Psihijatar Slavoljub Milojević: Budite sada sa svojom decom

Slavoljub Milojević, psihijatar i grupni analitičar, kaže za portal „Vremena“ da je za početak važno razdvojiti dve stvari – ne može se isto pristupiti deci koja su bila prisutna ili u neposrednoj blizini kada se pucnjava dogodila i deci u drugim delovima Beograda i Srbije. Kao i kada se dogodi traumatični događaj u porodici, ne doživljava svako isto tu traumu.

„Sa decom u školi ‘Vladislav Ribnikar’, koja su to doživela, treba razgovarati, ali bez nametanja, insistiranja da se priča o svakom detalju“, objašnjava Slavoljub Milojević. „Treba ih pitati kako se osećaju, posmatrati ih, ali je sada najvažnije – biti sa njima. Nije toliko pitanje u ovom trenutku šta i koliko pričati.“ On ističe, govoreći o jednom psihoanalitičkom postulatu, da je za odnos sa detetom bitno prisustvo (containing), da ono ima doživljaj, da zna da neko misli na njega i o njemu i da je u stanju da, kao starija i zrelija osoba, podnese detetove muke. „Neko može i puno da priča, ali da emituje manjak kapaciteta da izdrži detetove muke i obrnuto“, dodaje.

Deca koja su ranije imala neobrađene traume u životu, ovo će teže podneti. Mogu se javiti elementi posttraumatskog stresa. U najkraćem, važno je sada biti uz decu, pustiti ih da pričaju koliko oni žele o tome i posmatrati ih, procenjivati kako su. Neke stvari će lakše podeliti u vršnjačkoj grupi, sa prijateljima.

Na šta roditelji treba da obrate pažnju u narednom periodu?

„Generalno, treba obratiti pažnju na promenu stanja deteta, nevezano za to o kojoj se promeni radi. Ako znamo dosadašnje funkcionisanje deteta, a duže od sedam dana događa se sa njim nešto novo, tada treba biti oprezan“, kaže sagovornik „Vremena“.

Dete može postati nervoznije, imati poremećaj sna i apetita, probleme sa koncentracijom; opet, može izgledati mirno, ali zapitkivati puno o smrti, umiranju, strašnim događajima.

„Treba razgovarati sa detetom, videti šta se događa. Ako to ne pomogne ili ako dete nije otvoreno, dobro je otići kod psihologa“, ističe Milojević, objašnjavajući da će dete, oslobođeno razmišljanja o tome kako će reagovati roditelj, lakše razgovarati ili se samo isplakati.

U ovakvim trenucima i događajima, nastavlja on, treba izbaciti princip urgentnosti: „Naravno da je urgentno pomoći svima, ali od nas se zahteva strpljenje, posmatranje dece, naše prisustvo i procenu kako sa decom postupati.“

S druge strane, iako Milojević objašnjava da ne treba preterivati u razgovoru sa decom i nametati im tu temu, dodaje da ne treba ni žmuriti.

„Postoji izraz u psihoanalizi ‘psihotična realnost’, što znači da očigledno negiramo teške događaje. Evidentno je da se nešto dešava, ali ne želimo da pričamo o tome jer nam se čini da tako pošteđujemo učesnike traume… Time što ipak spomenemo to što se dogodilo, čak i ako ne dobijemo odgovor, pokazujemo da smo u kontaktu sa realnošću. Tako se trauma na vreme obrađuje i ne odlaže, a tako se i sledeće traume adekvatno obrađuju.“

Takođe, treba deci da objasnimo da su ovakve situacije ekstremne, da će sistem biti dodatno oprezan i da ne treba da se plaše za svoj život.

„Razmišljam kako smo do skora imali lažne dojave o bombama u školama i to je izvrgavano ruglu. O tome nismo dovoljno razgovarali sa decom, ona su se branila podsmevanjem. Lično, ja sam to ozbiljno shvatao, jer ako neko 50 puta preti bombom, možda će je i postaviti“, kaže Slavoljub Milojević.

Kako društvo treba da odgovori

Kada je reč o društvenom odgovoru, on smatra da pažnja mora biti usmerena na vršnjačko nasilje: „Vršnjačko nasilje može da ostavi velike predispozicije za depresiju, čak i suicidalne ideje koje su uvek skopčane sa tendencijom da se agresija ispolji ka unutra. Ovaj dečak je svoj bes i agresiju usmerio ka spolja, a moglo je lako da se desi i drugačije.“

Milojević dalje smatra da je veoma važno masovno angažovati stručnjake za radioničarski rad u školama, jer on pruža više kontakata sa emocijama dece, obradom masivnih nesvesnih procesa koji se dešavaju u svim grupacijama, a naročito kada imamo generacijski jaz između profesora i dece.

„Svaka grupacija ima nesvesni sistem kako funkcioniše, a radioničarskim radom se ti nesvesni procesi ‘čiste’, deca imaju adekvatni kontakt sa tim nesvesnim procesima. Direktni rezultat bi bio smanjenje vršnjačkog nasilja i adekvatna obrada teških emocija odnosno sprečavanje da se teške emocije realizuje u akciju.“

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com