaže da više neće da vozi, putnici uđu u lokalnu kafanu i tu lokalni vlastodršci počinju da maltretiraju putnike. Meni je ovih dana to palo na pamet, isterani smo iz voza istorije i dešavaju nam se strašne stvari, ponižavaju nas, maltretiraju, svi pokušavamo da pobegnemo, ali nemamo gde. Uloge u filmu tumače sjajni glumci: Sonja Savić, Gaga Nikolić, Pepi Laković… Nesrećnici iz voza doživljavaju ogromno poniženje, ne mogu da dobiju ni piće ni sendvič, jer ih siledžije maltretiraju. Taj film je metafora onog što nam se dešava. Te godine kad je snimljen počelo je sveopšte rasulo, Bora Drašković je naslutio nešto strašno.

I opet smo izbačeni i iz voza, skrenuti sa koloseka.

Naš vagon stoji na nekom nevažnom koloseku… Obrazovao sam se da budem književni i filmski kritičar i novinar kulturne rubrike, ali u poslednje vreme moraš aktivno da pratiš politiku da bi shvatio gde živiš. Ima ljudi koji se izoluju, govore da im se gadi da čitaju novine, a ja im savetujem da čitaju jer i kad su najgore, novine odražavaju nešto što je možda nagoveštaj.

Politički teatar predsednika i bivšeg premijera Aleksandra Vučića na konferenciji za novinare je nešto posebno. Kako vaše kritičko filmsko oko vidi te konferencije?

Njegove konferencija za novinare je lepo gledati na Pinku i Studiju B jer oni uključuju direktan prenos. To je hepening, performans, Marina Abramović u najgorem i najopasnijem izdanju, to je rijaliti, one man show, ne vidiš i ne čuješ temu od drame, on guta jezik, počinje da maše rukama, ljut je na nekoga, pominje ološ i one neznalice koje su upropastile zemlju, za pet godina ne vidimo da je išta ispravljeno, stalno su mu u fokusu oni koji su ga i doveli na vlast… Kad krenu pitanja koja mu se ne dopadaju, on pada u komu i predaje se meditativnim trenucima. Mislim da se on tada bori sa svojom animom iz radikalnih vremena, jer kad je neko 16 godina u zrelom dobru bio Šešeljev alter ego i njegovo duhovno čedo, on toga ne može lako da se otrese. Kad oseća da će nešto strašno da kaže, on krene da namešta naočare koje nemaju razloga da se non-stop nameštaju. Nisu mu potrebni novinari, mada većina redakcija šalje novinare koji bacaju balone, a ako neko postavi pitanje koje nije iz te kategorije, on se iznervira, izdere, proglasi ga ološem. Čuvena je izjava kad je novinaru N1 Pankoviću rekao: „Da sam ja rekao to i to, vi biste mi se krvi napili!“ Dakle, u njegovoj imaginaciji je stalna bojazan da će mu se neko napiti krvi. Mi nemamo Ministarstvo straha…

Ko zna, najavljeno je osnivanje dva nova ministarstva.

A i ne treba mu, Ministarstvo straha je on sam. U gradovima na jugu Srbije, poput Leskovca, koji nekad bio lep gradić, sada je pustinja. Lokalni vladari ne daju narodu nikakav posao, čak ni da rade kao čistačice, ukoliko ne potpišu pristupnicu.

Političkog šunda i kiča nikad nije bilo više, što po Beogradu što po Srbiji. Na primer, opština Brus je za novogodišnje praznike svetlela ko Las Vegas, od prve do poslednje bandere bile su postavljene ukrasne zvezde i irvasi. Svi bi da budu mali Vućići, mali Mali?

Za pet godina imali smo četiri izbora gde on pobeđuje, još nije bila ni zvanična „uguracija“ u Palati Srbija, a on već najavljuje nove izbore za jesen jer treba nekako zataškati sramotu koju su napravili Siniša Mali, Vesić i gradska garnitura. Videćemo da li će uspeti, i najavljuje se nova kampanja, nije mu dosta 56 odsto podrške birača, on sanja o Miloševićevih 104 odsto podrške u narodu.

Priče o malim vladarima u malim latifundijama završavaju se loše i na Balkanu, a Evropu baš briga šta režim radi na unutrašnjem planu jer je važno da je poslušan tamo gde je potrebno. Otuda to junačenje, juče sam na televiziji čuo Vučićevu izjavu, parafraziram, ja sam njih zvao da se sučelimo, nisu smeli, uništio bih ih, ne bojim se ni Merkelove. Infantilno-narcisički odnos je zastrašujući za zajednicu.

Kako su vam se činili njegovi predi–zborni spotovi „Ima li pilota u avionu“ i „Povratak u biblioteku„?

U svakoj normalnom zemlji ti spotovi bili bi kontraproduktivni, to da mali Alek posle 35 godina vraća knjigu i to koju – Đuliće Uveoce – i da on kaže nastavnici da je ajkula, što je uvredljivo i nepristojno. Vraćaš knjigu posle 35 godina, Đulići Uveoci imaju 30 stanica i pročitaju se za 15 minuta. To sa avionom je takođe komično, jer je on pre toga često govorio da mu ne pada na pamet da se kandiduje. Dakle, ako je to matrica njegovog ponašanja, moramo da obratimo pažnju šta njemu nikad ne pada na pamet jer će ići u kontra smeru. Neko je uzeo veliki novac za te glupe predizborne spotove, a učinak je kontraproduktivan. Stil političkog ponašanja je „možeš da mi pljuneš kroz prozor“.

Komediografi su ranije imali više hrabrosti da kritikuju društvo, ili se to samo tako čini jer je sad to gotovo nemoguće?

Sve je to već viđeno. Imamo satiričku liniju koja ide od Sterije, koji je 60-ih godina devetnaestog veka napisao Rodoljupce, fantastičku analizu ropskog, podaničkog i prevrtljivog mentaliteta. Sterija se već bio povukao iz Beograda i vratio u Vršac, gde je i napisao Rodoljupce. Zaveštao je da se predstava odigra posle njegove smrti, jer se plašio za svoj život. Prvi put je izvedena tek 50 godina kasnije, to se u školama ne govori, a i na fakultetima se dugo prećutkivalo.

Sve ovo opisano je i kod Radoja Domanovića koji je napisao Mrtvo more, Vođu, Dangu, Stradiju, dela u kojima je opisao sve naše strahote sa vođama. Ono što je zanimljivo u vezi sa Domanovićevim delom jeste to što je njega Srbija kaznila, izgubio je službu i nije imao ‘leba da jede. I onda, Domanović je sreo svog prijatelja, urednika „Policijskog glasnika“, on ga je pozvao da piše za njega. (I taj podatak se krio, tek je sedamdesetih godina objavljen u „Sabranim delima“). Radoje Domanović je poslednjih desetak svojih tekstova, podjednako opakih, objavljivao u „Policijskom glasniku“.

Posle toga dolazi Nušić sa Sumnjivim licem i Gospođom ministarkom, delima koja su opisala mentalitet te Srbije, zatim Duško Kovačević sa Balkanskim špijunom. To je jedna gorka komedija, Ilija Čvorović je tragičan lik sa palanačkim mentalitetom koga je vreme pregazilo, ali ga je naučilo da otkriva navodne strane plaćenike i domaće izdajnike. Ta terminologija se ponovo vratila i ona polovina Srbije koja se Vođi ne dopada proglašena je za strane plaćenike i prodane duše. Oni koji njega mrze. Vučić se stalno na to poziva. Zašto bi ga iko voleo, da li je Angela Merkel ikad tako nešto pomenula? A to ponavljaju njegovi papagaji i trbuhozborci.

Zašto mene ne vole svezubi, a vole me krezubi (Z. Kesić)?

Njuzovci su još veći fenomen, često nisam siguran da li je šala ili je istina. Jer tako nešto su u stanju da proizvedu vulini i ostali. Inače, da podsetimo čitaoce, Vulin je onaj što je na deset stepeni ispod nule polivao studente i ostale ledenom vodom. Kada su ga pitali za to, on je odgovorio: „Zar ste očekivali da ću da grejem vodu za vas?“ To je taj radikalski cinizam.

Da li bahatost i bezobrazluk, stav da im niko ništa ne može, smetaju možda više nego politički šund i kič?

Bahatost i bezobrazluk je obrazac ponašanja navijača. Vidimo da su im pajtosi sa tribina postali njihove gorile, koji u po bela dana prebijaju i guraju ljude. U filmu Kabare Boba Fosija opisani su poslednji dani Vajmarske republike, imamo one smeđekošuljaše koji ipak ne prebijaju u javnom prostoru, već ih sačekuju u uglovima i po mraku. Ovo se kod nas desilo usred dana ispred Skupštine i pred kamerama, uklanjanje „provokatora“ koji su došli da pokvare njegovu svečanost postajanja predsednika Srbije.

Tog dana sam bio u blizini i video „sendvič“ brigade (ne podsmevam se tim ljudima, imam razumevanja za njih), i pokušao sam da uđem u park sa donje strane, ali me je jedan gorila zaustavio i nije mi dozvolio uz komentar: „Znam ja ko si ti.“ Starijeg čoveka tretiraju kao potencijalnog atentatora. Vladari imaju noćne more, i dešava se da se posle njihovih vladavina u mentalnim ustanovama leče replikanti koji veruju da je harizma vladara prešla na njih.

Nije sve tako crno, imamo muzičku fontanu…

Ono čime moramo da se bavimo je da se slične fontane na kineskom trgovačkom portalu Alibaba prodaju za 200.000 evra, a za ovu našu izdvojeno je blizu dva miliona evra. Pare su se prelile u neke privatne džepove. Drugo, dići fontanu na trgu gde nijedna zgrada u okolini nije normalna, pogledajte malo, ruševina do ruševine (jedina koja deluje normalno je Mekdonalds, zato što je to stara predratna zgrada porodice Đaja), potpuna je besmislica. Nekad su tu bile apoteka, biblioteka „Dimitrije Tucović“, bioskop „Slavija“, a sad imamo samo džinovski parking i muzičku fontanu. Kome je namenjena ta muzika nije baš jasno, jer je to kružni tok i ljudi ne mogu da priđu. Gospodaru se ti prigovori nisu dopali i on im je odbrusio: „Ti koji hoće da priđu, to su oni Beograđani koji hoće da peru noge u fontani.“ Sram ga bilo. U njegovoj imaginaciji ko priđe fontani pere noge. Fontana služi da joj se priđe, da se osvežiš, pomisliš želju i baciš novčić, a ovde ne možeš ni da joj priđeš. Dakle, u njegovoj imaginaciji onaj ko nije oduševljen fontanom, čezne da tu opere noge.

Latinica je isto neprijatelj…

Štampu čita četiri odsto, a knjige oko dva odsto Srba (660.000), dok je dve trećine građanstva funkcionalno nepismeno. Ali, zato se bore za ćirilicu i smatraju da je latinica hrvatsko pismo. Međutim, u 19. i 20. veku najbolji srpski pisci pisali su i na latinici i na ćirilici, čak je Jovan Skerlić u jednom trenutku rekao da bi se on pre opredelio za latinicu nego za ćirilicu, što je možda malo prejako za čoveka njegovog integriteta. To je odražavalo njegov entuzijazam za zajednicu Južnih Slovena.

Ovde se odjedanput od latinice pravi Frankenštajn. Čitao sam novu strategiju razvoja kulture, nečuvenu papazjaniju u kojoj ima neverovatnih gluposti. Pominje se da moramo da nasledimo herojski karakter srpske kulture, da moramo da damo prednost ćirilici i da to ne znači da će latinica biti potisnuta ali da bude samo pomoćno pismo. Veliki deo sveta piše na latinici, mi smo srećni što imamo dva pisma, a terati mene da biram između dva pisma je necivilizovano i varvarski.

To je možda bacanje prašine u oči da se ne priča o raspodeli novca iz budžeta Ministarstva?

To je drugi deo priče. Jedan prijatelj mi je skrenuo pažnju na to kojim su nevladinim organizacijama dodeljena sredstva za kulturne projekte. Časopis „Gradac“ sa bibliotekom u Čačku dobio je 190.000 dinara za celu godinu, čime ne mogu da plate dva prevoda. Najveći iznos otišao je za nevladinu organizaciju koja se zove Srpska pravoslavna crkva (SPC), a drugi najveći iznos je otišao za nevladinu organizaciju pod nazivom „Dvor princa Karađorđevića“. Takođe, glumac Lazar Ristovski je dobio sredstva za festival revijskog tipa u njegovom rodnom Ravnom Selu, koji tek treba da se realizuje.

Važni festivali nisu ništa dobili, da ne spominjem fantastičan Festival autorskog filma, koji jedva pokrije tehničke troškove prikazivanja filmova. Nepostojeći festival u idejnoj fazi dobija sredstva, a festivali koji ima tradiciju ništa. Ministarstvo kulture je produžena ruke svih gluposti zvanične politike i mene to ne čudi.

Da li postoji srpski film?

Postoje klanovi i ljudi koji za 15 godina nisu napravili nijedan dobar film, ali dobijaju velike iznose iz nekih centara. Do pre deset godina bio sam u nekim komisijama i kada sam video pritiske i preglasavanje, rekao da ne želim više da budem u tome. Postoji takozvano finansiranje projekata sa rodoljubnom temom – projekat Čarape kralja Petra (Milovan Vitezović) u režiji Lazara Ristovskog dobio je sredstva. Otkrilo se da je predsednik komisije Filmskog centra Srbije čovek koji je njegov kum.

Ovo je jedna kumovska zemlja, i Kum Frensisa Forda Kopole je metafora nekih situacija u kojima se nalaze naši kulturni radnici i istaknuta imena.

Da li će postojati Sterijino pozorje posle ovogodišnjeg skandala?

Godinama ne idem na Sterijino pozorje jer više ne postoj autobuski prevoz posle deset uveče iz Novog Sada za Beograd, što je velika sramota. Drugo, većinu tih predstava mogu da pogledam u Beogradu. Ove godine sam otišao i gledao nekoliko predstava koje su bile u konkurenciji ne znajući da će to biti zanimljivo za konačno odlučivanje. Video sam da je žiri doneo stvarno skandaloznu odluku da ne dodeli nijednu nagradu, jer pozorišna umetnost opada i mediokritetska je. I to jednoglasno. To je neverovatno. Tri dana kasnije video sam da se igra predstava Na Drini ćuprija i otišao sam u Novi Sad da je pogledam. Predstava je bila rasprodata deset dana pre Sterijinog pozorja, dakle, ne može se reći da je nasrnuo svet da vidi koja je predstava oštećena. Gledalište SNP-a bilo je ispunjeno do poslednjeg mesta, ovacije su trajale deset minuta, to nije bila klasična publika Sterijinog pozorja, to je bila obična publika na sedmoj ili osmoj reprizi.

Posle predstave, jedne od najznačajnijih u poslednjih 30 godina, bilo mi je jasno da to nisu razlike u ukusima, već da je reč o političkoj smicalici. Mnoge ljude je iznerviralo to što je Kokan Mladenović proširio ideju Na Drini ćuprija i radnju smestio u devedesete kad se nastavio bratoubilački rat u Višegradu. Ovogodišnje Sterijino pozorje biće upamćeno po Kokanu Mladenoviću i njegovoj predstavi. Da je žiri nagradio bilo koju drugu predstavu, jer žiri ima pravo da pogreši, ne bi bilo takvog skandala. Šest puta sam u sedam žirija bio preglasan, to je demokratija, ali da se jednoglasno prećuti takva predstava uz idiotska objašnjenja da je pozorište u krizi… No comment.