Bela arhitektura

Sa delom Alberta Kampa Baeze prvi put sam se susreo gledajući jednu od epizoda dokumentarnog serijala Pohvala svetlosti. Svaka od 12 epizoda, koje je režirao Huan Manuel Martin de Blas u saradnji sa Manuelom Visentom, posvećena je po jednom savremenom arhitekti, mahom iz Španije. Taj serijal, emitovan na TVE 2003. godine, jednostavno ne može da mi dosadi i verujem da nisam jedini. U naslovu epizode o Kampu Baezi, pored njegovog imena, stoji Svetlost i harmonija. Veoma tačno je naslovljena. To što se reč “svetlost” već nalazi u nazivu čitavog serijala nije sprečilo da ona bude ponovljena u tom slučaju. Upućenom čitaocu ovog teksta razlog je veoma jasan. Ovde je dovoljno spomenuti naslov jednog spisa Kampa Baeze. On glasi Architectura sine luce nulla architectura est. Dakle, bez svetlosti nema arhitekture. Taj naslov precizno sintetiše njegovu poetiku.

Uz projektantsku delatnost, Kampo Baeza je bio profesor na Višoj tehničkoj školi za arhitekturu (ETSAM) Politehničkog univerziteta u Madridu, na kojoj je studirao i doktorirao 1982. godine. Najveći deo svog profesionalnog života proveo je u istom gradu. Madrid je narandžasti grad. Ton terakote prevashodno mu daje opeka. Prvim izvedenim objektima Kampa Baeze u oblasti Zajednice Madrida – i ne samo tu već uopšte – dominira taj materijal. Još od sedamdesetih i kuća Garsija de Valje i Fominaja u Alheteu, pa tokom osamdesetih i škole i vrtića u San Sebastijanu de los Rejes, škole u San Ferminu i koautorskog projekta zgrade za socijalno stanovanje La Vinja u Valjekasu.

Od 1988. godine, sa kućom Turegano u Posuelo de Alarkonu počinju u Madridu da se javljaju arhitektini beli objekti. Devedesetih se grade kuća Garsija Markos u Valdemoru i proširuje se škola u Velilji de San Antonio u istoj boji, odnosno sintezi svih boja. Da svaki naredni objekat nije isključivo u beloj, pokazuje kuća De Blas u naselju Sevilja la Nueva, čiji je osnovni blok ili podijum ostavljen u boji betona, kao i kuća Rotonda u Tres Olivos, nedavno sagrađena, za koju je korišćen kamen veoma svetlih nijansi. U drugim recentnim projektima, arhitekta se vraća potpuno belim površinama, na primer, u kompleksu sportske dvorane i nastavne zgrade u okviru kampusa Univerziteta Fransisko de Vitorija. Bela se fino dopunjuje sa terakota narandžastom, u harmoniji je sa njom.

Opus Kampa Baeze vezan za Madrid i njegovu oblast nepotpun je bez njegovih projekata koji nisu izvedeni. Među njima su dva proširenja kompleksa ETSAM iz osamdesetih. Tu su i kuća Balseiro u Sjudad Lineal iz 1976. i kuća Pino u Vikalvaru iz 1999. Ne spomenuti takve projekte značilo bi prevideti arhitektine refleksije vezane za određena mesta na kojima ne možemo da vidimo projektovane objekte, jer oni fizički ne postoje, ali su na njima prisutni na odsutan način.

U tekstu Smrskani grad: o socijalizaciji tla, Kampo Baeza piše da Madrid može bez problema da funkcioniše kroz sistem javnog prevoza. Predlaže da se ukine automobilska industrija. Kola u Madridu nisu potrebna, u njima se gubi vreme, stvaraju gužvu i zagađenje. Dodaje da koristi metro kada ide na posao i da nema kola. Takođe ukazuje na problem investitorske arhitekture. Ta je pošast još veća u Beogradu, “smrskanom gradu” koji bi takođe mogao da živi bez kola, samo da ima metro. Upravo sam njega koristio kada sam – iz četvrti Penjagrande, u kojoj sam odseo – putovao u centar grada da se sretnem sa Kampo Baezom. Vrlo lako sam stigao.

Arhitektin biro se nalazi u Ulici Almirante broj 4, u Čueki. Imao sam veoma prijatan razgovor sa njim. U jednom trenutku, skrenuo mi je pažnju na muziku koja je sve vreme išla u pozadini dok smo razgovarali. Nisam je ni primetio dok mi nije ukazao na nju. To je bila sakralna a cappella muzika, koja kao da se ne čuje, ali oplemenjuje prostor posebnom atmosferom. Razmišljam o odnosu iskustva mističkog, duhovne muzike i kontemplacije čistih formi u arhitekturi. Pričali smo pre svega o njegovim spisima i objektima, i pokazao mi je maketu svog najnovijeg projekta u Madridu, izvedenog pre dve godine, a to je oltarski panel za baziliku Milagrosa. Pitao me je takođe kako se na srpskom kaže “hvala”. Kada sam mu odgovorio, izgovorio ju je i napisao u okviru posvete na jednoj od njegovih knjiga. Zahvalan sam mu na tom vrlo obzirnom gestu.

Nakon razgovora, posetio sam spomenutu crkvu. Morao sam da sedim u njoj i da sačekam da se misa završi kako bih prišao oltaru i osmotrio ga iz blizine. Onda sam otišao do Aravake da vidim uživo i njegovu kuću Kala iz 2015. godine. Drugačije se naziva i kuća Raumplan. Kao što je uobičajeno, kuće Kampa Baeze uglavnom nose ime po prezimenima svojih vlasnika. I ta kuća je u mirnom i zelenom kraju, izvan gradske vreve. Može se reći da tišina njene arhitekture odgovara tišini mesta na kome se nalazi.