Bilans BIA

„Živeo 17. oktobar, dan 13. maja!“, rekao bi Duško Radović. Sa već uobičajenim nedostatkom osećanja za istoriju i njen smisao, nova vlast proglasila je 17. oktobar za Dan bezbednosti, tj. dan BIA (Bezbednosno informativna agencija; nekad OZNA, pa UDBA, pa EsDeBe, pa ErDeBe). Pravoslavni hrišćani toga dana slave Sv. Stefana i Jelenu, ali nećemo se baviti skrivenim porukama crkvenog kalendara. Uostalom, bolje bi im bilo da su za novi 13. maj proglasili 19. oktobar: tad pada Sv. Apostol Toma, onaj neverni, koji je prvo hteo da pipne Hristove rane i da se empirijski uveri u čudo Uskrsnuća; Toma je tako postao osnivač kriminalistike. Umesto takvog opreznog i promišljenog pristupa, Rade Bulatović, direktor, odlučio se za 17. oktobar, dan kada je 1899. Kraljevina Srbija usvojila Zakon o formiranju Odelenja za poverljive policijske poslove pri Ministarstvu unutrašnjih dela, pa odatle i taj jubilej – 106 godina.

Bilo bi tu i boljih datuma, da ne kažemo nekako srećnijih; na primer, 11. juli 1835, kada je knjaz Miloš Obrenović postavio Mihajla Teodorovića Germana za neku vrstu svog Fušea, a sa posebnim zadacima kako sledi: „Želeći bolji poredak u policiji beogradskoj zavesti, osobito pak znati tragove kojekakvih bezdelnika koji važdu među otmena lica, ovo prenošenjem kojekakvih laži, ovo podmetanjem paskvila potpaljuju“ itd., pa kaže konkretnije, pod tačkom 2. „da sami sobom svim mogućim sredstvima istražujete pravo mišljenje Beograđana i u istom prebivajućih stranaca o nama i našoj vladi“ itd. (Branko Bogdanović, Dva veka policije u Srbiji, Beograd 2002). Ta se Kodžina instrukcija zasnivala na čl. 76 Sretenjskog ustava iz februara 1835, iz koga je proizašao Ukaz o sastavu i dužnostima Sovjeta (Vlade) kojim su propisane dužnosti Popečitelja (ministra) vnutrenih dela, među kojima i (pod tačkom 5.) „sprečavanje obrazovanja tajnih društava i motrenje na prosjake i druge skitnice“. Da li je Teodorović nešto postigao na tom planu, ne zna se, jer je Sretenjski ustav loše završio. Zna se da je slična ideja bila prisutna i 1862, kada je u „Ustroenije Ministerstva Vnutreni Dela“ uvršten i novi član 27a, sa idejom da se stvori služba bezbednosti, „Odelenje za poverljive policijske poslove“, koje bi trebalo da se „stara za održavanje unutrašnjeg državnog poretka i opšte zemaljske bezbednosti“. To Odelenje stvoreno je, međutim, tek 1899, na dan Sv. Stefana i Jelene.

Zašto je taj dan nekako nepodoban za Dan bezbednosti? Iz jednostavnog razloga: Odelenje nije sprečilo kraljeubistvo 1903. i Majski prevrat. Bolje da ne idemo u dalje istorijske paralele i opomene. Toliko o istoriji i tradiciji.

Današnja BIA nastala je posle oružane pobune Jedinice za specijalne operacije RDB-a 2001. iznuđenim prepakovanjem Miloševićevog Resora (ćuj: „resora„!) državne bezbednosti u posebnu vladinu agenciju izvan strukture MUP-a Srbije. Onima iz MUP-a sigurno je laknulo: kurtalisali su se teške i opasne hipoteke DB-a kao, praktično, „nevladine organizacije“. Dilema – da li je trebalo raspustiti Službu odmah po prevratu 5. oktobra, danas je od akademskog značaja, mada ništa manje opominjuća. Da se tada postupilo po češkom receptu (rasteramo ih sve, pa ih posle proveravamo i primamo natrag u novu službu), do danas bismo već imali novu i dobro uređenu Službu, Đinđić bi bio živ itd. Ali, ta je prilika propala, kao što su propale i mnoge druge petooktobarske prilike. Tek u januaru 2003. (prekasno, nažalost!), BIA se oslobodila Savića i Bracanovića, ekspoziture Ulemekove linije, ekipe nametnute oružanom pobunom, i krenula da radi svoj posao. Ostalo je istorija…

Ovogodišnja proslava Dana bezbednosti zanimljiva je iz više razloga: pre svega veoma je vidljiv napor direktora BIA Rada Bulatovića da popravi javnu sliku (image) Agencije. Prvo je, preko vikenda, u skoro svim dnevnim novinama (osim „Danasa“; za „Nacional“ ne znamo) objavio oglase za prijem novih radnika; kriterijumi su pohvalno visoki: čak se navode oni iz Zakona o unutrašnjim poslovima, da budemo sa sigurne strane, kako i treba. Poruka bi trebalo da glasi: šta smo mi gori od Intelidžens servisa; više ne zapošljavamo po preporuci i porodičnom pedigreu, nego pošteno. Onda je Direktor dao ceremonijalni godišnji intervju „Politici“ (a kome bi?). Intervju ostavlja dobro odmereni umirujući utisak, ali sa neophodnim upozorenjima, pre svega na „terorizam“, je li, kao nužni i bogougodni prioritet brižne Agencije. Kaže Direktor kako je, eto, došao na čelo Agencije u okolnostima nadasve strašnim; naglasićemo samo „izrazito negativan stav javnosti prema bezbednosnim strukturama u zemlji, a posebno prema BIA“; nešto se ne sećamo takvog „stava javnosti“ – osim ako Direktor ne misli na raspoloženje u Demokratskoj stranci Srbije i nekim njenim koalicionim partnerima (SPS). Bilo kako bilo, BIA se izborila sa tim „stavom“, „depolitizovala se“ i „sprovela najveću kadrovsku obnovu u istoriji bezbednosnih struktura“. Uf! Ovo poslednje bilo bi, da tako kažemo, izvesno preterivanje, ali neka; nadamo se da se pod „kadrovskom obnovom“ ne misli i na vraćanje iz penzije izvesnih kadrova i iz civilstva nekih drugih kadrova koje su prethodnici najurili. Dalje Direktor samozadovoljno prede kao mačak koji je uspešno klepio slaninu: te „obezbeđeno adekvatno prisustvo javnosti“, te „ostvarena izuzetno živa saradnja sa službama zemalja u okruženju i najznačajnijim globalnim službama“. To sa „javnošću“ možda je greška u kucanju: možda je čovek rekao „u javnosti“, misleći na izvesne štampane stvari. „Izuzetno živa saradnja“ je, naravno, za svaku pohvalu – tim pre što je Direktor svoj mandat započeo oštro zamerajući prethodnicima upravo „izuzetno živu saradnju“ sa svima gorepomenutima, ali to samo znači da je Direktor čovek fleksibilan i da uči.

Onda je Direktor donekle skrušeno priznao da, eto, „komisije“ BIA koje su se bavile ubistvom Momira Gavrilovića i „zloupotrebama u prisluškivanju“ jesu završile svoj posao i dostavile rezultate „nadležnim državnim organima“ (tužilaštvima, valjda?), ali eto… Naglasio je da je „najveći interes Agencije“ rasvetljavanje Gavrinog ubistva; prisluškivanje nije naglasio. Drugim rečima: ne znaju ko je ubio Gavru, a u predizbornim kampanjama i još od Gavrine smrti tvrdili su da ga je zasigurno ubio DOS i da će to dokazati; čak ni Biljana Kajganić nije uspela da im pomogne kad je bezuspešno nagovarala Dejana Milenkovića Bagzija da lažno svedoči na tu okolnost. Opet drugim rečima: ispalo je da nemaju dokaza da je Koštunica bio prisluškivan, a godinama i u predizbornim kampanjama tvrdili su da jeste. Direktor je čak priznao da je za vreme vanrednog stanja, „u specifičnim uslovima“, je li, prisluškivanjem „bio neopravdano zahvaćen veliki broj lica“; prethodnici u BIA smatraju da je taj broj mogao slobodno da bude veći, da se samo vodilo računa o stvarnim operativnim potrebama. Uz dužnu ogradu da se to ne može sa sigurnošću tvrditi, Direktor je saopštio da BIA nema „potvrđenih podataka“ o postojanju privatnih prislušnih centara, od čega Milorad Mirčić – nadamo se! – neće plakati u jastuk. Očekivalo se da će Direktor povodom jubileja pomenuti neke ozbiljnije uspehe Agencije, a njih je bilo više nego što bi se reklo po ovom ceremonijalnom istupu. Terorizam jeste seksi tema, ali je kao opasnost za ovo društvo i državu manji od organizovanog kriminala, trgovine narkoticima i ljudima i uopšte tema svakodnevno i operativno mnogo prisutnijih. Recimo, na primer: prećenja tragova bezdelnika koji pronose laži, podmeću paskvile, a ovamo važe za otmene. O tome ni reči, a to čaršiju i vlast ne zanima ništa manje nego u doba knjaza Miloša.

U kulminaciji proslave 17. oktobra, Dana bezbednosti, Direktor je u sedištu BIA (Institut bezbednosti) priredio poveliki koktel, mada je bilo mišljenja da bi ulica Strahinića bana bila podobnija lokacija: relevantne zvanice i njihovi domaćini ionako se stalno tamo viđaju.