Beograd: grad svojih građana ili privatnih investitora?

Serija javnih tribina nedeljnika “Vreme” “Beograd, pa malo je i naš” posvećena je ključnim pitanjima razvoja i života u Beogradu. Ideja je da se kroz razgovore sa stručnjacima, predstavnicima institucija i građanima otvori prostor za argumentovanu javnu diskusiju o tome kako se grad menja, ko i na koji način donosi odluke o njegovom razvoju, kao i kakav Beograd građani žele da vide u budućnosti.

Druga tribina, održana u ponedeljak 23. marta, bila je posvećena urbanizmu u Beogradu – načinu na koji se planira i gradi, odnosu između javnog interesa i investitorskih projekata, o sudbini javnih prostora, zelenih površina i nasleđa, ali i o tome da li Beograd ima jasnu viziju razvoja ili se menja stihijski.

Na tribini su govorili arhitekta Branislav Mitrović, gradski odbornik i član PSG-a Stefan Simić, narodna poslanica SSP-a Mila Popović i aktivista pokreta “Beograd ostaje” Marko Jakšić.

DESET GODINA OD SAVAMALE

Tribina je otvorena konstatacijom sa kojom su se gosti složili – da je rušenje u Savamali u aprilu 2016. promenilo sve kada je u pitanju izgradnja u Beogradu, poštovanje zakonskih procedura, vrednovanje javnog interesa i konsultacija struke. Divljačkim rušenjem pod okriljem mraka pre deset godina započela je nova epoha u Beogradu – privatni, investitorski interes stavljen je na prvo mesto, a država je obezbedila sva sredstva da se on sprovede u delo.

Poslanica i predsednica gradskog odbora Stranke slobode i pravde Mila Popović rekla je da je rušenje Beograda “počelo rušenjem Savamale”. Kako je istakla, “tada je država prestala da postoji, tada nisu reagovale institucije i tada je jedan čovek umro od posledica maltretiranja te večeri – čuvar Slobodan Tanasković. Rušenje u Savamali je početak onoga svega što nas je sačekalo i najbolji primer toga je Beograd na vodi”.

Dešavanja u Savamali dovela su do toga da “danas može da se desi da se probudite, otvorite prozor i ugledate bager ispod svog prozora, da neko hoće da vam zakloni pogled na nebo, na sunce”, objašnjava Mila Popović. Dodaje i da smo zbog Beograda na vodi ostali bez železničke stanice u centru grada, autobuske stanice u centru grada, bez jednog mosta. “Smetao im je izgled, smetala im je buka; pretnja je bila da ćemo ostati bez Sajma, a sada se Beograd na vodi širi sa jedne strane, a sa druge Ekspo”, zaključuje Mila Popović.

Arhitekta Branislav Mitrović objasnio je da smo “izgradnjom Beograda na vodi izgubili kvalitetan gradski prostor, te da je trebalo da bude raspisan javni konkurs gde bi struka širokim konsenzusom mogla da kaže kako da bude uređen taj prostor”. Ukazao je kako je struka uspela da ubedi donosioce odluka da odustanu od rušenja Sajma i Generalštaba.

Gradski odbornik i član Pokreta slobodnih građana Stefan Simić ocenio je da “Beograd na vodi jeste nastao tako kako je nastao, jeste država prestala da postoji kada su došli ljudi sa fantomkama i kada je jedan čovek izgubio život”. Međutim, dodaje da u tom naselju žive građani Beograda i da “ko god želi da bude na vlasti mora da se obrati i tim ljudima”.

KAKO SE GRADI U BEOGRADU

Narodna poslanica Mila Popović je naglasila da je “grad pod vlašću Srpske napredne stranke grad za investitore, a ne za građane”, odnosno da se odluke o urbanizmu u gradu donose na relaciji SNS i investitora koji su njima bliski.

Dodaje da Beograd danas “kao da je grad za investitore, a ne za ljude” i skreće pažnju na to da su se ranije gradili vrtići, a danas već godinama prvog septembra nije otvorena nijedna nova škola, te da na levoj obali Dunava ne postoji ni gimnazija. Kao glavne probleme Mila Popović je istakla izgradnju metroa i problem fabrike za preradu otpadnih voda, navodeći da je Beograd jedina evropska prestonica koja fekalne vode izliva direktno u Savu i Dunav.

Stefan Simić je naglasio da razgovara sa građanima o stvarnim problemima – kanalizaciji, fabrici za preradu otpadnih voda, upisivanju dece u vrtiće, ali da je veliki problem korupcija i pad poverenja građana u institucije. Objasnio je da “nema ništa protiv privatne inicijative, da je treba gajiti, ali da se ne sme dozvoliti da privatni interes bude ispred javnog”. Simić je dodao će se “posle smene SNS-a morati raditi transparentno da bi se povratilo poverenje ljudi u institucije”.

Kada je u pitanju izgradnja metroa, Stefan Simić je dodao da “ako se pogledaju slični projekti u drugim evropskim gradovima, metro se ni u narednih 15-20 godina neće izgraditi”.

Arhitekta, urbanista i aktivista udruženja “Beograd ostaje” Marko Jakšić ukazao je da urbanizam mora da štiti javni interes. Osvrnuo se na naziv tribine – “Šta gradimo, a šta rušimo”, odgovarajući da se gradi “u skladu sa interesima privatnih investitora, a da se ruši javni interes”. Kako je objasnio, planska dokumenta donose politički organi bez konsultacija sa strukom. “Struka je svedena na pukog izvršioca. Imamo dobre arhitekte koje niko ništa ne pita”, zaključuje Jakšić.

DA LI JE SVE ŠTO SE GRADI POGREŠNO

Gosti su poveli diskusiju i o gradnji Prirodnjačkog muzeja i akvarijuma na Ušću. Na konkursu za ovaj projekat pobedilo je idejno rešenje biroa arhitekte i profesora Branislava Mitrovića.

“Prirodnjački muzej i akvarijum imaju svoje uporište u nauci i kulturi. Ne radi se o privatnom interesu, već o objektima javne namene i društvenom interesu. Prostor Ušća je od Dobrovićevog vremena planiran za kulturne sadržaje. To nije nikakav delfinarijum i atrakcija, već deo naučne infrastrukture ovog grada”, rekao je Mitrović.

Poslanica SSP-a Mila Popović upitala je “da li nam je zaista potreban akvarijum u Beogradu kada delovi grada nemaju kanalizaciju”.

Odgovarajući na pitanje o akvarijumu, aktivista pokreta “Beograd ostaje” Marko Jakšić naglasio je da se dobrim projektnim rešenjima ne smeju pravdati urbanističke “svinjarije i društvene nepravde” jer onda “ulazimo u Pandorinu kutiju i jednu jako opasnu zonu, gde imate jednog faraona koji pravi velelepne objekte koji samo njemu služe, ili nikom ne služe, dok ih porobljen narod plaća i gradi”, zaključuje Jakšić. Upitao je i da li je više u javnom interesu imati postojeći park koji košta nula dinara ili graditi akvarijum od devedeset miliona evra.

Stefan Simić je istakao da građani nemaju poverenje u bilo šta što vlast SNS gradi, nebitno da li bi bilo dobro za grad ili ne. Kako je dodao, “ne mogu se zanemariti prethodni konkursi”, objašnjavajući da je u ovom trenutku situacija takva da “kada bi naprednjaci gradili bolnicu za lečenje kancera, građani ne bi u to verovali”.

Branislav Mitrović je rekao da se u ovom slučaju “struka pitala” i dodao da “nije bio politički konkurs, niti konkurs koji je raspisao Vučić, ili bilo ko od vlasti, nego prosto – profesija, na osnovu prethodnih urbanističkih planova”. Postavio je pitanje “u kakvu situaciju ćemo doći ako instituciju konkursa stavimo pod znak pitanja”.

Mitrović je naveo da je njegovo rešenje dobilo prvu nagradu jer su se “zaista odgovorno trudili” da stvore sliku o “zelenom tepihu”. Dodao je i da su, dok zvanično nije bilo objavljeno da ti projekti ulaze u program specijalizovane izložbe Ekspo 2027”, imali “miran rad”. Kako je dalje objasnio, “sada je stvorena takva atmosfera nepoverenja i misli da se a priori pojedini zaključci donose bez nekih bazično proverenih stvari”.

Rekao je da su i akvarijum i muzej u javnom interesu, da veruje u taj projekat i da iza njega stoji uprkos nepoverenju dela javnosti, kao i da ne želi da se projekat stavi u isti rang sa Beogradom na vodi.