Ravnica

Ravnica ne osvaja čoveka naglo, u njoj nema planinske teatralnosti, nema litica koje urlaju svojom veličinom, niti mora koje se peni kao da želi da proguta horizont. Ona ne zna za spektakl i ne zavodi, već polako, tiho, uporno ovladava čovekom kao vreme koje prolazi kroz napuštenu kuću.

Tek posle mnogo godina čovek shvati da mu se uvukla pod kožu, u hod, u ritam govora, u način na koji ćuti. Čovek koji je dugo živeo u ravnici i sam počinje da liči na nju, ne po licu ili telu, već po nečemu što se teže primećuje: po odsustvu potrebe da svaku stvar pretvori u događaj. Nauči da razlikuje nijanse tišine, da čuje promenu vremena pre nego što je vidi i da razume kako i najdalji prizor može ostati nepomičan satima, a da se u njemu ipak nešto neprestano menja.

Ravnica zato nije pejzaž nego stanje svesti, a horizont nije granica sveta, već njegova rana, neprestano prisutna linija koja čoveku pokazuje koliko je mali i koliko nema kuda da pobegne. U planinama čovek može da se sakrije iza kamenja i stenja, u šumi iza drveća, u gradu iza mase drugih ljudi, u naciji iza bogomdanog Vožda, dok je u ravnici bez zaklona, inokosan, ono što je sam po sebi. Sve je pred očima i, što je još gore, sve je na kraju i u njemu samom. Ravnica čoveku ne dopušta onu prijatnu iluziju da je negde drugde rešenje za ono što ga izjeda. Ako krene, može kilometrima i kilometrima gledati isto nebo, istu zemlju i istu daljinu koja se stalno povlači pred njim. Zato je bekstvo iz ravnice često samo promena adrese, a ne stvarni odlazak.

Možda zato ravnica rađa melanholiju bolje nego bilo koji drugi krajolik. Ne onu blaziranu romantičnu, salonsku tugu pesnika koji pate uz vino i sveće, već bazičnu, zemljanu melanholiju koja odiše memlom ambara, čardaka i kotobanja (kako ko voli), na mokru crnicu i stare fotografije. To je tuga koja nema vrhunac jer nikada nije ni počela. Ona je tamo oduvek, kao vetar, koji u ravnici nije meteorološka pojava, već biće. Nevidljiva sila koja prolazi kroz pukotine kuća, kroz stare kapute, kroz čovekove misli. Vetar ovde zna imena ulica i raspored dvorišta, zna koja vrata škripe i kroz čiji prozor se više ne pali svetlo. On raznosi prašinu, lišće i ono malo dostojanstva koje ljudi ostave napolju kada više nemaju snage da ga unesu u kuću.

Gradovi u ravnici često izgledaju kao naseobine koje čekaju nešto što se neće dogoditi, sa ulicama koje već u podne imaju sumrak u sebi i fasadama koje ne propadaju dramatično i slavno, nego polako blede, kao lice čoveka koji je previše dugo odustajao. U njima se vreme ne meri velikim događajima, već zatvorenim prodavnicama, praznim izlozima i imenima koja polako nestaju sa firmi iznad ulaza.

Zato je ljudima sa strane ravnica često dosadna. Oni uglavnom vide samo geografiju, a ne i psihologiju prostora. Ne razumeju da beskrajna otvorenost menja čoveka isto koliko i zatvor, možda i više, jer u ravnici čovek nema na šta da projektuje sopstvene iluzije. Nema gde da se sakrije smisao ako ga nema. Praznina ovde nije odsustvo sadržaja, već sadržaj sam po sebi, nešto što se mora gledati dok čovek ne prestane da skreće pogled. Zato ravnica proizvodi dve vrste ljudi: one koji od nje pobegnu čim mogu i one koji je nikada stvarno ne napuste, čak i kada ih zarobe kojekakva brda i planine. Ti drugi nose ravnicu u sebi kao bolest tišine. U velikim gradovima njima smeta vertikalnost, a zgrade ih pritiskaju kao da im neko spušta plafon na grudi.

Nedostaje im horizont, ta strašna praznina koja je bolela, ali je makar bila iskrena. Nedostaje im i ono ravničarsko saznanje da iza sledećeg ugla možda nema ničega, ali da će se zato, ako dovoljno dugo gledaš pravo, ipak jednom pojaviti nešto tvoje. I možda je upravo u tome tajna ravnice: ona ne obećava mnogo. Ne nudi čoveku uzvišenje, ne daje mu dramatičan vrh sa kojeg će razumeti svet, niti ga uspavljuje zvukom talasa da zaboravi na sebe. Ona ga ostavlja samog, između zemlje i neba, sa dovoljno prostora da ode i dovoljno praznine da shvati da ponekad nema kuda. Ko to jednom nauči da podnese, ravnicu više nikada ne gleda kao ravnu zemlju. Ona postaje unutrašnji pejzaž, mesto u čoveku koje ostaje otvoreno čak i onda kada je sve drugo zazidano.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!