Godišnja doba

Jedno od čuvenih pitanja u onim leksikonima za šiparice, tik uz ono ko vam je najbolji drug i koja vam je omiljena boja, jeste ono o omiljenom godišnjem dobu. Ako ste mislili da su najkrvaviji virtuelni ratovi na društvenim mrežama oni oko politike, Kosova, Srebrenice i Parade ponosa, treba da vidite na šta liče onlajn svađe oko vremenskih prilika. Ako neki nesretnik usred jula zakuka na vrućinu, eto čitavog tabora „zimomrzitelja“ da mu ukažu na prednosti leta, jer ne mora da dogreva prostorije, manje jede, tanje se oblači, pa ga samim tim leto manje košta nego zima. Zimi, sve one tanane dušice očarane prvim pahuljama snega, obavezno dobijaju po nosu od mrzitelja „belog govneta“ itd.

Mrzim sva godi-šnja doba, tačnije, sve vremenske prilike kao takve. Zimi mi je hladno, bojim se da hodam po ledu, osećam se bljuzgavo i jadno. Najgori su mi oni dani kad sneg stoji postojano, a sija sunce. Doduše, to je samo moja lična averzija, jer mi se najužasnija stvar u detinjstvu (smrt obojice deda, dan za danom) dogodila baš po takvom vremenu. Zimu mrzim jer su čizme skupe, kaputi ružni, jer mi treba duplo više vremena da se spremim za izlazak iz kuće, zato što navlačim po dva para hulahopki, koje od muke zovem dugačke gaće, četiri potkošulje, pa planiranu odevnu kombinaciju, kaput, šal, kapu, još jedne sokne za svaki slučaj, čizme… Više sam se puta na ulici zateturala pod teretom svega na sebe navučenog, a jednom sam, bogami, penjući se uz stepenice, prekrenula unazad i jedva se zadržala da se ne strmeknem.

Proleće je vreme za: prolećni umor, opadanje kose, perut, herpes simpleks, oscilacije temperatura koje garantuju da ćeš se preko dana skuvati, a uveče smrznuti… Ne spadam među nesrećnike koji imaju alergiju na polen, ali eto još jednog razloga da proleće bude pakao za mnoge. Ako čovek uspe da pregura zimu bez virusa i prehlade, eto ove pošasti negde krajem marta, da te podseti kako kraj zimi nije onda kad u kalendaru piše, nego kad ćudljiva klima tako reši. Proleće je u svakoj poštenoj kući vreme za tzv. veliko prolećno spremanje. Ono što je do malopre bio topao i ugodan dom, pretvara se u pustoš bez tepiha i zavesa, sa nameštajem ispomeranim i isprevrtanim, ne bi li se sve to istreslo, oribalo, te zamirisalo za novu sezonu. Posle, onako uglancano, i ne miriše na dom, jer sredstva za čišćenje proteraju sve one mirise kuhinje, loženja, sveća sa mirisom cimeta koje su, uzgred, jedina dobra stvar u vezi sa zimom.

E, onda dođe leto. Sa letom je najteže, jer bi trebalo da asocira na more, plaže, žurke na bazenima, muzičke festivale i gazirane napitke koji teku u potocima, pa sve to dodatno zašećereno suncobranima, veselim bojama i zategnutim guzama. Toplotne udare, lepljivost od znoja, ojed od vrućine na istoj toj zategnutoj guzi, koju još i besomučno grizu komarci, ne pominje niko, baš kao ni vonj iz kontejnera, miris „ljudetine“ u autobusima, koksaki virus u klima-uređajima… Prosto, nije društveno prihvatljivo da se o tome priča. Leto je vreme godišnjih odmora, opšte razgaćenosti i uživanja. Prava istina iza te kolektivne euforije je da je velika većina letargična, smorena, sluđena što ne može da utera još proletos zarađene honorare jer je „gospođa iz finansija na odmoru“. Štaviše, od početka juna do kraja septembra, gotovo nijednu bitnu stvar čovek ne može da završi jer ključna osoba koja mu treba koristi prvo stari, neiskorišćeni odmor, pa onda onaj od ove godine, ali tek krajem sezone, kad su aranžmani po paralijama, evijama i pargama jeftiniji.

Kako ceo svoj odnos prema svetu gradim na stavu da je dužnost svakog poštenog čoveka da bude duboko sjeban i očajan, tako jesen smatram najpoštenijim godišnjim dobom. Sve se suši, opada, crkava i slinavi. Tmurno je i čemerno, ali što bi vam pa bilo drugačije? Tako vam je cele godine, samo vam žmićkanje novogodišnjih lampica, zraci sunca i mirisi ljubičice zamagljuju pogled. To nipošto ne znači da volim jesen. Pobogu, kako da je volim kad je takva crknuta i tmurna.

Pa dobro, ženo, pitaće neko, kako si živa kad toliko mrziš sva godišnja doba? Tako lepo, što volim početke svakog od njih. Volim ono doba godine kad sneg još opstaje, ali vazduh miriše na novo i sveže. Volim miris lipe (kako to da u ovoj pomami za prirodnom kozmetikom još niko nije napravio parfem sa mirisom lipe?). Volim miholjsko leto, kad te sunce ne prži uz obećanje raka kože, nego te ugodno greje. Volim kad ulice u kojima su mahom kuće, a takvih je ulica sve manje, zamirišu na podložene peći, kojih je još manje nego ulica u kojima su samo kuće.

U stvari, ne mrzim ja godišnja doba. Mrzim jasno razgraničene, odeljene i očekivane stvari. Godišnja doba, kad su na vrhuncu, funkcionišu po jasno definisanim „pravilima službe“, bez trunke iznenađenja i odstupanja od pravila. Pa ja i od takvih ljudi bežim, a kamoli od vremenskih prilika.