Dragi dnevniče

Tvrdim da je veliko spremanje zapravo vremeplov.

Našla sam svesku sa roze koricama, na prvoj strani piše “Putnik”, a na sledećoj objašnjenje:

“Tata mi je kupio svesku sa roze koricama, već odavno sam u roze fazi, i od tada je to moj Putni Dnevnik. Skraćeno – Putnik. Imam ga od prošle godine”.

Prvi datum je 14. jul 2002. Zapisan je svaki dan sa letovanja u Bigovu te godine. Zatim ima jedan prazan list, pa na sledećem piše 2003. I onda dve nedelje letovanja.

Nakon poslednjeg zapisa, bez datuma, piše:

“Mislim da ja jedina u razredu vodim dnevnik. U stvari, sigurna sam! Kad je drugog dana škole učiteljica pitala da li je neko pisao dnevnik na letovanju, svi su digli ruku, a u stvari to što su pisali nije bio nikakav dnevnik. Umesto opisa šta im se dešavalo svakog dana, oni su napisali nekoliko rečenica o celom letovanju. Recimo:

‘Bio sam sa tatom i mamom u Budvi. Budva je grad na moru. Ima lepu plažu. Po ceo dan sam se kupao i sunčao. Lepo sam se proveo na ovogodišnjem letovanju.’

Bolje da nisu ni putovali ako o celom letovanju mogu da napišu samo to što su napisali. Ne razumem kako im nije jasno šta je dnevnik. Pa još u prvom razredu smo učili, a i učiteljica nam je na kraju prošle godine sve lepo objasnila, pa opet ne znaju! Ako im nešto nije bilo jasno, mogli su roditelji da im pokažu!

Baš volim što dnevnik postoji, što su ga ljudi izmislili. Ko li je to uradio? Pitaću tatu.

Prija mi što postoji neko ko ti je pri ruci kad god ti zatreba.

Moj svakodnevni dnevnik nije sveska nego diktafon. Mama mi je poklonila svoj kad joj je tata za Novu godinu kupio jedan maleni i lagan diktafon, da može na dlan da joj stane. Kako se ona radovala! Danima i noćima ga je ogovarala.

‘Smuči mi se svaki intervju zbog diktafona, pretežak je, i torba i rame su mi se potuno istegli od njega!’

Jednom mi je došlo da ga stavim na vagu, uopšte nemam utisak da je težak kao što ona priča! Meni nije težak, a to je jedino važno. Razumem ja i mamu, diktafon je njoj ono što je meni, recimo, olovka, pribor za rad. Kako bi meni bilo da moram da pišem teškom olovkom!

Smestila sam ga u treću fioku. Uvek kad pomislim da je tamo, i da me čeka, meni bude lepo.

Pitam se da li mu je udobno u mojoj trećoj fioci? Šta ako pobegne?

Ja znam da diktafon nema noge, naravno da nema, ali ako sam ja neobična devojčica, onda je i moj Dnevnik neobičan. I moj prvi Dnevnik nije imao noge, pa se izgubio. Sama sam ga napravila. Sećam se, uzela sam veliki list hartije, podelila ga na pola, pa na još jednu polovinu, spojila listove u knjigu i išarala koricu. Htela sam da napravim sebi svesku, običnu, ne za dnevnik – pa tada sam još bila mala da bih uopšte znala da postoji nešto što se zove dnevnik, ali, mama je pala u nesvest od divljenja kad je videla šta sam napravila.

‘Sveska ti je lepa kao dnevnik!’, rekla je.

I tako je sve počelo.

Pričala mi je o svojim dnevnicima, lepo mi je pričala, pa sam ja počela da se igram dnevnika. Bila sam sasvim mala, nešto sam crtala i žvrljala, tek sam bila naučila da pišem. Sećam se, kad god bih nešto napisala, trčala sam do mame i pokazivala joj. Ona se, naravno, oduševljavala, naročito je ciktala od zadovoljstva kad bih nešto napisala.

Taj moj prvi dnevnik je negde nestao. Možda mi ga je mama bacila. Ona baca moje stvari, u to sam ubeđena, zato sam pomislila da je to ona uradila. Imam neke drvene bojice koje je htela da mi baci zato što su izgrižene, ja sam ih grickala, pa sam morala dobro da ih sakrijem. Ali dnevnik, ne verujem. Ne bi ona bacila dnevnik. Ona čuva svaki papirić koji ja žvrljnem. Sigurno se sam negde sakrio, pa će se pojaviti jednog dana, sigurna sam da hoće, pa ćemo da se grlimo i grlimo.

Malopre me je zvala Milica da mi izdiktira šta je sve dobila za rođendan. Kaže da joj je Snežana kupila Hari Poter dnevnik. Znam, videla sam ih u knjižari, znam da ih prodaju, samo ne razumem kako može neko da ti kupi dnevnik. Moraš sama da ga izabereš! Ali nisam htela da joj to kažem.

Rekla sam joj da ja već imam dnevnik i kakav je, ispričala sam joj i o prvom dnevniku, i o Putniku, a ona kaže da se nijedan ne računa zato što diktafon nije sveska, Putnik nije devnik zato što ga povremeno koristim, a prvi nije zato što nije prava sveska.

Nego šta je nego je prava, pa ja sam je napravila, a reči su reči, bez obzira da li ih čuvaš na papiru ili na traci! Pogrešno me je razumela! Mislila je da ja hoću da se hvalim, kao – ja već imam tri dnevnika! A ja sam htela da joj poverim tajnu! Pa kome ću ako ne najboljoj drugarici?! Ništa nije razumela!”

Ostatak sveske je prazan. Moram da nađem prvi dnevnik.

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.