Gromko lajući, ogroman, crn, projurio je pored mene kao topovsko đule, nisam stigla ni da se uplašim, a onda je razdragano mahao repom, veselo zalajao, seo ispred uličnog svirača i u skladu sa pesmom Marijana nije došla, povremeno zavijao. Svirač se, sedeći na klupi u Glavnoj ulici, kada je završio Marijanu, nasmejao, nagnuo ka psu, namignuo mu i zasvirao kolo. Pas se nije zbunio. U ritmu harmonike, kevtao je, gledajući svirača u oči i “odigrao” celo kolo. Nisam ni kevtala ni igrala, samo sam stajala, ali jednako razdragana i sa uživanjem gledala i svirača i pevača. Nisam bila jedina.
A šešir se punio.
* * *
Niko od nas nije primetio kada je golub sleteo na visoki kredenac i šćućurio se na sredini dok se sam nije oglasio. Sićurav, ni ptiče, ni ptica, molećivo je gledao u nas, nakostrešenog, slabašnog perja i još slabijeg glasa.
Leto je, vrata su stalno otvorena, mislili smo da će, kada se odmori i osnaži, kako je uleteo, tako i odleteti. Već je mrak, golub i dalje prati svaki naš pokret, ali sada potpuno smireno. Penjem se na stolicu, nežno ga uzimam u dlanove, dugo mu šapućem, pažljivo ga spuštam u kutiju od cipela i vraćam ga na kredenac. Sada su u kutiji: golub, mrvice hleba i činijica sa vodom, a vreme je da i mi odemo u svoje krevete. Ujutro, sve nas posmatra, vrata su otvorena, no tek po podne odlepršao je u dvorište, sleteo na žicu između dve bandere, čučao, čučao, pa uzleteo i nestao iz mog vidokruga. Bila sam ubeđena – zauvek, ali čim se smračilo, eto njega pravo u kutiju. Drugi dan, izleće pre podne, sleće na žice, ali brzo se vraća, pravo na prag. A na pragu, ugrejanom od sunca, spavaju, blaženo sklupčani, naš pas i mačka. Samo su zaškiljili na jedno oko, shvatili da je i golub naš i pustili ga da se sklupča između njih i pridruži spavanju. Celo leto jeli su i pili iz istih činija, čas spavali na pragu, čas skitali, svako svojim stazama, a kada bi pao mrak, pas se povlačio u svoju kućicu, golub sletao u svoju kutiju, a mačka je, kada bi je moja mama pustila iz kujne, kroz prozor moje sobe uskakala u moj krevet. Na jesen, golub je sve češće na žici, pridružuje mu se još jedan, pleše oko njega, oboje guguču, a u sumrak svako odlazi na svoju stranu. Scena se ponavlja nekoliko dana i ja shvatam da je naš golub – golubica. Zbunjeno uzleće prema vratima, zbunjeno se vraća na žicu, pa opet ka vratima, pa žica, vrata, žica, gugutanje… I par nestaje u oblacima.
“Udade se Jagodo!”
* * *
Sasvim mirno, kao da svaki dan to čini, noseći u zubima mače, Budo je ušetao u dvorište, nežno spustio mače na travnjak, pred gazdina vrata, a zatim specifično zalajao. Bio je to poziv gazdi da izađe i vidi šta se to u dvorištu dešava.
I bilo je neobično. U travi leži mače, mutnog pogleda, ali ćutke, jer tek je progledalo, gleda nemo u Budinog gazdu. Dojurio je i Stavro, odrasli mačak i pridružio se gledanju. Na mače se nije ni osvrnuo. Gazda Iso, u prvi momenat, ničega nije svestan. Onda se slika polako razbistrila. Pomogla mu je komšinica koja je sve videla sa svoje terase. “Šta dalje?”, pita se Iso. Budo ne zna da mu kaže odakle je mače doneo, Stavro i dalje “nije odavde”, mače ne doziva mamu, a bogme ni ona njega. Mobilni doziva koga treba. Saveti pljušte, a Iso ih prihvata. Kupljena je flašica, cucla; od stare šubare, u maloj gajbi u šupi, napravljeno je gnezdo, da imitira mamu; nakvašena vata imitira, posle svakog dojenja, mamin jezik… Ujutro, umesto u gajbi, mače je blaženo spavalo u mama Isinoj patici, punoj mama Isinog mirisa.
Mama je mama.
* * *
Crna keruša, sitna kao zrnce, dostojanstveno je hodala na čelu kolone, sredinom Glavne ulice, a za njom je poslušno, a nijedan nije bio sitan, hodalo deset pasa. Budno motreći svaki njen pokret, nisu obrazovali baš pravilnu vrstu, ali u hodu, s vremena na vreme, kevtali su, niži na više, a sa pristojne daljine čopor su pratila još dva psa. Prolaznici su, takođe u hodu, sve gledali, neki uplašeni, neki radoznali, a oni u šetnji sa ljubimcima, odmah su svojim naručjem rasu štitili. Na prvoj zelenoj oazi keruša je legla na bok, damski prekrstivši prednje i zadnje šape, a psi su je ćutke opkolili. Sada su viši lajali na niže, a ona dva usamljenika legli su na beton i sve posmatrali. Niko nije režao. Posle kratkog odmora, svesna svoje moći, keruša je pošla ka sledećoj zelenoj oazi, a kolona udvarača krotko je krenula za njom. I scena se ponovila.
Ne znam “kada je repom manula”.
