Sloboda

Da mi je neko pre nekoliko meseci rekao da ću jednog dana stajati u galeriji, pred svojim slikama, i gledati ljude koje nikada ranije nisam videla kako ih posmatraju, fotografišu i raspituju se o njima, verovatno bih pomislila da je lud. A kada bi mi rekao da će se sve to dešavati u Barseloni, gradu umetnosti, verovatno bih prasnula u smeh.

Ne samo zato što mi je sve to delovalo nerealno, već zato što mi nikada ne bi palo na pamet da sebe nazovem umetnicom. Ja sam novinarka koja slika u slobodno vreme, uglavnom u naletu emocija.

Moja slikarska “karijera” počela je iz dosade. Bila je pandemija korona virusa, dani su se razvlačili, a ja sam oduvek želela da imam štafelaj. Pomislila sam kako je to idealno vreme da ga konačno kupim. Uzela sam četiri platna i, za početak, tri boje. I počela da slikam. Paleta se u međuvremenu nije mnogo promenila, ali radovi jesu. S vremenom su se pretvorili u ozbiljnije apstrakcije, a slikanje je od načina da prekratim vreme postalo nešto čemu se vraćam zato što mi je potrebno. Slike sam uglavnom čuvala na svojim zidovima ili poklanjala prijateljima ne pomišljajući da bi ikada mogle da izađu iz privatnog prostora.

A onda se desio jedan sasvim slučajan izlazak u beogradski bar. Ušla sam baš u trenutku kada se postavljala izložba slika. Gledala sam radove, zidove, ljude koji ih postavljaju i, više u šali nego ozbiljno, pomislila: “Pa, ovo mogu i ja”. Tri meseca kasnije, moje slike su zaista visile na zidovima tog bara. Ljudi su dolazili, gledali ih, komentarisali, raspitivali se, a neki su ih i kupovali. Odjednom je ono što sam do tada radila uglavnom za sebe počelo da dobija novi karakter.

Krajem juna skinula sam slike sa zidova i pomislila: dobro, to je to. Mojih pet minuta slave je prošlo.

Samo što se ispostavilo da nisu. Već narednog dana pokucala sam na vrata novootvorenog kafića u komšiluku. Zidovi su im bili idealni za slike, pa sam se, bez mnogo blama, ponudila da ih izložim. A onda, nekoliko dana kasnije, sasvim slučajno, naišla sam na konkurs za izlaganje u jednoj galeriji u Barseloni. Ponovo sam se prijavila više iz šale nego iz očekivanja. Poslala sam tri rada. Ubrzo je stigao mejl – dva moja rada su odabrana za izlaganje. Čoveče! Neko je zaista pogledao moje slike i procenio da mogu da budu u pravoj galeriji. I to, ni manje ni više, nego u Barseloni – prvom velikom gradu van Srbije koji sam posetila i jednoj od mojih omiljenih metropola.

Naravno, posle prvog talasa neverice stigao je onaj drugi: da li ja ovo uopšte mogu? Da li je u redu da izlažem kada nisam školovana za to? Da li se samo tripujem da sam umetnica i zauzimam prostor nekome ko je godinama učio, studirao i gradio svoje ime? Moje etičke dileme bile su ozbiljne.

Ipak, odlučila sam da idem. Izložba je počinjala za manje od dvadeset dana, a trebalo je organizovati transport, karte, smeštaj i pakovanje. I tako sam, za svega nekoliko dana, od nekog ko je tokom pandemije iz dosade kupio štafelaj i tri boje postala neko ko organizuje međunarodni transport sopstvenih slika.

Nekoliko dana kasnije moje ime bilo je ispisano u galeriji u Gotskoj četvrti u Barseloni, tik uz muzej u kojem su izložena dela Benksija. I onda sam stajala tamo. Pred svojim slikama. U Gaudijevom gradu, u kojem se umetnost ne nalazi samo iza vrata muzeja i galerija, već na fasadama, balkonima, trgovima i ulicama.

A sada su moje slike u tom gradu i gledaju ih ljudi koji me ne poznaju. Nisu znali ko sam ni kako su nastale, koliko sam puta menjala neki detalj ili pomislila da nisu dovoljno dobre. Zastajali su, fotografisali, komentarisali. Raspitivali se o ideji i ceni. I tada sam prvi put stvarno shvatila šta sam uradila. U razgovoru sa nekoliko školovanih umetnika, kojima sam iznela svoje dileme, shvatila sam da za njih zapravo nije bilo prostora. Ako stvaram, ako imam potrebu da stvaram i ako svoj rad iznesem pred ljude, možda ne treba sama da odlučujem da li sam dovoljno kvalifikovana da sebi dozvolim da iskoračim iz uobičajenih okvira.

Pre nekoliko godina, sestra me je pitala: “Kada si poslednji put nešto uradila prvi put?” To pitanje mi se ovih dana stalno vraća. Čini mi se da previše često živimo tako što radimo ono što već znamo – ono u čemu smo sigurni i za šta imamo potvrdu da smemo. A možda je sloboda upravo u tome da ponekad uradimo nešto prvi put. Bez dozvole, bez garancije i ponekad čak bez pojma šta radimo.

Ja sam tako, iz dosade, kupila štafelaj. Iz šale sam rekla: “Pa, ovo mogu i ja” i poslala tri slike na konkurs. A onda sam stajala u Barseloni, pred svojim radovima i gledala potpuno nepoznate ljude kako ih gledaju i pomislila: “Dobro. Možda stvarno mogu”.

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.