Leti ujutru dnevne vesti za portal pišem na terasi, na poslednjem spratu zgrade. Lagani vetrić, ptice cvrkuću jako i ujednačeno, osećaj slobode. Sve me to baš usrećuje.
Jednog jutra, ovo što ja osećam osetio je još neko.
Između sedam i devet časova obično zovem telefonom ekonomske analitičare da razgovaramo o turobnim temama stanja u Srbiji – tokom godina rada shvatila sam da su u to doba jedino oni budni i spremni za razgovor.
“Vi niste u gradu, već među nekim srećnim bićima”, odjednom me je, usred izjave, pitao inače sumorni ekonomski političar. Govorio je o zaduženosti javnih preduzeća, monotono i suvoparno i, u svemu tome, nije odoleo pticama.
Nasmejao se. Prvi put za deset godina, koliko komuniciram sa njim.
Kao da se ozario i iznenadio mogućnošću da neko nije u zatvorenoj kancelariji kao on, da radi među pticama. Nije on neprijateljski nastrojen čovek, već samo statističar koga ubijaju tužni podaci koje pomno prati – o realnoj plati, o smanjenju investicija, o povećanju javnog duga…
Zaista, cvrkut je predivan.
Tek mi je drugo radno leto na ovoj terasi i baš uživam. Kako sam, sramim se zbog toga, neinformisana o ptičijem svetu, mislila sam da čujem vrapce i laste, jer sam samo njih prepoznavala. Zapravo, nisam se više od ovoga ni bavila tim ptičjim muzičarima iako sam na njihov koncert dolazila svakog dana – sve do jednog dana.
Taman što sam sela da pre žege napišem vest, začudi me neki poj koji nije bio uobičajen.
Zvuk je bio intenzivan, pomalo nelagodan, dozivajući. Pogledam gore ka krovu, i vidim – visi ptić! Drži se samo delom tela i, neverovatno, kljunom. Zove u pomoć. Očigledno je ispao iz gnezda i propao kroz neki polomljeni deo krova. Borio se za život, samo što nije pao sa devetog sprata, a da leti još ne zna.
Ustala sam, kako ću, šta ću? Plašim se da ga pipnem, ne znam ni kako. Veći je od vrapca, definitivno nije vrana. Šta li je? Krov je previše visok pa moram da se popnem na nešto i još da pomalo visim sa terase.
Kako da dohvatim ptića koji ciči dok je ispod mene provalija? Skupila sam hrabrost, nadvila se i popela. Duva blagi povetarac, ali je osećaj kao da tutnji košava. Ipak, hvatam pticu i štitim je majicom.
Ovako-onako, prizemljili smo se oboje.
On je crn i baršunast, ne opire se, ali se vidi da je prestravljen. Neće da ga pomazim, ali negoduje kada odem, svaki jači zvuk mu stvara stres.
Trebao mi je čitav sat guglanja i slikanja za ChatGPT da shvatim – to je čiopa! Ista kao one bebe čiope koje su jedva preživele na Palati Albanija u Beogradu pre samo koji mesec kada se na stotine ptića i njihova gnezda nadvio politički reklamni plakat “Srbija pobeđuje” režimske stranke. Pa su ih onda aktivisti danima spasavali. Palata Albanija njihovo je najveće stanište u Beogradu, ali izgleda da ni Novi Beograd ne zaobilaze.
Usledili su sati i sati zvanja stručnjaka, ekologa, državnih ustanova. Mogu po nju da dođu tek za koji dan, a do tada da je čuvam, pazim, hranim (živim crvima), prigušim joj svetlo, ne ispuštam je iz vida… Još se nisam oporavila, a verovatno nikad ni neću, od svog ljubimca koji više nije sa mnom da uživa na ovoj predivnoj terasi. Nisam se oporavila ni od buđenja na svakih 15 minuta od kad mi se sin rodio. Ali nova beba u kući odmah je sve vratila u stari ritam.
Tek tih noći sam shvatila kakvu opasnost je predstavljao onaj plakat za ovu nejaku vrstu. Ptići ne mogu da odlete i traže hranu, mogu samo da čekaju da im je neko donese, a reklama je to onemogućavala.
I moja čiopa je zapomagala. Ko zna koliko nije jela pre nego što je ispala iz gnezda i pre nego što sam je ja našla. A još i moja neukost, pa dok sam obezbedila crve i shvatila kako da je nahranim…
Usledilo je hranjenje epruvetom ili pincetom na svaka dva-tri sata, danju i noću, nikako voda, jer može da se uguši ako joj je kroz hranu ne ubacuje mama direktno u kljun.
U jednoj sobi mi spava dete, u drugoj nova prinova. Do skoro se svake noći budio sin, a sada je ptić preuzeo štafetu.
Bili su to umorni dani, u kojima mesta za odrasle opet ima samo u kupatilu.
Onog dana kada je trebalo da odnesemo čiopu na Institut za biološka istraživanja “Siniša Stanković”, probudio me je cvrkut. Isti onaj koji čujem svakog jutra dok kucam na terasi, koji je osvojio i najsumornijeg statističara. Samo što je ovoga puta bio jači i nije dolazio spolja.
Još sanjiva, otišla sam do svoje ptice da vidim kako se drži. Shvatila sam da to ona cvrkuće. Uzela sam je u ruke, više se nisam plašila.
