Benksi iz našeg sokaka

Imam ambivalentan odnos prema grafitima. Naletao sam kroz život na svakojake, svuda po svetu. Mnoge od njih sam voleo. Recimo jedan je bio na pročelju evangelističke crkve u Nojkelnu, u Karl Marks štrase, gde sam živeo, tačno preko puta ulaza u zgradu. Na njemu je belom farbom na zagasito crvenoj cigli bio prikazan Isus u obliku Čiča Gliše s oreolom, raspet na krstu koji nagnut od težine puca u podnožju, uz svima poznatu onomatopeju loma iz stripova i crtanih filmova – CRACK! Bilo je neke čudesne topline u svemu tome, nečega nalik na oljuđenje ustanove koja nam u velikoj meri određuje život, koliko i škole, bolnice, policija ili fabrike.

Sećam se tako jednog na koji sam naleteo vraćajući se peške kući iz Ljermontovljeve, gde sam podigao vozačku dozvolu pri kraju NATO bombardovanja 1999. Tek što sam prešao sablasno pustu Ustaničku i krenuo kroz šumu ka Pašinom brdu, s desne strane mi se ukazao ogroman grafit na zidu na kojem je stajalo – “Slobo, hvala ti za geto! Reperi”.

Ta forma društvenih komentara u formi dijaloga s nekim ko zapravo nije tu, najčešće usled nedodirljivosti položaja koji zauzima u poretku, ono je što ih čini tako jedinstvenim i monumentalnim. Taj lucidni glas nepristajanja u ime obespravljenih koji nemaju drugu platformu osim zida. Ili kad sam se šesnaesticom vraćao s Novaka preko Brankovog mosta, u poznu jesen 1993, u jeku embarga, ratne psihoze i hiperinflacije, i na fasadi Agencije za privredne registre ugledao crnim slovima ispisano – “Nije bitno”. Ne mogu vam opisati lekovitost tog trenutka i do koje mere je taj lakonski, tipično beogradski odgovor na surovu stvarnost dobio dublju i sadržajniju komponentu, koja mi se utkala u život trajnije od mnogih saznanja koja su mi bila dostupna tokom godina. Jednako snažan uticaj imali su grafiti s Berlinskog zida, s kojima sam se susretao tokom boravaka u tom gradu krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Bila je to istinski demokratska platforma otpora sistemskom civilizacijskom ludilu na samom limesu geopolitičke napetosti.

U svoj toj masi škrabotina i izuzetnih likovnih ostvarenjam svoje mesto blizu Rajhstaga našao je i ubedljivo najružniji među njima, ispisan četkom i farbom boje govneta, “Jeb’o zid” sa sve crticom posred Z. Sve tako s apostrofom. Baja je vodio računa o pravopisu, ne znajući da je u srpskom dozvoljeno glasovno sažimanje, te je, osim što mu je grafit vizuelna šitina, ispo i glup. Al’ se kraljina upiso u istoriju na ponos i diku mu roda. To smo mi, najčešće, manje-više. Ovaj prizor, uz opis Srbina iz trinaestog poglavlja Orvelovog prvenca Niko i ništa u Parizu i Londonu, govori više od antropološke studije.

foto: privatna arhiva

“JA POSTOJIM”

Grafiti o kojima je ovde reč pojavili su se kao trend u Njujorku sedamdesetih, u vreme njegove najveće ekonomske propasti. Predstavljali su vizuelni odgovor na zanemarivanje infrastrukture i loše uslove života u radničkim naseljima, kao i sve izraženiju getoizaciju i nedostatak socijalne mobilnosti. Stoga su pretežno mladi crnci i Hispanosi s dna kace ispisivali svoje poruke na vagonima metro linija iz predgrađa koje su saobraćale prema Menhetnu. Pored političkih poruka, njihov primarni fokus u to vreme bio je na ličnom identitetu i vidljivosti u zapostavljenim delovima grada.

Dok su rani grafiti često bili čin individualnog otpora, vremenom su postali direktno sredstvo društvene i političke kritike u rukama marginalizovane većinske populacije. Samo crtanje imena (tagovanje) u javnom prostoru, posebno u metrou, bilo je politički čin kojim bi poručivali Ja postojim! Iako su se mnogi rani crtači fokusirali na stil i slova, postojale su i direktne poruke protiv policijske brutalnosti, rasizma i korupcije gradskih vlasti, da bi početkom osamdesetih umetnici poput Kita Haringa na mala vrata uveli društveni aktivizam, počevši da koriste grafite za podizanje svesti o specifičnim socijalnim problemima, uključujući rastuću krizu s galopirajućim širenjem AIDS-a ili antiratne poruke. Iako su grafiti počeli kao supkulturni pokret fokusiran na stil, oni su suštinski bili neraskidivi od političkog i socijalnog konteksta Njujorka tog vremena. Teorijski gledano, grafit iz ovog perioda posmatra se kao medij pobune protiv dominantnih političkih struktura i komercijalizacije javnog prostora. Međutim sve što je lepo ima kraj – baj, baj, baj…

Grafiti su svoju slavu kao trendi sredstvo pobune protiv establišmenta stekli globalno zahvaljujući širenju pop kulture video-klipovima putem njujorškog Em-ti-vija, potpuno novog fenomena, u početku kablovske a ubrzo i satelitske televizije, koja je 24 časa emitovala spotove bendova snimane pretežno na lokacijama američkih megalopolisa pretrpanih grafitima, radi dobijanja uličnog kredibiliteta prevashodno hip-hop autora, ali i postizanja atraktivnijeg vizuelnog efekta koji produkciju nije koštao ništa. Tako su u pop kulturu uleteli grafiti autori poput Blejda, Dondija, Zefira, Lejdi Pink, Feb Fajv Fredija, koji se sa Žan-Mišelom Baskijatom pojavljuje u čuvenom spotu “Blondi” rađenom za pesmu “Rapture”, kao i Future 2000, koji s grupom “Kleš” nastupa na njihovom poslednjem pravom albumu Combat Rock, repujući u pesmi “Overpowered by Funk”.

Uskoro se snimaju i filmovi poput Wild Style, izdaju publikacije tipa “Subway Art” Marte Kuper i Henrija Čalanta, koja se distribuirala ko Biblija, i eto nama planete uzduž i popreko išarane autolakovima. Odmah su reagovale i galerije, da bi ceo taj džumbus bio propraćen i sociološkim, kulturološkim i fenomenološkim studijama u okviru akademske zajednice. Međutim, kada se osim društvenog fenomena u polje razmatranja osim politike, sociologije, antropologije i kulture uključi i ekonomija, stvari postaju zanimljivije. Pa, krenimo redom, od lokala, leta gospodnjeg 2026.

foto: privatna arhiva

PANDEMONIJUM NAJBANALNIJEG VANDALIZOVANJA JAVNOG PROSTORA

Zgrada i kraj u kojem živim presrani su grafitima. Ceo potez od Pop-Stojanove do Olimpa, od Cezea do Zvezdarske šume, doslovce je preplavljen. Nijedan ulaz, nijedna kuća, nijedan prolaz, nijedna ulica, nijedno igralište nisu pošteđeni. To je pandemonijum najbanalnijeg vandalizovanja javnog prostora u istoriji ovog grada, i to podjednako privatne, državne i društvene imovine, dok su klasna svest, solidarnost, aktivizam i politička i društvena alternativa na najnižem nivou.

U ovom opštem bezumlju koje traje već previše dugo i na štetu svih, svest o opštem dobru isparila je kao voda na žezi. Priča o Njujorku sedamdesetih indikativna je zato što je grad do 1984. trošio oko 150 miliona dolara godišnje samo na pokušaje čišćenja i obezbeđenja metroa. S tačke gledišta kako administracije tako i stanovništva, to je bio čist gubitak i uništavanje javne infrastrukture megažvrljotinama i likovnim sadržajima bez ikakve trajnije umetničke vrednosti.

Znači ne govorimo o Futuri, Fab Frediju ili Sejmu (Baskijatu iz street art faze, op. a.), a naročito ne o Benksiju s ove strane bare. Te zvezde su većinom pripadale srednjoj klasi pre no što su se do’vatile autolakova, a čak i Futura, koji je četiri godine proveo u ratnoj mornarici obišavši svet, dolazi iz radničkog miljea sa stabilnim domom na Upper West Sideu Menhetna. Feb Fajv Fredi je kumić Maksa Rouča, jednog od najvećih džez bubnjara i pionira bi-bapa, višestrukog člana raznoraznih kuća slavnih od “Downbeata” do “Modern Drummer”. Sejmo je iz imućne kuće u Bruklinu, otac mu je bio računovođa i preduzetnik a majka modni dizajner, i pohađao je privatnu školu “Sveta Ana” na Bruklin Hajtsu.

Stoga se vratimo tamo gde je fundament. Cela ta priča o umetnosti ili vizuelnom iskazu bunta potlačenih ispostavila se kao šminka za uglavnom običnu destrukciju tuđe imovine. Za prosečnog šljakera koji ide na posao, išaran vagon ili fasada nisu “galerija” nego dokaz da grad propada i da niko ne održava red. To su slike sunovrata društva. Pritom on zna da milioni dolara poreza, umesto na škole ili bolnice, iz iste kase odlaze na pranje grafita. U Njujorku su te sume sedamdesetih i osamdesetih bile doslovce astronomske.

U jednom trenutku sve je počelo da se svodi na ego trip koji je pospešivala industrije autolakova. Mnogi art kritičari koji su u početku strasno pratili scenu kažu da tu nema skoro nikakve poruke, već si svedočio defileu gomile klinaca koji se međusobno takmiče čije će ime biti na više mesta, bez ikakvog obzira prema okolini. Onda je u sve, po starom dobrom kapitalističkom običaju, uleteo biznis i sa njim komercijalizacija. Kad se vandalizam upakuje u skupi brend i prodaje kao kul i umetnost ulice, to deluje podjednako pretenciozno i licemerno, jer znate da iza svega stoje firme koje su zapravo ključ dugotrajnosti ove priče – proizvođači autolakova.

Zamajac je pokrenut davnih dana sa “krylon” i “rust-oleum” sprejevima. To su bili obični industrijski autolakovi za farbanje radijatora i branika, koje je manguparija sedamdesetihih lapala iz gvožđara jer nije imala kinte. Pošto Njujork usled pandemije grafita uvodi hemijsko pranje vozova i zabranu prodaje sprejeva maloletnicima, to je paradoksalno podiglo potražnju – što je bilo teže doći do boje, to je ona postajala svetiji Gral. Krenula je i pomama za postojanijim bojama, a onda su se sa, sve složenijim likovnim zahtevima, tražile i mogućnosti za finese.

Prvi grafiteri su skidali kapice sa dezodoransa ili laka za kosu da bi dobili tanju ili deblju liniju, što je industrija ubrzo nanjušila. A onda se devedesetih pojavljuju evropski brendovi – nemački “montana cans” i “Belton”, i to iz više razloga, među kojima je najvažniji nova tehnološka formula, jer je klasični autolak previše tečan i curi. Namenska industrija je napravila boju sa više pigmenta i manje razređivača, što omogućava takvu preciznost da sve izgleda kao da je odštampano, a ne iscrtano rukom. Industrijski sprej je providan, moraš tri sloja da udariš. Ovi su nabili toliko pigmenta da se, recimo, crni zid belom bojom pokrije iz prve, što je znatno ubrzalo nanošenje crteža na površinu. Kompanije poput “Montane”, “Ajronlaka” ili “Molotova” razvile su asortiman do neslućenih razmera, te su uz standardni sprej krenule da u desetinama nijansi šire proizvodnju na markere, maske, rukavice, pa čak i odeću. To je postao zatvoren ekosistem u kojem profi “buntovnik” troši više stotina evra u prodavnici da bi “intervenisao” na zidu. Doslovce su preuzeli ono što je u začetku bilo besplatno i ilegalno i pretvorili ga u pasiju koja zahteva ozbiljnu pretplatu.

Stvar je postala toliko isplativa da su švapski “Montana Colors” i španski “MTN” proveli 20 godina u pravom korporativnom ratu, tužeći se međusobno oko imena “montana”, dok su pubosi, koji su posle pet minuta adrenalinskog šaranja po tuđoj fasadi ubeđeni da su deo globalne andergraund porodice, zapravo služili kao pešadija u marketinškom ratu dve fabrike farbe. U međuvremenu je stvoren novi fetiš od tzv. dizni – uveli su na desetine različitih kapica za sprej: “skinny” za detalje, “fat” za popunjavanje, “calligraphy” za fensi slova. Svaka se naplaćuje, svaka se prlja i baca. Čist potrošački mentalitet. Danas te firme sponzorišu “legalne” zidove i festivale, što predstavlja vrhunac cinizma: fabrika ti proda boju, organizuje ti festival, dovede kustoskinju da ti pohvali “bunt”, a gradska čistoća posle kupuje njihovu hemiju da to skine sa preostalih zidova. To je savršeno zatvoren krug kapitala. Bukvalno su pretvorili vandalizam u lajfstajl obrazac. Grafiti su postali hipsterska dekoracija, tapete za skupe kafiće i kancelarije IT firmi koje hoće da deluju “urbano”.

I sad kad sve to zamešateljstvo prebaciš u Srbiju Felix, jedno nestrukurirano društvo na svim nivoima osim vladajuće tiranije, dobiješ opšte simuliranje nečijeg tuđeg života koji ne nudi odgovor ni na jedan rastući politički, socijalni ili klasni problem, već samo doprinosi još većem produbljivanju apatije i potpunom anesteziranju društva, koje se iz dana u dan u svim segmentima sve više udaljava od civilizacijskih standarda. Sve ovo je samo imitacija života, kojoj svi doprinose podjednako svojim nečinjenjem i biranjem linije manjeg otpora. Dovoljno je pogledati sadržaje grafita po Beogradu i kristalno je jasno da je to sve samo jedno izdrkavanje lišeno dubljeg sadržaja i smisla, u kojem nema ni a od arta i ni k od klasne borbe, ali jedno ostaje kao neupitna činjenica, a to je da je u pitanju najupečatljiviji odraz rasula u kojem se društvo nalazi.