Peja

Sećate li se gde ste bili kada se čovek iskrcao na Mesec, kada su ubili Kenedija, kada je rušen berlinski zid, kada je Željo ispao od Videotona ili kada je premijerno svečano emitovan Mile protiv Tranzicije? Verovatno. Tako i ja pamtim dan kada sam – biće tome već i cela decenija – prvi put čuo za njega. A nije bilo ništa posebno obećavajuće. Poznanik me je vatreno ubeđivao u genijalnost nekog Zvezdinog klinca, inače novog Dražena Petrovića i kako bi valjalo da njegovu igru što pre pogledamo in vivo. Skrušeno priznajem da sam tada pomislio kako je to samo još jedna u nizu lovačkih priča, inače mitomaniji nimalo nesklonog tipa. Greška.

Prilike za gledanje nije bilo, jer se mali nije dugo zadržao na malom Kalemegdanu. Godine su prolazile, na gore navedenu epizodu brzo se zaboravilo, sve dok iz Grčke nisu počele pristizati priče o vanserijskim partijama golobradog mladića u solunskom Paoku gde je proglašen za najboljeg igrača prvenstva, tada najjačeg u Evropi. Okolnost da smo rođeni na istim meridijanima, pa još iste godine, pa još istog meseca, pa još iste nedelje tokom jednog vrelog leta; bez sumnje je presudno uticala na činjenicu da će njegova karijera morati da se prati manijakalnim – naspram standardno opsesivnog – intenzitetom. Premda duboko užasnut Peđinim preferencijama glede filmskog, muzičkog ili izbora osoba suprotnog pola, tome nisam pridavao previše značaja. Pomenute stvari pripadaju autonomnom domenu privatnosti, a u onom javnom – gde je kritičko oko javnosti više nego poželjno – sve je bilo na svom mestu.

Sa svega 22 godine, Predrag Stojaković je ostvario svoj san i zaigrao u NBA ligi. Stigao je u tim kraljeva iz Sakramenta, u to vreme privatnu ekipu ostarelog Miča Ričmonda, koja je dotad – među nama rečeno – uglavnom služila za posvemašnju sprdnju i nabijanje koš-razlike. Ali kako su skoro istovremeno u Kaliforniju stigli i Vlade Divac i Kris Veber, stvaranje velikog tima moglo je da započne. Od tada svake sezone ulaze u plej-of, na kraju regularnog dela prvenstva su jednom bili prvi u ligi, a ambicije im stalno rastu, sve do onih šampionskih. Kako su njegovo ime, prezime i nadimak vrlo teški za izgovaranje (ne samo) američkoj publici, u SAD vrlo brzo postaje poznat prvenstveno po svom novom nadimku. I tako je naš Peđa postao Peja.

Svi su s nestrpljenjem iščekivali njegov debut u reprezentaciji. Na SP-u u Atini ’98. nije došao zbog problema sa grčkim državljanstvom, dok ga je sledeće godine famozni ujed pauka sprečio da pokaže šta zna i koliko ume. Nije mnogo bolji bio ni na Olimpijadi u Sidneju. Konačno, kada su već počele sumnje u njegov kvalitet, u potpunosti se iskazao na EP-u u Turskoj gde je odveo plave do zlata, postavši istovremeno MVP prvenstva. Sledećeg leta osvaja i svetski tron posle trijumfa u finalnoj utakmici za infarkt sa Argentinom i pobede za pamćenje nad američkim Timom snova u četvrtfinalu. Prošle godine predvodio je podmlađenu ekipu na EP-u u Švedskoj, ali ovog puta rezultat je bio razočaravajući. Ipak, njegove najbolje partije u plavom dresu – svi se nadamo – tek treba očekivati.

Kada je početkom 2002. osvojio svoj prvi trofej u brzom šutiranju trojki na Ol-star vikendu (osvojio je, by the way, još jedno prvo plus jedno drugo i jedno treće mesto na istom takmičenju), prijateljica iz njegovog rodnog grada, hronično umorna od ljupko banalnih, ali zato neopisivo dosadnih pitanja da gde se – za ime sveta! – nalazi ta Požega, zadovoljna što posle ovoga napokon više neće morati na njega da odgovara; osetila je potrebu da mi značajno saopšti svoj doživljaj dotičnog trijumfa. Znaš, draže mi je da je njemu to posle svega pošlo za rukom da uradi nego da se meni desilo išta slično ili bilo šta od onoga što si inače želim. Ako razumeš šta hoću da kažem? Znam, odgovorio sam nemo. Pričaj mi nešto o tome.

Dugo očekivano puno igračko sazrevanje izgledalo je kao da se događa ove sezone. Navedimo samo gole činjenice (i to ne sve): najbolji izvođač slobodnih bacanja, prvi trojkaš lige, drugi najbolji strelac, druga najbolja petorka lige, a u glasanju za MVP igrača osvaja fenomenalno četvrto mesto. Sve to do početka doigravanja.

Ali. Iako redovno suvereno dominiraju ligom u regularnom delu sezone, već treću godinu zaredom Kingsi ispadaju u odlučujućoj sedmoj utakmici plej-ofa zahvaljujući brojnim pehovima, povredama/suspenzijama (Stojaković, Veber, Bobi Džekson/Piler), sudijskim nepravdama, ali i neverovatnom spletu okolnosti (srpski: gubitnički mentalitet) u trenucima kada se lomi rezultat. Stvarajući time ogromne lične, timske i nacionalne frustracije neispavanim navijačima zavidnih podočnjaka. No, šta je tu je. Idemo dalje. Do neke sledeće prilike. Kada se glave ohlade, videće se da je Peji ostalo možda i svih desetak godina igranja u najjačoj ligi sveta. Iako ne bi bio usamljen primer, zaista je teško verovati da igraču tog kalibra, titula – popularni prsten – toliko vremena može izmicati.

I već otvoreno kreću priče o tome kako Peja nije igrač za odluku, kako ga u trenucima kada se utakmica lomi „nigde nema“, kako se krije po uglovima terena, kako evidentno ne pokazuje killer instinct kojim će grogiranog protivnika potpuno da nokautira, kako ni izbliza ne poseduje svoju uobičajenu preciznost u poslednjim momentima utakmice. Primedbe su, nažalost, uglavnom zasnovane na faktičkom stanju – to često jeste bila istina! Tako su brzo neumerene pohvale i preterani hvalospevi ustupili mesto zajedljivim vulgarnim primedbama i ogorčenim optužbama o nedostatku para specifično muških prerogativa. Pri tom nisu uzimane u obzir olakotne okolnosti mladosti i nedovoljnog iskustva, što često može biti glavni uzrok treme u trenucima povišene tenzije. Mada, ako mene pitate, čak i u slučaju da tako ostane do kraja karijere (a verujem da neće), nedostatak ratničkog gena ću mu uvek, u ovoj pohvali negenocidnosti, pre ubrojati u ono čime bi mogao da se pohvali nego kao ozbiljnu manu. Barem nam ubilačkih tendencija neće nedostajati za nekoliko sledećih vekova, složićete se. Možda će Peja tako izgubiti (još) poneku titulu u karijeri, ali će zato – nek crknu dragi dušmani – dobiti sve ostalo.

Ono malo duše.

I kraljevski prsten na ruci.