Srpska spoljna politika rastrzana je između Brisela, Moskve i Pekinga, a otud i energetski sektor – po mnogima krucijalan – često služi kao moneta za trgovinu i političko dodvoravanje centrima moći. Naime, energetski i rudarski sektor u Srbiji primer je par ekselans kako jedna država pokušava da balansira u geopolitičkim vodama, te podele ključnih resursa na osnovu geostrateških interesnih sfera velikih sila.
Drugim rečima: ovaj sektor predstavlja mikrokosmos šire spoljne politike Srbije, koja se već godinama kreće između Istoka i Zapada.
To strateško žongliranje posebno je uočljivo u kontekstu značajnih investicija i uticaja tri pomenuta aktera. Kina se, kroz svoju globalnu inicijativu „Pojas i put“, primarno fokusira na masovne infrastrukturne i rudarske projekte (bakar, zlato, ugalj), videći Srbiju kao važnu kariku u svom evropskom lancu snabdevanja i izvoza. Rusija, s druge strane, ostaje dominantan igrač u tradicionalnim energetskim sektorima, pre svega nafti i gasu, koristeći ove poluge za očuvanje dugogodišnjeg političkog i ekonomskog uticaja. Evropska unija, čija članica Srbija barem deklarativno teži da bude, insistira na usklađivanju sa svojim standardima, promovišući tranziciju ka obnovljivim izvorima energije i energetsku efikasnost, uz manje, ali strateški usmerene investicije.
Međutim, takav pristup, iako naizgled pragmatičan, nosi sa sobom ne samo koristi, već i rizike i gubitke za Srbiju.
Ruski Eldorado za naftu i gas
Stručnjak za energetsku politiku Miodrag Kapor objašnjava za “Vreme” da je tokom ranih 2000-ih Srbija nakratko pokušala da svoj elektroenergetski sistem uskladi sa sistemom EU. Tada je uspela da ukloni nepotrebnog posrednika za uvoz prirodnog gasa (Jugorosgas), te da postane punopravna članica Energetske zajednice. Ipak, kako kaže, “već od 2005. godine Srbija ponovo uvodi Jugorosgas, ovog puta kao većinski rusku firmu i posrednika za uvoz gasa”. To je bio jedan u nizu jasnih pokazatelja da se Srbija energetski, ali i geostrateški svrstava na stranu Rusije.
Ključni prodor u energetski sektor Srbije Rusi su napravili kupovinom većinskog paketa akcija Naftne industrije Srbije (NIS) 2008. godine, što Kapor ocenjuje kao “verovatno najštetniji međunarodni ugovor u modernoj istoriji Srbije” – bez tendera i daleko ispod tržišne cene
Ovim potezom, Gasprom (Kremlj) nije samo postigao ekonomsku dobit, već je osigurao i dugoročan strateški, politički i geopolitički efekat, dok je Srbija, kad je reč o energetskoj nezavisnosti, vraćena barem tri koraka unazad.
Sledeći ruski prodor u srpsku energetiku realizovan je 2021, otvaranjem “Balkanskog toka” – nastavka gasovoda “Turski tok”, koji prolazi kroz Srbiju i Bugarsku.
Preko 90 odsto prirodnog gasa Srbija uveze upravo iz Rusije.
Na milost i nemilost Putinu
Kapor dodaje da po Ustavu i Zakonu Srbija ima pravo da nacionalizuje Naftnu industriju Srbije. Međutim, kao jedina evropska država u kojoj monopol nad tržištem naftnih derivata drži strana sila u vojno-političkom sukobu sa EU i Zapadom u celini, “Srbija je sudbinu te strateške kompanije prepustila interesima Ruske Federacije”.
Rusija je energetska sila koja ovaj sektor vešto koristi kao sredstvo meke moći. Zavisnost od ruskog gasa ili nafte daje Kremlju moćan alat za uticaj na političke odluke, kao i instrument za stabilizaciju odnosa sa Moskvom. Na principu štapa i šargarepe Rusija može “izaći u susret” u kriznim vremenima i ponuditi dobre uslove za prodaju gasa, ali po potrebi i “zavrnuti slavinu” kada odnosi zataje, kao što je već demonstrirala u Ukrajini 2006. i 2009. godine.
Prodorom u kritičnu nacionalnu infrastrukturu – u ovom slučaju preuzimanjem NIS-a – Rusija je sebi osigurala trajni uticaj u Srbiji.
Dil sa Rusima i prodajom NIS-a sklopljen je 2008. godine, neposredno pred jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova. U tom trenutku Rusija je Srbiji bila potrebna kao strateški partner u međunarodnoj zajednici, prvenstveno Ujedinjenim nacijama i Savetu bezbednosti. Kremlj je tada stekao dominantni uticaj u sektoru nafte i gasa i nastavio je Srbiji da pruža podršku oko kosovskog pitanja. Paralelno sa tim sklapani su i novi gasni sporazumi.
Svesno srljanje u energetsku zavisnost os Rusije
Jedna od negativnih posledica ruskog primata u energetskom sektoru – upravo aktuelna – jesu sankcije NIS-u koje uvodi SAD, a koje bi po najavama predstavnika vlasti mogle uskoro da stupe na snagu. Pokušaji restrukturiranja i prenošenja Gaspromovog vlasničkog udela na druge ćerke firme, kao i pregovori Vlade Srbije sa obe strane, nisu dali rezultate, niti su bili dovoljno uverljivi za Amerikance.
Kapor objašnjava da je uprkos široko uspostavljenim sankcijama SAD i EU protiv ruskih naftno-gasnih kompanija, “Srbija činila sve što je mogla da održi veštačku zavisnost od ruskog gasa”, dok, kako naglašava, NIS-Gazpromnjeft zajedno sa Lukoil-om (oko 10 odsto tržišta u Srbiji) i dalje drži približno 80 odsto tržišta naftnih derivata u 2025. godini.
Dodaje da treba pogledati druge evropske države koje su do početka ruske agresije na Ukrajinu imale sličnu zavisnost od ruskih energenata. Recimo, Bugarska je do 2022. bila je zavisna 90 odsto od ruskog gasa, dok danas ne uvozi ni kubni metar.
Stoga se postavlja pitanje – ima li Srbija uopšte namere, odnosno volje, da se oslobodi ruskog energetskog bremena?
Poplava kineskih projekata
S druge strane, poslednjih nekoliko godina Kina postaje jedan od najjačih partnera Srbije u mnogim sektorima, pa i u energetici i rudarstvu. Prema podacima alata za praćenje kineskih investicija na globalnom nivou Američkog preduzetničkog instituta (AEI), Kina je do sada u Srbiji samo u energetskom sektoru investirala skoro 1.5 milijardi evra.
Za razliku od Kremlja koji uplivom ruskog kapitala preuzima udele u vlasništvu firmi u energetskom sektoru, Peking to radi drugačije – kroz investicije, ali i velike kredite kineskih banaka sa državnim garancijama. S obzirom na netransparentnost dobrog dela ovih dilova, često je nejasno da li su neki projekti zapravo realizovani kroz strane direktne investicije, ili se pak radi o zajmovima dobijenim pod nepoznatim uslovima.
Kina je do sada najviše ulagala u prljavu energiju i rudarstvo. Tako je 2018. godine kineske kompanija Ziđin postala većinski vlasnik rudarskog basena RTB Bor, u sklopu kog posluju rudnici bakra i plemenitih metala u Boru i Majdanpeku (jedini takvi u Srbiji). Uplivom novog kapitala i preuzimanjem starog duga ovog nekada moćnog preduzeća, kineska firma se obavezala na bolje poslovanje rudnika u budućnosti, dok je u vlasništvu države Srbije ostao udeo od 36 odsto i plodovi rudne rente.
Veliki deo kineskog uvoza iz Srbije odnosi se upravo na sirovine dobijene eksploatacijom rudnika.
Krajem prošle godine, pušten je u probni rad Blok B3 termoelektrane na ugalj “Kostolac”, koji su predstavnici vlasti nazvali “najvećim energetskim projektom”. Izvođač je kineska kompanija CMEC, a Srbija će, prema pisanju RSE, ovaj kredit vraćati deset godina.
Povećanje kapaciteta „prljave“ energije
U Srbiji trenutno oko 70 odsto struje dolazi upravo iz termoelektrana na ugalj. Problem sa ovakvim megalomanskim projektom jeste činjenica da se povećavaju kapaciteti “prljave” energije paralelno sa procesom dekarbonizacije koju sprovodi Evropska unija i koja će na Srbiju direktno uticati kroz usvajanje CBAM taksi. Za Kinu – odnosno njenu kontrolu nad rudnicima u Istočnoj Srbiji, Smederevskom železarom, kao i za finansiranje termoelektrane Kostolac B3, Miodrag Kapor ocenjuje da po pojedinim elementima ima status “države u državi”.
Primena CBAM-a kreće od 2026. godine, dok je prelazna faza u toku već dve godine. Inače, cilj EU je da do kraja 2050. godine potpuno prestane sa proizvodnjom “prljave” električne energije. Stoga se za Srbiju, koja je zvanično i dalje na evropskom putu, postavlja pitanje opravdanosti ove investicije.
Konačno, vlast u Beogradu kineske investicije koristi za ekonomsku legitimizaciju na unutrašnjem planu.
Vlast ubira plodove sa sve tri strane. Istovremeno balansira, pokušavajući da ispuni očekivanja te trojke. Kada zahladne odnosi sa Zapadom, otvore se nove mogućnosti za ulet kapitala sa Istoka, a kada Istok postane previše nezgodan, rešenje se pronađe na Zapadu.
Evropska priča
Početkom 2000-ih, paralelno sa okretanjem zvaničnog Beograda evropskom putu, u energetski sektor počinju da pristižu ulaganja, bespovratna sredstva i krediti EU.
Evropska Unija i njene vodeće države u srpskom energetskom sektoru najviše ulažu u obnovljive izvore energije – u skladu sa Evropskom zelenim dogovorom. Ovaj dokument predviđa smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte na neto nulu do 2050. godine, sa prelaznim smanjenjem od 55 odsto do 2030. godine (u odnosu na nivoe iz 1990. godine), povećanje učešća obnovljivih izvora energije, promovisanje cirkularne ekonomije, i druge mere zelene tranzicije.
Prema podacima zvanične stranice “EU za tebe”, Srbija je do sada kroz različite grantove dobila preko milijardu evra za energetski sektor. U tekućoj godini, EU je sa Srbijom potpisala ugovor vredan oko 325 miliona evra, od čega je 240 miliona evra bespovratnih sredstava za projekte u oblasti energije i zaštite životne sredine, dok je u sklopu programa WBIF – koji okuplja EU, EIB, EBRD i nacionalne fondove – do 2025. godine distribuirano oko 1,1 milijardi evra u obliku investicionih grantova za infrastrukturu uključujući energetiku, gasne interkonektore, obnovljive izvore i energetsku efikasnost.
Pored ulaganja u obnovljive izvore energija, poput vetro i solarnih parkova, kao i hidroelektrana, EU i njene članice značajna sredstva izdvajaju i za osnaživanje mera energetske efikasnosti, ekološka poboljšanja i efikasniju eksploataciju, kao i smanjenje emisija u postrojenjima.
Za razliku od ruskih i kineskih ulaganja koja su više fokusirana na manje većih projekata, investicije, krediti i bespovratni grantovi povezani sa EU su diverzifikovani i pokrivaju veći spektar projekata.
Svrstavanje uz strateške protivnike EU
Evropski projekti su najduže tu, ali kineski i ruski služe kao kontrateža. Ruski sentiment u javnom mnjenju je na vrhuncu, dok je evropski godinama već u slobodnom padu – stoga ruski uticaj u energetskom sektoru predstavlja ne samo osiguravanje ruske podrške po pitanju Kosova, već i jačanje “bratskih” odnosa sa Moskvom.
Davanje ustupaka Rusiji i Kini, kao i sklapanje nepovoljnih ugovora u energetskom sektoru, Miodrag Kapor vidi kao svrstavanje Srbije uz strateške protivnike EU – “pre svega Rusiju”, a zatim, “u određenoj meri, i NR Kinu”, uzimajući u obzir, kako kaže, “geopolitičku činjenicu i ograničenja koja proizlaze iz toga što je Srbija okružena državama članicama NATO-a i EU”.
Diverzifikacija partnera smanjuje apsolutnu zavisnost od jednog izvora i omogućava Srbiji da pregovara sa pozicije veće autonomije.
Međutim, pokušaji geopolitičkog balansiranja dovode do pritisaka sa više strana, gde svaki akter očekuje lojalnost ili barem usklađenost sa svojim interesima. Zavisnost od kredita može dugoročno opteretiti javni dug zemlje, dok neusklađenost standarda – posebno ekoloških – sa EU može usporiti proces evropskih integracija.
Problem o kojem se ćuti
EU se 2019. godine obavezala Evropskim Zelenim dogovorom da će do 2050. godine neto emisije ugljenika povezane sa iskorišćavanjem resursa iznositi nula. Izvoznici proizvoda koje pokriva CBAM moraće da plaćaju u budžet zemlje uvoznice razliku cene emisije u EU ETS (sistem trgovine emisijama na snazi od 2005. godine u EU) i cene emisije u zemlji iz koje roba potiče.
Drugim rečima, kompanije će prilikom uvoza robe na tržište EU biti prinuđene da kupuju CBAM sertifikate, čija će cena odgovarati ceni emisije ugljen-dioksida koja bi bila plaćena da je roba proizvedena unutar Unije.
Iako je dekarbonizacija proces koji se već uveliko sprovodi kroz različite mere, CBAM je prvi mehanizam koji uključuje i ekonomsku, odnosno trgovinsku komponentu.
Posmatrajući po državama, najveći uvoznik robe iz Srbije je Nemačka. Srbija u EU izvozi dosta industrijskih sirovina proizvedenih uz emitovanje velikih količina ugljen-dioksida. Stoga, posledično, CBAM carine mogu dovesti do rasta troškova za izvoznike iz Srbije, manje konkurentnosti srpskih proizvoda i na kraju rizika od smanjenja izvoza ka EU.
Prema podacima Energetske zajednice, dodaje Kapor, zemlje Zapadnog Balkana izbegle su troškove od oko 3,9 milijardi evra zbog odsustva CO₂ taksi na proizvodnju električne energije u 2023. godini.
“Više od polovine tog iznosa odnosi se na Srbiju”, kaže naš sagovornik. CBAM prelazi iz izveštajnog (2023–2025) u fiskalni režim od 1. januara 2026. i obuhvata “uvoz čelika, cementa, đubriva, aluminijuma, električne energije i vodonika”, što će, kako kaže, imati direktan udar na srpski čelik, cement i aluminijum, te posredno na cenu struje i CO₂. Bez ubrzanih investicija u OIE i energetsku efikasnost, srpski izvoznici će plaćati sve veće CBAM namete, smanjujući sopstvenu konkurentnost.
Ipak, CBAM – sem u struci – nikada nije bio previše česta tema u srpskoj javnosti.
Put zelene tranzicije je put ka EU. Put koji ne vodi zelenoj tranziciji vodi u drugi geopolitički kontekst – ka Kini i Rusiji, zaključuje Kapor.
Uredila: Jelena Jorgačević
