Rekla sam Jovani: molim te, proveri. Kaže Daca: tačno je. Pita Davor: jesi li sigurna? Javlja se Daša: zašto mi svi pišu o Mašiću? Miloš bez glasa kaže: čućemo se kasnije. Piše Elena: recite mi da nije istina? Zove Dragan: šta se desilo, da li ga je neko napao? Tamarin SMS: nema sam. Marko: opet neka greška? Zove Filip: napiši nam za “Vreme”.
Kaže Veran: tačno je.
Par sati pošto sam čula vest, dok pišem ovaj tekst i dalje ne verujem i znam da se isto osećaju svi koji ga znaju. Gledam mreže, mediji objavljuju vest, ljudi komentarišu, pišu lepe posvete. Ne verujem. Nije moguće.
Mašić i ja se znamo više od 30 godina. Svi ga uvek zovemo po prezimenu: Mašić. Ima te nebesko plave oči, ponekad te gleda tako da ne znaš da li se šali ili čudi nečemu. Što me gledaš tako plavo, kažem mu? Ima urnebesni humor, često je jako zabrinut. O onome što ga peče ne priča. Stalno nosi kockaste košulje i preko ramena torbu. Poslednjih godina torba koju nosi dizajnirana je u obliku starog radio-aparata sa dugmićima i zvučnicima.
Radio je Mašiću velika ljubav. Posle Mimi i Džulije, sigurno najveća. On je taj Radio B92 kojeg se mnogi sećaju sa nostagijom. Izveštavao je i za Glas Amerike, pravio je ANEM, mrežu lokalnih radio-stanica, poslednjih godina je radio za BBC i kao konsultant za medije u regionu. Ipak, bio je i ostao B92.
Fantazirali smo, zajedno, da ponovo pravimo neki novi radio, prepirali se, naravno, jer se sa Mašićem uvek svi prepiremo, uvek ima neku svoju ideju, nešto što hoće da istera; ako ne uspe, krene od početka, ništa ne može da ga obeshrabri. Od onih je ljudi sa jasnom vizijom i uverenjima, temeljan i detaljan i potpuno posvećen.
Mlađi ne znaju kakav je novinar bio. Poslednjih godina radio je kao BBC konsultant, proputovao ceo svet, pravio radio-stanice od Afrike do Pakistana. Posle niza godina života u Londonu, vratio se u Beograd gde je radio na postavljaju BBC portala na srpskom. Istovremeno je radio i sa medijima u regionu, od sarajevskog “Oslobođenja” do prištinske “Kohe”. Nikad nisam čula da je umoran, nikada da ga nešto mrzi. Voleo je medije, voleo je novinarstvo.
Često sam mu prebacivala zbog toga što se ne bavi samo novinarstvom, znam da je bio jedan od najboljih za intervjue. Kada je vodio “Intervju dana” na Radiju B92, uvek smo svi u redakciji slušali te njegove intervjue. Umeo je da postavi neko iznenadno pitanje, da okrene stvari naopačke, zbuni sagovornika i tako otvori neku potpuno novu temu, novi ugao. Retki su novinari koji to umeju, koji tako brzo i lucidno misle.
Jedan od najlepših poslova u novinarskoj karijeri prošli smo zajedno, pravili smo reportaže uoči lokalnih izbora 1996, putovali širom Srbije, on je vozio liht plavi trabant – da, nebo plavi trabant – bila je to avantura u svakom smislu i posao na koji smo na kraju nas dvoje bili ponosni, često smo se toga sećali. I verovali smo tada da je Miloševiću došao kraj, verovali smo svi tada, u toj Devedesetdvjoci da je naša uloga u istoriji neobično važna, bili smo hrabri, prezirali smo kompromise, bili smo neuništivi.
Dok su nad Srbijom padale bombe, a mi svi u B92 ostali bez posla, jer smo tako odlučli i nije nas bilo briga šta ćemo dalje, dali smo svi otkaz i pravili smo planove, maštali smo dok su padale bombe, zajedno sa Mašićem, šta ćemo dalje kada konačno nestane taj zli režim i kada mediji budu potpuno slobodni. Kada mi svi budemo slobodni. Čim su sirene prestale, napravili smo novi radio, na internetu, Mašić je bio glavni urednik. Rad sa Mašićem bio je neprekidan posao i zabava. Nekad manje zabava ali svakako neprekidan posao, bez predaha.
Jedan je od “naših ljudi” koji nije umeo da živi bez Beograda. Iz Londona, gde je živeo i radio od 2002, pratio je događanja u Srbiji, održavao svakodnevno veze sa prijateljima, kolegama, stalno bio prisutan. Osmislio je paljenje sveća 2015. ispred Predsedništva Srbije za godišnjicu sećanja na genocid u Srebrenici, iz komfora Londona je došao u Beograd uprkos pretnjama koje je zbog toga dobijao.
Na kraju se potpuno preselio na Zvezdaru i odatle pravio velike planove, šta sledeće radi. Jer Mašić je uvek imao velike planove. Sigurno nije planirao da stane i zato: ne verujem.
Listam knjigu koju je napisao o Radiju B92 Talasanje Srbije. Svedočenje o jednom vremenu i našem Radiju, svedočenje o upornosti, hrabrosti, o razočaranjima, strahovima, o snovima. Tu su i svi oni koji su sada zajedno sa Mašićem na nekim nebeskim talasima, našli su se, čekaju nas ostale. Sigurna sam da i tu Mašić ima neki plan, znam da ćemo voditi beskrajne razgovore. Pa i sada, dok ovo pišem, pričam sa njim, tu je.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Ratko Mladić nije rođen kao nacionalni mit već su njegov oreol planski zidali politički centri, televizije i novine. I to od početka ratova pa do danas, piše „Vreme“ u novom broju
Kako je individualna krivica Ratka Mladića pretvorena u navodnu odbranu čitavog naroda i zašto Srbija još ne želi da se oslobodi tog tereta. Upravo je individualizacija krivice Srbiji nudila izlaz. Presuda nije Mladićeve zločine pripisala Srbima. Imenovala je čoveka, njegovu komandnu odgovornost i dela za koja je osuđen. Političke i medijske elite izabrale su suprotno: da se sakriju iza naroda i presudu jednom generalu predstave kao presudu svima. Jer ako Mladić ostane sam, mora se otvoriti pitanje ideologije, propagande, ratnih profitera i sistema koji ga je proizveo i štitio
Zarad mentalne i moralne higijene nacije, neophodno je suočavanje sa tamnim stranama prošlosti. Ima mnogo ljudi u Srbiji, ali i u Republici Srpskoj, koji se godinama otvoreno suprotstavljaju nacionalizmu, priznaju činjenice o ratovima i zbog toga često plaćaju. Ratko Mladić je dovoljno delio region i Srbe za života. Vreme je da i te podele dočekaju pokop koji bi, za razliku od njegovog, zasluživao sve državne počasti
Pojedine političke partije i državne kompanije preuzele su nadležnosti i poslove diplomatskih i konzularnih predstavništava. To potvrđuju primjeri iz Banjaluke koji kazuju da je krenula mobilizacija građana sa dvojnim državljanstvom da se pridobiju za glasanje na izborima u Srbiji koji još uvijek nisu raspisani
Studenti su praćeni, prisluškivani, snimani, radilo se ne tome da “budu izbušeni” – primenjivana je policijsko-vojna taktika za obračun sa “nevidljivim protivnikom”. Režim je primenio taktiku uhođenja, praćenja, zastrašivanja i javnog blaćenja u želji da od Srbije, u političkom smislu, napravi sprženu zemlju. Ono što sada Vučić radi ne ostavlja mogućnost da poverujemo da bi, ako se desi promena, on i njegovi lojalisti mogli sutra da se uključe u politički život Srbije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapljuvao je sebe u ćošak, odvajajući se od svih, pa i od svoje partije. Zato će, kad stupi protiv 250 ljudi od integriteta sa Studentske liste, konačno stvarno biti sam, kako se već godinama bizarno hvališe
Na šta bi Vučić ličio ispred nekoliko hiljada migratornih mitingaša okružen kordonima i, iza njih, masom bijesnih Novosađana? Zar njegov marš na Novi Sad nije bio otkazan i prije nego što je zakazan
Ko je hteo još Vučića, dobiće još Vučića u podkastu sa Vučićem. Treba ispuniti svaki sekund kampanje i jedino je uzbudljivo pitanje hoće li gosti podkasta moći da dođu do reči
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
