Aladin

Negde između Aksaraja i Jenikapija u istanbulskoj četvrti Fatih pojavio se, poput duha iz lampe, Aladin, u žutoj majici i prugastim pantalonama. Bio je jedini čovek u krugu od desetak metara koji je tog avgustovskog jutra 2015. stajao na ulici, baš kraj table sa mapom grada. Primetio je kako fiksiram tačku gde je stajao, presrećna što sam konačno pronašla mapu, i odgovorio iznenađenim pogledom. „Kako na Sirkeci?“, pitam s razdaljine od tri koraka. „Blizu je, mogu ja da te odvedem“, kaže i nasmeši se.

Pri susretu sa nekim ljudima neobjašnjivo se javlja osećaj familijarnosti, i isto tako neobjašnjivo nastavlja da postoji kroz prostor i vreme koji vas kasnije dele od tih ljudi. Bliskost pročišćena od napora zbližavanja. Poverenje koje se ne objašnjava, a ispostavlja se opravdanim. Komunikacijski ples, koji funkcioniše u sopstvenoj ravni, nepomućen jezičkim barijerama.

Na železničkoj stanici Sirkeci zaključavamo moj ranac u stanični ormarić. Pošto smo obavili ono zbog čega smo i došli, on me uljudno pita: „Hoćeš da ja sad odem?“ Ja kažem: „Ne“, i on se opet nasmeši. „Hajde da te vodim na doručak.“

Aladin je do rata živeo u Damasku. Završio je francuski i upisao master studije, ali ih nije završio jer je shvatio da bi bolje bilo da pokupi stvari i ode iz zemlje. Već godinu i po dana živi u Istanbulu. Radi kao savetnik za obrazovanje – savetuje srednjoškolce koji fakultet da upišu. Dok se uskim uličicama penjemo ka Velikom bazaru, telefonira i najavljuje da danas neće doći na posao. „Rešeno, sad mogu da ostanem ceo dan.“ A dan je tek počeo, nismo još ni kafu popili.

Aladin govori engleski saplićući se o francuski, ekspresivno se služi rukama, a tu i tamo blago podvikne, da naglasi značenje. Priča mi o vlasnicima radnji pored kojih prolazimo, ko je odakle i kakav je čovek. Kaže da živi u blizini, sve ih već dobro poznaje. Posle kafe i đevreka idemo na bazar. Tiskamo se kroz gungulu petka, cenjka se za končani prsluk i maramu, mazimo zečice, kupujemo hranu za ptice. Kaže da u kancelariji drži zebe. Prolazimo pored radnje u kojoj prodaju ručno šivene rančeve. U izlogu primetim jedan koji mi se mnogo dopadne. Provodimo na bazaru još nekih pola sata, ja sve vreme razmišljam o rancu, a on kao da to oseća. „Kada ti se nešto mnogo sviđa, treba po to da se vratiš.“ „Misliš?“ „Da.“ Žurimo nazad i kupujemo ranac. Vazduh je lakši po izlasku iz prodavnice. Ljudi grme, čangrljaju tašnama, mirišu riba i seckano voće, a mi se provlačimo između tezgi tražeći izlaz na parče ulice. Vreme je ručku.

Priča mi o svojoj porodici. Ima majku i braću. Braća su „svuda“, a majka je ostala u Siriji, živi na selu. „Čujemo se kad god možemo, uštedim pare za telefon pa je zovem, najčešće nema interneta.“ „Je l’ se zabrineš za nju ponekad?“, izleti mi, i u sledećem trenutku sam se već postidela nad tanjirom nečeg od leblebija. Pratim krajičak njegovog zelenog oka. „Ne, ona je na selu. Sama je, ali nema njih po tim selima. U gradovima je opasno.“ Nekoliko sekundi svako sebe ubeđuje da je Aladinova mama dobro, a onda tišinu prekida zveket fildžana koji se spušta na sto. Gorčina trenutka se meša s gorčinom kafe, hladi se.

Odlučujemo da odemo u Topkapi park. Sedamo na travu, primirujemo se, ćutke se sunčamo. Popodne se rastvara u predvečerje. To je najtužniji deo dana, čak i na moru. Odjednom, Aladin počinje da priča sporim, otegnutim glasom. Kao da govori da bi čuo sam sebe, pa da može da razmotri sopstvene rečenice. „Znaš, imao sam tamo biblioteku. Mnogo lepu biblioteku, mnogo knjiga na francuskom. Hoću jednom po te knjige da se vratim.“ Pružam ruku, obuhvatam čvrstim stiskom kaiševe svog novog ranca i počinjem da trepćem kao da teram prašinu iz očiju. Istresam na travu sav preostali sitniš, skupljam u šaku i kažem: „Suveniri.“ Ponovo šetamo ka bazaru. Na improvizovanoj uličnoj tezgi kupujem pregršt podmetača za čaše s plavim turskim lalama. Jedan mu ostavljam za uspomenu.

Krajem novembra 2015. Aladin je prošao kroz Beograd. Javio se čim je stigao, iz parka kod autobuske stanice, rekao mi je da ostaje par dana, a ja sam u Pirotu odmah kupila autobusku kartu, da do večeri budem u Beogradu. Nekoliko sati kasnije javio je da ipak odmah kreće dalje, jer se priča da granicu zatvaraju, i on mora što pre za Mađarsku. Narednih mesec i po dana uopšte se nismo čuli.

Javio se iz Haga. Poslao mi je fotografiju podmetača, sa porukom: „Pola sam stvari po Balkanu posejao, ali ostale mi tvoje turske lale. Kakve holandske lale!“ Radi u parku i čeka azil.