Kako vlast sebe predstavlja kao žrtvu sopstvenih građana

Grafiti su uvek bili izraz pobune, glas onih koji žele da se izraze, a mediji im nisu dostupni. Sada se kreativnost preselila na društvene mreže, transparente, tribine… Međutim, zidove su zauzeli oni kojima nikad dosta prostora. Sagovornici “Vremena” su saglasni – kada negde osvane jedan grafit, originalan i autentičan, zna se da je reč o kreativnom pojedincu koji iskazuje lični stav. A kada se iste poruke pojave gotovo istovremeno na velikom broju mesta, teško je govoriti o spontanosti. Kratki izrazi, koji nisu čak ni rečenice, vidljivi su svim prolaznicima, ne mogu se isključiti kao televizor, ponavljaju se i ponavljaju sa idejom da onaj ko ih čita na kraju ili poveruje ili se bar privikne na tu ideju.

SPONTANI KAO STUDENTI KOJI ŽELE DA UČE

Jelisaveta Blagojević, profesorka na departmanu politike Fakulteta za medije i komunikacije, smatra da se ne može bez dokaza tvrditi ko organizuje ispisivanje grafita, ali je važno ne samo ko ih je ispisao već i ko je svesno odlučio da ih ne vidi.

“Tako uvreda postaje dozvoljeni javni govor. Kada studente nazovete ustašama i teroristima, a rektora ubicom, vi ih proglašavate ljudima sa kojima nema razgovora, što je već ozbiljna priprema za sve što njima kasnije može da se uradi”, kaže profesorka.

Za istoričarku umetnosti Milicu Pekić reč je retoričkom pitanju, kao kada bismo se pitali da li su u Pionirskom parku zaista studenti koji žele da uče. I danas, kada fakulteti redovno rade već godinu dana – ima li dileme da li je to sedenje u parku izraz ličnog stava ili je posredi drugačija vrsta organizacije, manipulacije i simulacije?

Aktivistkinja Aida Ćorović ni za tren nema sumnju da režim stoji iza grafita punih govora mržnje. Primećuje da se takva retorika pojačala u poslednje dve godine, od kad su počeli protesti.

“Oni će sve učiniti jer za njih pad sa vlasti ne znači samo to već praktično da li će opstati u životu. Upleteni su u kriminal i znaju koliko su pokrali i uništili zemlju”, kaže Ćorović, uz ocenu da je sve ovo deo predizborne kampanje.

KAD JE MALO I STO MEDIJA

Zašto su za ovaj “projekat” potrebne ulice, kad većina medija poput klonova ponavlja sve što vlast želi – “ustaše, teroristi, Piculine sline, ološ, štrokaderi…?

Za Nikolu Ilića, doktoranda i istraživača na Fakultetu političkih nauka, ispisivanje istih grafita liči na projekat jedne partije koja se izjednačila sa državom, i može da se gleda u kontekstu borbe za javni prostor. Poruke su uprošćene i ciljano se šalju.

“Uočava se kontinuitet sa nacionalističkim grafitima iz ranijih godina, poput ‘Kad se vojska na Kosovo vrati’. Zajednički koren je u tom oštro nacionalističkom ili čak ekstremno desničarskom tonu. Na primer, kada se neprijatelj poistovećuje sa ustašama, ideja je da se ‘drugi’ delegitimizuje jer to onda nije druga politička opcija, nego ustaše, dakle nešto najgore, izdajnici, neprijatelji. Poruka je kratka i vi sami unesete značenje”, kaže Ilić.

Do sada su grafite obično pisali oni koji su protiv sistema. Sada je posredi, kaže profesorka Blagojević, jedan neobičan obrt: vlast preuzima izgled pobune.

“Grafit je obično bio sredstvo onih koji nemaju pristup institucijama i medijima, pa im ostaje zid. Sada oni koji imaju gotovo sve medije i ogromne resurse pokušavaju istovremeno da izgledaju kao pobunjena strana. Mislim da se time prikriva stvarna asimetrija moći. Vlast sebe predstavlja kao žrtvu sopstvenih građana, dok građane predstavlja kao silu od koje država navodno mora da se brani. Tako se represija unapred priprema kao samoodbrana,” kaže profesorka FMK.

Dodaje da je vlast procenila da nije dovoljno kontrolisati ono što ljudi gledaju, potrebno je oblikovati i prostor kroz koji se kreću.

“Televiziju možete da isključite, ulicu ne možete. Ako istu poruku čujete od državnog funkcionera, vidite je na televiziji, a onda je pročitate i na zidu svoje zgrade, ona polako počinje da izgleda kao činjenica, kao nešto što navodno svi misle. Grafit treba da ostavi utisak da poruka dolazi odozdo, iz neke spontane narodne ljutnje. Zidovi počinju da nam govore ko ovde pripada, a ko je neprijatelj”, zaključuje Blagojević.

Istoričarka umetnosti Milica Pekić ističe da se sistem plaši ulice i pokušava da je kolonizuje svojom simulacijom života.

“Mislim da Pionirski park, ograđen zamašćenim ogradama, najslikovitije svedoči o prirodi sistema. O tome dosta govori i neverovatna praksa aktuelnog gradonačelnika Beograda da postavlja ograde, barijere, prepreke na svakom mogućem mestu. Da ograničava, kontroliše, sputava. Ali iskreno verujem da su to sve simptomi sistema koji posrće”, kaže Pekić.

Dodaje da će ulična umetnost uvek postojati i da se ne možete lažirati orkestriranim i naručenim akcijama ispisivanja podobnih poruka jer ono što takvim ispisima nedostaje jeste gest otpora, glas margine, rizik i sloboda.

Uspeva li vlast u svojoj nameri?

Nikola Ilić sa FPN smatra da donekle uspeva i da postoji broj birača koji trenutno ne vidi političku borbu između više opcija, već borbu za egzistenciju, veruje da će mu druga strana učiniti sve najgore. Pritom poslate poruke referišu na prošlost i bude stare strahove. Očekuje se identifikacija – ko smo mi, a ko je neprijatelj. Ne opravdava to što druga strana nekad odgovara porukom “Aco Šiptare”, ali podvlači razliku.

“Iako takve poruke možemo osuditi, one dolazi od samih ljudi, i mada nije idealno, to se ne podstiče, dok je poruka blokaderi-ustaše ciljano poslata”, kaže Ilić.

LAŽNI HEROJI I DRŽAVA KOJA SE POMALO STIDI

Nisu samo grafiti tema. Na primer radikali su 11. jula Beograd i Novi Sad oblepili plakatima sa prepoznatljivom kapom i porukom “Generale nek je tvojoj majci hvala”. To je potpisano kao stranački aktivizam i mnogi su ignorisali, ali ni država nije reagovala niti probala da ih organizovano ukloni.

Profesorka Blagojević kaže da, ako na dan sećanja na genocid u Srebrenici, izlepite grad plakatima Ratka Mladića, onda se obraćate i žrtvama, preživelima i svima koji insistiraju na pamćenju.

“Kažete im – znamo šta ovaj datum znači i baš zato biramo da veličamo čoveka pravosnažno osuđenog za genocid i druge ratne zločine. To je, rekla bih, već nešto više od poricanja. Reč je o demonstraciji moći nad sećanjem i ponižavanju onih koji pamte”, kaže Blagojević.

Aktivistkinja Aida Ćorović platila je kaznu kad je jajima gađala mural Ratka Mladića na jednoj vračarskoj zgradi. Međutim, osuđeni zločinac se nigde ne pominje, kao da se vlast ipak malo stidi. Kaže za “Vreme” da u kazni piše sto hiljada dinara za narušen javni red i mir i što je psovala policajce kad su je privodili. Ljudi su, kaže, na takve crteže oguglali, prestali da obraćaju pažnju jer potiskuju.

“Ljudi ne žele da znaju šta se dešavalo devedesetih, naročito generacije koje su u srednjim godinama jer je to onda i njihova odgovornost. A sad je prošlo više od 30 godina i ljudi kažu – nemojte da diramo sad to, veliki zločin a ne genocid i pusti.”

Takvih je kaže, najviše. Ćorović vidi da je nepopularno iznositi istinu koju drugi ne žele da čuju jer žele da se devedesete zaborave.

“Mladi o tome ne uče, čuju samo gluposti ili interpretacije svojih roditelja, tako da su mladi danas često retrogradni, okrenuti veri, rigidniji su od nas. A dok se ne razume politika devedesetih, nama će na vlasti biti Aleksandar Vučić i slični njemu. Istina nam treba, ne radi Bošnjaka nego radi nas”.

To što su se radikali potpisali ispod plakata, Ilić sa FPN objašnjava kao deo šireg obrasca jer je SRS praktično deo vladajuće koalicije. Taj se lajtmotiv sa generalom ponavlja, posebno od izbora 2023. Kad god je tesno, jačaju govor mržnje i nacionalističke poruke.

“Vlast se predstavlja kao da štiti interese Srba, ali na kraju ima za cilj da se ljudi zadrže na tim temama, čvornim tačkama iz prošlosti i da se anastezira trenutna kompeticija. Kada govorite o Mladiću, manje se misli o standardu, o evrointegracijama, o cenama”, kaže Ilić.

Navodi i da misli da na govor mržnje treba odgovoriti isticanjem u prvi plan savremenih problema, tema koje u ovim godinama svetske krize pogađaju i SNS glasače. Istražiač na FPN takođe objašnjava da je, na primer, vladavina prava apstraktan pojam, teško sada može okupiti masu. To će, veruje, doći na red, ali je sada bolje kao odgovor na desničarenje adresirati socioekonomska pitanja koja pogađaju sve u Srbiji.

foto: marija janković

GDE JE KREATIVNOST?

Poruke sa zidova su jednostavne, skoro banalne, a na ulicama nema mnogo kreativnih odgovora. Profesorka Blagojević saglasna je da je propaganda vlasti zastrašujuće nekreativna. Nekoliko istih reči ponavlja se unedogled: “ustaše, teroristi, izdajnici”. Ipak, ne bi rekla da s druge strane nema kreativnosti, samo se ona ne pojavljuje nužno kao kontrgrafit: “Vidim je u studentskim akcijama, performansima, hodanju, biciklima, tišini, kuvanju. Za mene je to politički mnogo zanimljivije od takmičenja u uvredama.”

Od građana se očekuje da svakoga dana budu hrabri, duhoviti i mobilisani, što nije lako, dok druga strana raspolaže novcem, institucijama, policijom, medijima i vremenom.

Ni Milica Pekić ne misli da je kreativnost nestala, naprotiv. Ona osvaja nove prostore slobode, bira teren i taktike borbe.

“Kontinurane protestne aktivnosti u poslednjih 19 meseci, brojne blokade raskrsnica, šetnje, komemorativne kolektivne tišine, višednevni marševi kroz čitavu zemlju pokazuju značaj javnog prostora za političku mobilizaciju i artikulaciju. Duhoviti, inspirativni, provokativni transparenti, raznovrsne manifestacije zajedništva na masovnim skupovima, Trojanski konj, horski ulični nastupi, otisci crvenih šaka na fasadama, bezbroj diskretnih nalepnica ‘Studenti pobeđuju’ na neočekivanim ćoškovima grada, u liftovima, na stepeništu, ali i anonimne, neumorne i dosledne akcije prekrečavanja javnih poruka mržnje, predstavljaju različite manifestacije bogatog kreativnog potencijala. I sve se dešavaju na ulici. I upravo zato, u histeričnoj potrebi vladajuće strukture da se realnost prikrije simulacijom, proizvode se uvek jedne te iste poruke, koje svojom agresivnom i nasilnom logikom neumitno razotkrivaju sistem koji ih proizvodi”, ocenjuje Pekić.

Istoričarka umetnosti smatra da se pre ratova devedesetih još i moglo poverovati u autentičnost poruka mržnje. “Danas priroda ovakvih poruka i ritam njihovog pojavljivanja neodoljivo podsećaju na svetleće reklame kockarnica i kladionica. Tragična zamka za manipulaciju, kontrolu i eksploataciju.”

KAKO SE IZBORITI?

Na poruke mržnje ne treba odgovarati istom merom, nego treba nametati svoje teme, kažu sagovornici “Vremena”. Istraživač sa FPN misli da je najpotrebnije isticati teme koje sve pogađaju – cene stanova, plate, kvalitet života, korupciju.

“Kao što SNS u poslednjih nekoliko meseci nameće pitanja spoljne politike, čime potencijalno pravi podelu i studentskoj listi i opozicionim biračima, jer oko geostrateškog puta nema saglasnosti – da li je opoziciono društvo više građansko ili više nacionalno”, kaže Nikola Ilić.

Istoričarka umetnosti Milica Pekić smatra da nasilan sistem može samo da promoviše nasilje kao oblik partiotizma. Dok zemlja grca u problemima, dok raste siromaštvo, urušavaju se radna prava, a javni resursi rasprodaju i otimaju, dok nam je čitava studentska populacija u kontinuiranom protestu i neprestanoj borbi protiv sistema, sistem nam govori da je najjači. Međutim, demokratske politike života i brige, kako prema ljudima tako i prema živom svetu oko nas, otvaraju pukotine u nametnutom režimu nasilja. Mlađe generacije su tim politikama nedvosmisleno okrenute, sada je na nama da se odučimo od starih navika i prepoznamo simulaciju i nasilje.

“Možda pravi odgovor i nije bolja parola. Možda je odgovor da odbijemo podelu uloga koju nam vlast nameće, da odbijemo da mislimo unutar podela na patriote i izdajnike, heroje i neprijatelje”, kaže Jelisaveta Blagojević.

Dakle, ako se sa narativ koji nameće vlast odbaci u glavi, onda će sve što piše na tarabi i ostati na tarabi. Džabe ste ­krečili.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!