Kad se prebaciš u Srbiju Felix, jedno nestrukurirano društvo na svim nivoima osim vladajuće tiranije, dobiješ opšte simuliranje nečijeg tuđeg života koji ne nudi odgovor ni na jedan rastući politički, socijalni ili klasni problem, već samo doprinosi još većem produbljivanju apatije i potpunom anesteziranju društva, koje se iz dana u dan u svim segmentima sve više udaljava od civilizacijskih standarda. Sve ovo je samo imitacija života
Za jedne „najslobodnija teritorija”, za druge metafora propasti društva. Ivanka Popović, Miodrag Majić, Uroš Đurić, Vladeta Janković i Dragan Velikić za „Vreme” govore kako vide Ćacilend
Te noći pred odlazak u JNA s ekipom sam proveo veče u “Šansi”, potom smo pojeli picu kod Vladimira i zaseli da poduvamo na stepeništu Crkve Svetog Marka. Tu mi se dupe navuklo ‘ladnoće pa sam celu noć proveo povraćajući i s tegobnom mučninom odleteo sutradan za Ljubljanu. Po povratku, zimi bi’ redovno zaseo u “Šansu” s drugaricama sa studija, imali su odlične palačinke s orasima. Neposredno pred rat u delu bašte su otvorili bilijar. Flavio i ja nismo izlazili odatle godinama. Flavio igra dinamično i zvao sam ga Cepačoja. Nije mu se dopalo. Rekô bi mi: “Uki, pa nisam ja Cepačoja!” Te noći, imao sam utisak, trajale su beskrajno, dok se stvarnost oko nas urušavala
