Bez stida i srama

Pokušaj krađe skoro dva miliona evra iz državnog budžeta nije ništa novo – dešavalo se, dešava se i dešavaće se, dokle god prilike u Srbiji budu ovakve kakve su. Pokušaj takve krađe kroz konkurs Ministarstva za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja ipak je nešto do sada neviđeno i nešto što skoro grafički ilustruje stepen bezobzirnosti i osionosti aktuelne vladajuće garniture.

Jer, jedno je ono na šta smo naviknuti: da neko krade na kvarno, iz potaje, trudeći se da ga niko ne uhvati. Sasvim je drugo kada se krađa realizuje „u po bela dana“, svima na videlu, bez komplikovanih strategija – kao da vam niko ništa ne sme, iako je svima jasno da ste lopovi.

Ukoliko uz sve to resorni ministar objasni da će dva miliona evra naših para ubuduće tretirati kao svoju prćiju i potrošiti kako on smatra da je zgodno, a zatim ga Vlada posluša i podrži u toj nameri, preostaje još samo nekoliko pitanja koja čovek sebi može da postavi.

1. Da li oni koji danas vladaju zakone krše svesno ili nesvesno?

2. Hoće li iko od njih ikada odgovarati za ono za šta je kriv?

3. Da li je moguće da misle da smo baš toliko glupi ili slepi?

SOCIJALNO OČIGLEDNO: Svako ko je ikada konkurisao za bilo kakvu donaciju ili grant, ko je imao bilo kakve veze s bilo kakvim projektom, zna da to nisu nimalo „lake“ pare – ni nalik konceptu koji se javlja u glavama „običnog“ sveta kad čuje famoznu reč „projekat“. Osim aktivnosti koje moraju da budu realizovane u zadatom roku, jedan od najvećih izazova jeste uspeh na konkursu i uredna dokumentacija: ona podrazumeva detaljnu proveru prijavljenih kandidata, budžeta, ciljeva i razloga zbog kojih se bavite baš time čime se bavite. Srpski rečeno, ide se u „sitna crevca“ i razmatra se svaka stavka svake prijave. Kako bi sve bilo u najboljem redu, ponekad se angažuju eksperti za pisanje predloga projekata, a pri nevladinim organizacijama redovno se organizuju višedenevni treninzi za savladavanje ove veštine. Što se tiče komisija koje daju konačnu reč, one ponekad zasedaju mesecima, kako bi uspele da provere sav pristigli materijal. Pošto se deli novac, tu jednostavno ne sme da bude greške.

Kada je u pitanju konkurs za unapređenje sistema socijalne zaštite koji je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja raspisalo 27. oktobra 2014, komisija nadležna za kontrolu prispelih prijava uopšte nije morala da uloži toliki trud kako bi uvidela da u čitavoj priči nešto ne štima. Čak i brzinsko iščitavanje spiska odobrenih projekata dovoljno je za takav zaključak – mnogo je organizacija koje nose isti naziv, imena nekih projekata razlikuju se samo u jednoj reči (nazivu opštine u kojoj se sprovode), a ima više gradova u kojima organizacije istog naziva sprovode projekte koji se isto zovu (vidi okvir!).

Nevladine organizacije koje su se bavile ovim slučajem pronašle su još niz nepravilnosti koje upućuju na to da je ovaj konkurs namešten, da su konkurisali ljudi koji nisu ni primirisali sektoru socijalne zaštite i da je neko svesno zažmurio na sve što je mogao da vidi. Da li je u pitanju „nameštanje“ svojim partijskim kolegama, čista korupcija u redovima Ministarstva ili nešto treće, ovaj put nije ni toliko važno. Reč je o konkursu koji je neregularan i o ljudima koji su prekršili zakon.

ŠVRĆAN: U svakom slučaju, stvar je otkrivena u trenutku dok još nije bilo kasno i sprečena je nelegalna raspodela sredstava. Nažalost, tu nije kraj ove priče.

Jer, baš u tom trenutku, umešao se resorni ministar Aleksandar Vulin. Na konferenciji za novinare održanoj 30. novembra, on je najavio da će dva miliona evra, prvobitno namenjena projektima unapređenja socijalne zaštite, biti preusmerena u Fond za lečenje retkih bolesti dece. „Ima li šta bolje nego da našoj deci kojoj je teško damo taj novac, umesto da ga samo vratimo u budžet?“, upitao je Vulin s tugaljivim izrazom lica, blago se nasmešivši dok je konstatovao kako će „sada biti više mogućnosti da se nekom ‘švrćanu’ da šansa za bolji život“. Cilj ove monodrame bio je višestruk. Pre svega, pričom o Fondu za retke bolesti išlo se na čistu emociju građanstva – kad već zbog kojekakvih lopova ne idu tamo gde bi trebalo da idu, pare odlaze bolesnim „švrćanima“. Da je Vulin rekao da odlaze, recimo, u fond za izgradnju ovog ili onog vodovoda ili kanalizacije, u fond za obnovu kuća ili u fond za decu s ulice, dramski efekat svakako ne bi bio isti. Uvek bi se našao neko ko bi prigovorio ministrovim planovima. Ovako, pred „švrćanom“, prirodno je da se niko ništa ne zapita i da možda čak i pozdravi humani ministarski gest.

Osim toga, sigurno je da su scenaristi i glavni izvođač zamislili da skrenu pažnju javnosti sa sopstvene i odgovornosti onih koji su pokušali da pare pokradu. Ako pare nisu podeljene, nikom ništa. Niko nije kriv, „puj pike, ne važi“.

Konačno, bio je tu i jedan pomalo skriveni cilj, koji je ministar mnogo očiglednije gađao nekoliko dana kasnije. Kada se zbog njegove najave podigla silna buka, on je konstatovao kako je „kriminalizacija konkursa počela od organizacija koje na konkursu nisu prošle“, kao i da za „ovakvu situaciju nije odgovorno Ministarstvo, nego oni koji nisu mogli da sačekaju rezultate“. U prevodu, čitavu stvar organizovale su nevladine organizacije koje, eto, nisu prošle na konkursu, a koje su ministru verovatno mrske još iz vremena kada je bio visoki funkcioner JUL-a i, kao takav, vrlo gadljiv na strane donacije, civilni sektor i svaku vrstu „projekata“. Sledeće ministrove reči dokaz su da to nije samo utisak i da postoji mogućnost da je zaista na pomolu obračun sa nevladinim organizacijama: „Možemo da organizujemo i potpuno internu kontrolu i vrlo rado ću to uraditi, ali očekujem od javnosti i nevladinog sektora i svih ostalih da imaju puno poverenje u rezultate komisije, što ste tražili. Biće kao što ste tražili, ali to se neće odnositi samo na ovaj konkurs, odnosiće se i na sve protekle konkurse.“ Preispitaćemo vas sve, dakle. A pritom, sami ste to tražili.

Mnogo je u svemu ovome problema, mnogo bezobrazluka i mnogo bruke za vlast koja se hvalila kako joj je borba protiv korupcije prioritet. Pre i iznad svega, ni Vučić ni svi vulini ovog sveta i ove Vlade nisu gazde našeg novca; nisu ključari budžeta, koji iz njega uzimaju po svojoj volji i presipaju iz jedne u drugu vreću. Ispostavlja se, međutim, da oni s tom činjenicom nisu upoznati. U trenutku pisanja ovog teksta – u utorak 9. decembra – Vulin je slavodobitno obznanio da je Vlada već prebacila novac u Fond za lečenje dece obolele od teških bolesti i da je time čitava stvar završena.

Što se tiče Vulina, to ništa ne menja na stvari, ali dodatno obeshrabruje svaku nadu da je u ovoj zemlji moguća primena zakona i prava: gospodin ministar je nešto rekao, a gospoda ministri s premijerom na čelu su mu to samo odobrili – ne mareći pritom za posledice svog čina, pa ni za elementarnu pristojnost prema onima koji taj budžet pune. Ispalo je da je Vulinu dva miliona evra ostavio bogati ujak iz Amerike, pa je on, suočen sa zlim NVO-ima, odlučio da novac pokloni bolesnoj deci. Drugari iz Vlade potapšali su ga po ramenu i rekli da se slažu, a najveći drugar oličen u premijeru tako je odgovorio i na pitanja da li će i ovaj put stati iza brljivog i brbljivog ministra.

U međuvremenu, ono čega Vulin i njegovi saborci moraju da budu svesni jeste činjenica na koju je upozorio Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija: „Nije pretpostavka za krivično delo da novac mora da bude potrošen. Ukoliko neko zloupotrebi svoj položaj da bi nekome drugom naneo štetu ili korist, to je krivično delo, bez obzira da li je uspeo.“ U ovoj priči, dakle, ne sme da bude prećutne abolicije: pored gospode koja su registrovala udruženja samo da bi dobila velike pare, moraće (ili bi trebalo) da odgovaraju i gospoda članovi komisije pri Ministarstvu, i svi koji su bili uključeni u lanac odlučivanja. To podrazumeva i gospodina Vulina, odgovornog ne samo za pokušaj krađe budžetskih sredstava već i za niz sramotnih izjava i činova koji su sledili. Namera da se sve to zataška navodno humanim pobudama, pokrije podebelim slojem patetike, a potom i opravda odlukom Vlade o preraspodeli sredstava, u najmanju je ruku uvreda za inteligenciju svakog građanina i svake građanke Srbije.

KAŽNJAVANJE NEVINIH: Reakcija na ovaj skandal, koji je svakodnevno obogaćivan novim fascinantnim izjavama ministra Vulina, bila je očekivana. Više od osamdeset udruženja građana potpisalo je Zahtev za utvrđivanje odgovornosti i ispravljanje propusta, tražeći pritom: poništavanje neregularnog konkursa i raspisivanje novog; pokretanje istrage po službenoj dužnosti i efikasno procesuiranje svih odgovornih za pokušaj zloupotrebe novca poreskih obveznika i hitno razrešenje ministra Aleksandra Vulina. „Ministar Vulin ne samo što nije reagovao adekvatno na nepravilnosti iz konkursa već je odgovorio napadima na civilni sektor i najavom nezakonitih odluka kakva je preusmeravanje ovih sredstava u Fond za lečenje dece“, navodi se, između ostalog, u saopštenju koje su potpisale sve najznačajnije i najuglednije nevladine organizacije s višedecenijskim stažom. Na konferenciji za novinare organizovanoj tim povodom, upozoreno je da Vulin mora da bude smenjen, i da se ne računa na to da sa funkcije ode svojom voljom. „Mi ne tražimo njegovu ostavku, mi se na njegov moral ne pozivamo apsolutno“, rekao je Dragan Popović iz Centra za praktičnu politiku.

U međuvremenu, objavljeni su podaci ne samo o organizacijama koje su htele da zloupotrebe konkurs, već i o onima kojima je taj konkurs bio jedini način opstanka. Između ostalih, tu je novosadsko udruženje „Živeti uspravno“ koje će teško izdržati do raspisivanja novog konkursa iduće godine, a od kojeg direktno zavisi pedesetoro ljudi koji ne mogu da žive bez tuđe pomoći. „Ne mogu da pokrećem ni ruke ni noge, pomoć mi je neophodna 24 sata dnevno. Samostalno jedino mogu da govorim i da dišem. Asistent me oblači, vodi u toalet, umiva, hrani, vodi na posao, kod prijatelja, na koncert, u pozorište“, rekla je za „Blic“ Ljiljana Čakmak, obolela od kvadriplegije. Podjednako je potresno i svedočenje Dimitrija Blagojevića, predsednika Udruženja paraplegičara iz Paraćina, koji navodi primer dvoje korisnika usluga njegovog udruženja: u pitanju su sin i majka koji su oboje slepi i koji su „bez pomoći gerontodomaćice mrtvi ljudi“.

Posle svega, najviše su kažnjeni oni koji su najmanje krivi i oni koji do novog konkursa moraju da rade još nešto osim da govore i da dišu. Ministar Vulin nije im se izvinio, nije se zacrveneo od stida, nije se sažalio nad „švrćanom“ koji ne vidi ili koji ne može da se kreće, a koji je zbog njegove bahatosti osuđen na nemoć i tokom sledećih godinu dana. Naprotiv. Nevladinim organizacijama koje su konkurisale poručio je da se „ubuduće ne oslanjaju samo na budžetska sredstva, već da traže i druge načine finansiranja“, da se obrate donatorima i komuniciraju sa lokalnim samoupravama. U prevodu, da mu se skinu s grbače. „Oni koji su izrazili sumnju u ovaj konkurs mogu da budu zadovoljni jer je on stopiran; oni koji smatraju da mogu i treba nešto bolje da urade, oni će to uraditi iduće godine kada će ponovo biti raspisan konkurs“, rekao je ministar, konstatujući da je za njega priča o konkursu završena, bez obzira na to što bi sve još trebalo da ispita Državna revizorska komisija.

U svakoj od garnitura koje su do sada vladale Srbijom, bilo je ljudi koji su svojim ponašanjem, stavom i postupcima predstavljali živu ilustraciju prirode ovog ili onog režima. Iako su se u naše doba za to mesto mnogi junački borili, jasno je da se kvalifikovao samo Aleksandar Vulin. U svojim prethodnim političkim inkarnacijama (s razlogom) važio je za jednu od antipatičnijih figura na javnoj sceni, da bi u ovoj postao i nešto više od toga: dežurni klovn režima, osoba od koje se očekuje da se javno dodvorava premijeru, čovek koji izgovara ono što racionalni ministri nikad izgovorili ne bi i, na kraju – političar koji će ostati upamćen kao odgovorno lice u slučaju jednog od najbahatijih pokušaja krađe iz budžeta i isto tako bahate, ali sasvim uspešne prenamene budžetskih sredstava.

Da je ćutao ili govorio smisleno, u njegovom ministarstvu mogla je da se sprovede istraga, da se utvrde krivci i da se čitava stvar završi novim konkursom i kažnjavanjem krivaca.

Da je ćutao ili reagovao smireno, neko je možda još i mogao da poveruje kako današnji ministri imaju poštovanja prema državnom budžetu i ne percipiraju ga kao ličnu svojinu.

No, tokom dvadeset i kusur godina karijere, Aleksandar Vulin nikada nije znao da ćuti, a ni smislena priča i smirena reakcija nisu mu bile jače strane. To ga je mnogo puta skupo koštalo, ali tada su bila drugačija i vremena i Vulinovi politički zaštitnici.

Danas, kada ga štiti čovek moćniji od svih, pozicija mu je očigledno osigurana – ma šta da uradi ili kaže. Može im se obojici.