Kod „ćacika“ je Vučić opet izgubio istu bitku

Bauk označitelja lebdi Srbijom; bauk lebdećih označitelja. I ukazuje nam na pad moći hegemona i njegovih medijskih savetnika da upravljaju političkim diskursom i, uopšte, javnim mnjenjem.

A kada se pogleda razvoj političke upotrebe termina „ćaci“ i izvedenica, čovek se zapita da li je taj hegemonijski potencijal u njemu ikada postojao, ili smo mu ga mi, grešni, i zaslepljeni brojevima tako nezaslužnom pripisivali.

Pod pojmom lebdećih označitelja ovde se oslanjam na koncept argentinskog sociologa Ernesta Lakloa, koji pod njima podrazumeva termine oko čijeg značenja, prvenstveno u javnosti, postoji borba.

Među najčešćim primerima lebdećih označitelja su pojmovi poput „naroda“ ili „demokratije“, koji mogu da znače mnogo više stvari od onoga kako ih u nekom trenutku doživljavamo.

No za „demokratiju“ i „narod“, najveći broj ljudi već ima makar intuitivnu ideju o značenju. Utoliko je lakše hegemonu – dirigentu javnog mnjenja – da retoričkim veštinama i neumerenim ponavljanjem sopstvenih varijacija definicije fiksira značenje koje odgovora njegovim interesima.

No, pravi test snage ogledao bi se u sposobnosti da onim zaista novim a sveprisutnim terminima obezbedi po sebe odgovarajuće značenje. Ispostavlja se da on tu snagu nema.

Tako dolazimo do te teške, domaće reči: ćaci.

Vreme/Katarina Stevanović

Novo i staro

Siguran sam da će u skoroj budućnosti moje kolege i koleginice sprovesti veliki broj istraživanja o sadržaju termina „ćaci“ i drugih aktuelnih termina, i da će utvrditi, budu li iole objektivni, da je termin korišćen pogrdno, te da mu je pripisao svako svoju društvenu, ličnu, i drugu frustraciju za čiji uzrok direktno ili indirektno može biti optužena svaka vlast u Srbiji poslednjih 14 godina, 36 godina, ili duže.

Na drugoj strani spektra su „piculići“, „ustaše“, „blokaderi“, ali ovi termini nisu sadržajno novi. Oni su sve ono što je do skoro bio „žuti ološ“, pre „žutog ološa“ ili paralelno sa njim „đilasoidi“ a pre toga, priznaćete, veoma uljudan termin „bivša vlast“. Dakle piculić je ne-ćaci, a ćaci je ne-piculić.  Od njih je samo „ćaci“ novi termin.

Svi znamo kako je „ćaci“ ustanovljen. Neko je, verovatno brzajući da napiše grafit protiv blokada, napisao „Ćaci u škole“ umesto „Đaci u škole“, i ostalo je istorija. No, istorija koje se vredi sećati.

Oduševljenje greškom je zapalilo internet. Govorim po sećanju: već sutradan (moguće da je bilo i nekoliko dana), protest u Beogradu obeležilo je isprva afirmativno uzvikivanje reči „Ćaci“ kojom su se učesnici protesta međusobno oslovljavali. Šaljivo prihvatanje ponuđenog identiteta.

To je, čini se, nestalo već na sledećem protestu čiji su učesnici nastavili da budu ono što jesu – đaci i studenti – a ćaciji su postali politički protivnici. Ubrzo se ulicama Srbije orilo navijačko „ko ne skače, taj je ćaci“, a značenje je ostajalo otvoreno za sve ono što je narod tištilo.

I on je ćaci

Vlast je morala da reaguje. Izverzirana u diskusijama o demokratiji, narodu, stabilnosti, kolektivnom Zapadu i stranim agentima, sada je ostala nasamo sa novim terminom koji je dobijao na značaju, i figurativno i doslovno, i to značaju na koji vlast nije imala uticaja.

Stoga, Ćacilend. A zajedno sa njim besmisleni, neuspešni prvi pokušaj „preuzimanja“ (odozgo); prvi čovek države hodao je u majici i „I ja sam ćaci“. Valjda je to bio pokušaj da normalizuje termin i da pokaže, valjda sopstvenom biračkom telu, da ne brine. Ako su oni ćaciji, i on je ćaci, tu zajedno sa njima. Možda bi i uspelo da je njegova harizma stvarna.

Onda i ne čudi Ćacilend, doslovno paravojni kamp u centru grada, čije su učesnike novinari prepoznali kao kriminalce. On je, dakle, ćaci; ćaci u Ćacilendu, uz poruku da je ćaci u stvari običan narod koji voli Srbiju.

Njegova ključna greška, a u ovom domenu pravio ih je jako malo, je što se borio da se utvrdi ono što je već bilo poznato. Jer on je bio ćaci, štaviše glavni ćaci, i pre nego što je obukao majicu. Njegovi kriminalci su bili ćaci pre nego što ih je on tako krstio. Njihovo mesto već je bilo Ćacilend, mesecima pre nego što je fizički Ćacilend uopšte postojao.

Jovina Gimnazija

A sada „ćacike“

Ovim akcijama je naš nepogrešivi dirigent javnog mnjenja dirigovao u prazno. Napravio je vidljivim sve ono što je mesecima postojalo u komentarima na društvenim mrežama i uzvicima na ulici. Učinio je da termin zaživi još jače.

I lično je odgovoran za to što je ovaj termin dobio svoju zbilja dehumanizujuću izvedenicu „ćacad“. Ne zaboravite poreklo: duže od godinu dana držao je svoje ljude u velikom ograđenom prostoru. Za pare.

I taman kada se činilo da je ovaj pokušaj preuzimanja odozgo propao zauvek, dogodilo se, mislim, nepotrebno pitanje: „Gde ćemo sa ćacikama?“.

Postavio ga je Živko Gvozdenović, do tog trenutka neupadljivi IT stručnjak „iz okoline Mitrovice“ u jednom od svojih kratkih videa koji su nedavno počeli da dobijaju na vidljivosti, prvenstveno zbog borbe koju vodi protiv lokalnih moćnika.

Daleko je od pretnje ta njegova opaska. Verovatno je po vlast opasnija bila Gvozdenovićeva dvostruka namerna omaška datuma kojom evocira nikad pristigli šesti oktobar i lustraciju.

Ali dobili smo pokušaj broj dva da se terminu „ćaci“ odnosno „ćacika“ pripiše novo značenje, ovaj put odozdo kroz naprednjačke aktivistkinje. Sadržajno, kaže Brnabić, ćacike su naše majke i sestre. Ali okvir za razumevanja ćacika je ovaj put potpuno lažna borba za bezbednost žena.

Cinik u meni uživa dok gleda kako desno-populistički, regresivni režim komično glumi svoju varijantu instant-feminizma i igranja žrtve.

Foto: Sofija Vukajlović/FoNet

Kako do kulture dijaloga

Još je ređe da naš dirigent javnog mnjenja pravi istu grešku drugi put. Jer evo me, razmišljam o ćacikama. Nisam do sada. Ne vidim što bih. Ćaci, ćacika, isto je.

Ali kada se javi Ana Brnabić i kaže „I ja sam ćacika“ sve što mogu da pomislim je „Jesi“. Kada se javi njih stotine i sve imaju od reči do reči istu poruku (da neće biti uplašene i da će glasati za Vučića), a sve bez trunke iskrenog, ličnog, organskog suprotstavljanja koje bi zaista bilo u dobroj meri opravdano, ja samo mogu da kažem za svaku od njih „Jesi“.

Kada krajem oktobra ili početkom novembra, nadam se ne kasnije, sve ovo prođe onako kako narod priželjkuje, nemam mnogo očekivanja.

Priželjkujem društvo bez ćacija, ćacika, piculića, ustaša, blokadera, hulja, đilasoida i ološa. Naravno, moja rešenja nisu radikalska, i ja ovde mislim jedino na termine. Ovo nisu termini za javnost.

Iz debate između hulje i piculića, ćacija i blokadera, ne može da izađe ništa korisno. Za vođenje društvenog dijaloga neophodna je kultura dijaloga.

Ali želja režima da kontroliše jednu praznu reč, i konstantno pokazivanje nemoći da to učini, ostaće sa mnom dosta duže. Konačno sam razumeo šta u praksi znači „diskurs“, i zašto je ovaj pojam širi od sadržaja.

I prisustvovao sam hegemonu koji je prvi put izgubio diskurzivnu bitku. U nedostatku moći, ostalo mu je samo ono što je već povezano sa ćacijima: sila brojeva bez suštine, rekordna obraćanja i zarobljeni mediji.

*Autor je sociolog i doktorant na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!