Tezga

Konačno u penziji, moj dobar prijatelj dolazi u Beograd privatno, a posle ko zna koliko vremena zajedno sa svojom suprugom. Više od dve decenije radili su važne poslove u dve značajne evropske prestonice, viđali se vikendom, a u Jugoslaviju, potom u Srbiju, dolazili uglavnom svako svojim poslom, u različita vremena. Sad su napokon došli zajedno i to mora da se obeleži, pa idemo na večeru negde van kuće, čim kod nas popijemo piće dobrodošlice. Još dok nije svukao jaknu, prijatelj iz svoje velike torbe vadi jednu požutelu sveščicu, zapravo nekoliko presavijenih i zaheftanih listova papira otkucanih mašinom, s mnogo ispravljenih („iksiranih“ – seća li se iko još šta znači taj izraz?) slovnih grešaka, u kojoj prepoznajem jednu svoju mladićku šalu kad sam neke bezobrazne stihove na srpskom transkribovao francuskim pravopisom, u stilu Séla Mara kraï bounara… koju sam mu poklonio nekim davnim povodom. Dirnulo me je što moj prijatelj brižljivo čuva tu sveščicu i još neka pisma kao uspomenu na vreme kog se sve više sećamo kao lepšeg, dirnula me i činjenica da su papiri koje smo nekad ispisivali već požuteli.

Na sestrin nagovor (ja sam već bio prestao da verujem u konkurse), prijavim se januara 1974. na konkurs za prevodioca-spikera u francuskoj redakciji Programa za inostranstvo Radio-Beograda, koliko da umirim savest. Kad, gle! – posle mesec dana dobijem poziv da dođem na test. Dođem, obavim test (pismeni prevod, čitanje pred mikrofonom), u komisiji jedan mlad čovek i jedna mlada žena, posle testa malo popričamo na francuskom (koliko da provere moju komunikativnu kompetenciju) i odem kući, uveren da je to sve samo formalnost, već će nečije dete dobiti taj posao nezavisno od formalnog konkursa. Ali posle nekoliko dana pozove me sekretarica redakcije da u ponedeljak dođem – na posao. U redakciji vidim tog istog mladog muškarca – mog prijatelja s početka ovog teksta; ostali članovi redakcije su žene, sve zanimljive ličnosti. Počinjemo da se družimo, prvo na poslu, zatim i van posla. Kad sam se ubrzo oženio, viđamo se porodično. U svojoj minijaturnoj gajbi kod Đerma moj prijatelj i njegova supruga često prave sedeljke. Cela francuska i engleska redakcija nekako su se udevale u tih devetnaest kvadrata, pevalo se uz gitaru, slušale ploče, vodili se ozbiljni razgovori, pričali vicevi.

Tada saznajem šta je to tezga: moj prijatelj mi nudi, ako želim, da umesto njega prevedem par stotina stranica komentara nekog zakona za jednog profesora Pravnog fakulteta. Rok razuman, honorar ohrabrujući. Prihvatam. Prevodim, posle svoje smene, u redakciji, jer kod kuće još nemam svoju mašinu. Moj prijatelj mi periodično donese gomilicu para kao avans honorara, profa je velikodušan i pun razumevanja za mlade, kaže moj prijatelj. Najzad od koleginice iz engleske redakcije dobijam jednu prastaru ali odličnu mašinu (Royal 1924), a kad sam je odneo majstoru u Cetinjskoj da mi ugradi francuska slova, ovaj samo što se nije zaplakao – stari precizni mehaničar je na takvoj mašini učio zanat. Sad radim i kod kuće, mučim se prilično sa starinskom pravnom terminologijom, pravim sve duže pauze. Jednog popodneva moj prijatelj mi donosi ostatak honorara, kao ohrabrenje da najzad okončam tu tezgu. Divim se profesoru koji ima toliko razumevanja i poverenja u nekog koga nikad nije ni video i – prionem na posao. Najzad predam lektorisani prevod svom prijatelju i cela priča ode u zaborav.

Položio sam tezgaroški pripravnički staž i uključio se sa ostalim članovima redakcije u prevodilačko tezgarenje koje nam je obezbeđivalo pristojan, komotan život, čak povremeno i poneku malu ludost, nedostupnu onima koji su živeli samo od svoje plate. Majka tezga, umeli smo često da kažemo.

Moj prijatelj i njegova porodica otišli su početkom devedesetih u inostranstvo, tamo dobili dobar posao, ovde dolaze povremeno službeno i na letovanje. Ubrzo posle rata ponovo letujemo („kao pre rata“) u istoj velikoj kući s bogatom istorijom u malom čakavskom selu u Hrvatskom primorju. Večerali smo za velikim stolom ispod istog onog duda kao pre rata, tuce nas: vlasnica kuće, jedna zanimljiva Holanđanka s romanesknom životnom pričom, moj prijatelj i njegova supruga, moja supruga i ja, jedan francuski par, jedan par Zagrepčana i još nekolicina prijatelja i poznanika. Ćaska se na bar tri jezika (s današnjeg stanovišta: četiri), pije se hladna malvazija.

Gosti se raziđoše, supruge i gazdarica odoše na spavanje, a moj prijatelj i ja ostajemo da dokrajčimo malvaziju. Prisećamo se svojih početaka, radija, koleginica i kolega iz redakcije. Meni pada na um moja prva tezga, kažem prijatelju kako mi do danas nije jasno kako je taj dobri profesor s Pravnog imao poverenja da mi avansno plaća honorar pre nego što sam završio prevod. Moj prijatelj ćuti, brk mu titra, nešto krije. Doliva malvaziju obojici.

Profesor je umro posle prvog avansa, kaže, nije ni stigao da pročita tvoj prevod, naprasno, od srca. Pokušavam da, bez obzira na usporavajuće dejstvo malvazije, shvatim: ali tebi je unapred ostavio iznos honorara, kažem, a mislim: „nadam se“. Brk mu opet igra: ma jok, bre, da li si ikad dobio pare unapred za tezgu? Nisi, naravno. Čekaj malo, pa ko je to platio? Prijatelj diže čašu da se kucnemo. Shvatam: on je platio moju tezgu. Ali zašto? Moj prijatelj smišlja formulaciju koja neće biti patetična: zar je trebalo da tvoja prva tezga bude uzaludna? Morao si da osetiš prvu radost naplaćene tezge, to je bila jedinstvena prilika, posle to postaje rutina. Ne znam šta da kažem osim da to moramo da regulišemo. Pa evo, sad regulišemo, kaže mi moj prijatelj, osmehuje se i doliva malvaziju. To je, bre, bilo pre trideset godina, mnogo veće i važnije stvari zastarevaju posle toliko vremena. A ovo nikad ne zastareva. Hoću to ovo da formulišem a da ne budem patetičan. Lakše je na nematernjem jeziku: l’amitié, kažem ja. Friendship, kaže on. Prijateljstvo, mislimo obojica.