Vremenska kapsula

Ako na ulazu u sedmi krug pakla postoji tabla sa natpisom, sigurna sam da na njoj piše “Pakovanje pred preseljenje”. Otvaram fioku sa čarapama, a posle pet minuta sparivanja levih i desnih pronalazim masku za lice. Platnena je, ljubičasta, korišćena tokom pandemije kovida. Podižem je pažljivo, sa osećajem da u rukama držim relikt prošle ere. Bila je tek kupljena kada sam je 7. jula 2020. godine stavila na lice i izašla u šetnju da izvidim koliko se ljudi okupilo ispred Narodne skupštine. Tamo se odražavao protest protiv uvođenja drugog kruga karantina, koju su vlasti u Srbiji prethodno ukinule tvrdeći da opada broj zaraženih, čime je omogućila održavanje izbora na kojima je pobedila Srpska napredna stranka. Dve nedelje posle izbora, kada nam je saopšteno da broj zaraženih ponovo raste, građani su besni pohrlili na ulicu. Zatekla sam more ljudi u oblaku suzavca, od kojeg me ljubičasta maska nije zaštitila. Moja šetnja na slobodno veče ubrzo se pretvorila u radni zadatak – demonstranti su te večeri upali u Skupštinu, a ja sam naredne tri provela izveštavajući sa ulica. Uzimam masku i sklanjam je na stranu.

Daljim kopanjem kroz brdo čarapa, pronalazim šarenu maramu sa natpisom “Exit festival”. Bilo je leto 2019. godine, a u redakciju “Vremena” stiglo je nekoliko novinarskih propusnica. Moj pokojni kolega Radoslav Ćebić Ćeba i ja smo uzeli dve, seli u njegovu ladu nivu i otišli za Novi Sad. Ja sam pila pivo, a on mineralnu vodu zato što je vozio. Iste večeri vratio me je u Beograd, u stan u koji mi je samo nekoliko nedelja ranije pomogao da se preselim. Bila je sredina maja kad sam se vratila iz višemesečnog pohoda u inostranstvo, a Ćeba i ja smo se odvezli do stana porodičnih prijatelja u Ulici patrijarha Varnave, koji su mi ljubazno ustupili jednu sobu da je koristim kao skladište. Sve moje stvari popakovali smo u tu ladu i zajedno ih raspakovali u iznajmljenoj kutiji šibica na donjem Dorćolu. Taj divan čovek, “uvek spreman da pritekne u pomoć i posavetuje, koji ne odbija nijedan zadatak, čak i kada mu to nipošto ne spada u opis posla” (Vreme, 1. maj 2020), pristao je da na nekoliko dana bude nosač, vozač, moler i monter nameštaja iz Ikee. Ovo je već šesto leto bez Ćebe i prva godina kako se Egzit ne održava u Srbiji. Spuštam maramu pored kovid maske.

Prelazim na policu sa knjigama. Prebirajući po njoj, nailazim na Godinu smrti Rikarda Reiša Žozea Saramaga. Tu knjigu poklonila sam samoj sebi za 22. rođendan, koji sam proslavila u Portugalu. Izbor nije bio slučajan – knjigu sam izabrala nakon što sam, u šetnji Lisabonom, naišla na mural posvećen Saramagu i njegovoj supruzi Pilar del Rio – omaž ljubavi koja je zauvek promenila piščev život. Poznavaoci Saramogovog opusa dele njegov rad na period pre i nakon što je upoznao Pilar. Četiri godine nakon što mi je Ćeba pomogao da sve svoje stvari iznesem iz stana porodičnih prijatelja, moj tadašnji momak a sadašnji muž pomogao mi je da doselim svoje kutije i kofere u tu istu ulicu. Samo je kućni broj bio drugi. “Uvek stignemo tamo gde nas čekaju”, kaže Saramago u jednoj od najpoznatijih rečenica Godine smrti Rikarda Reiša, koja je ispisana ispod njegovog murala u Lisabonu. Danas mi ta rečenica zvuči kao proročanstvo. Knjigu takođe odvajam na stranu.

Osim što su fizičke naporne, selidbe su emotivno isrcpljujuće. S vremenom se plakari napune stvarima na koje čovek potpuno zaboravi, a kad isplivaju, sa njima iz okeana psihe izranjaju i sećanja. Često sanjam mesta na kojima sam nekada živela. U lepim snovima, kuvam kafu u kuhinji i pišem tekst za stolom za kojim sam nekada volela da radim. U košmarima, ormari gde su nekada stajale moje stvari su prazni, a ja patim što ne mogu da ih pronađem.

Od kada sam postala punoletna i odselila se od roditelja, adresu sam menjala svakih godinu-dve. Ne vezujem se za prostore, ali sam itekako vezana za sitnice. “Sve svoje sa sobom nosim” u mom slučaju podrazumeva kolekciju dekorativnih kutija koje su složene po godinama. Na zelenoj kutiji sa motivom ptica stoji oznaka “2019–2021”, i u nju pakujem maramu kupljenu na Egzitu i masku za lice. Ponovo zatvaram lepljivom trakom.

Imam četiri kutije koje seljakam sa sobom i još nekoliko u sobi mog detinjstva, kod roditelja. Zovem ih vremenske kapsule. Sakupljanjem sam počela da se bavim kada sam shvatila da se Alchajmer uselio u glavu moje bake, genijalne pripovedačice, koja se od zaborava branila pravljenjem spiskova i lepljenjem nalepnica na predmete za svakodnevnu upotrebu. Nisam sigurna za koga sakupljam – za sebe ili za nekog ko će mi, predosećam, stići iz budućnosti. Vremenske kapsule imaju jednostavno uputstvo za upotrebu: “Otvoriti kada stignemo tamo gde nas čekaju”.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!