Popis stanovništva: Cincari, statistička greška

Odlukom Vrhovnog kasacionog suda, 2015. godine Srbija je odbila da Cincarima prizna status nacionalne manjine. Pri donošenju odluke sud se pozvao na Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, po kome „zahtev za obrazovanje posebnog biračkog spiska treba da potpiše pet odsto punoletnih pripadnika nacionalne manjine prema poslednjem Popisu, s tim da njihov broj ne može biti manji od 300“. Pomenuti zahtev potpisalo je 329 Cincara. Međutim, kako je prema zvaničnim podacima Popisa stanovništva utvrđeno da se 243 građana izjasnilo kao Cincari, Vrhovni kasacioni sud je odbio da prizna Cincare za nacionalnu manjinu.

U Srpsko-cincarskom društvu Lunjina, čije ime na srpskom znači svetlost, kažu da u Srbiji trenutno živi oko 5000 Cincara. Zašto ih se samo 243 izjasnilo kao Cincari? Zato što su se asimilovali pa se izjašnjavaju kao deo većinskog naroda iako se osećaju Cincarima, kažu u Lunjini, ali i zato što prilikom popisivanja stanovni-štva nije dovoljno naglašena mogućnost da se izjasne onako kako se osećaju.

Cincari Srbije od 2012. godine pokušavaju da ih država u kojoj žive prizna. Međutim, sve instance su se pridržavale ocene da Cincara nema u dovoljnom broju da bi im se tako nešto priznalo. Advokat Jorgo Mara iz advokatske kancelarije „Mara“, koja je vodila ovaj spor, podseća da za sve ove godine nisu dobili odgovor koliki je taj reprezentativni broj. Navodi i da član 2. Zakona o zaštiti prava i slobode nacionalnih manjina na koji se poziva država ne definiše broj pripadnika nacionalne manjine, pa je ovakvom odlukom u odnosu na Cincare izvršena diskriminacija. Takav odnos države prema Cincarima je u suprotnosti sa Parlamentarnom skupštinom Saveta Evrope, smatraju u advokatskoj kancelariji, zato što se Preporukom 1333 za cincarsku kulturu i jezik „jasno zahteva od Srbije, koja je njihova matična zemlja, da podrži Cincare“. Međutim, Vrhovnom kasacionom sudu je bilo „nejasno kako je Evropa utvrdila da je Srbija matična zemlja Cincara kad Republika Srbija to negira, pa čak smatra da Cincari ne mogu da ostvare ni status nacionalne manjine“.

Odluka Vrhovnog kasacionog suda je konačna pravosudna odluka u našoj zemlji.

Istovremeno sa ovim sudskim procesom, od početka ove godine u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti odvija se ciklus predavanja o kulturi, istoriji i ulozi Cincara u Srbiji. Najnoviji, Cincarske porodice u srpskom građanskom društvu (30. novembar predavač je bila dr Julijana Vučo) organizovao je Odbor za proučavanje manjina i ljudskih prava u saradnji sa Srpsko-cincarskim društvom. Očigledno, SANU ima drugačije mišljenje o Cincarima od Kasacionog suda.

Sve ovo je povod da se podsetimo ko su Cincari, kakvi su njihovi tragovi u Srbiji i kakva im je kultura.

Istorija

O poreklu Cincara najčešće pominjana teorija u nauci je da su oni potomci Tračana i Ilira, koji su u starom veku romanizovani. Savremene grčke naučne teorije pretežno zastupaju tezu da su Cincari potomci romanizovanih Helena, odnosno da su poreklom zapravo Grci. Jedinstven stav ne postoji ni o njihovom imenu. Dušan Popović, jedan od retkih ovdašnjih proučavalaca Cincara, u svom kapitalnom delu O Cincarima, objavljenom 1937. godine, kaže da „ime Cincar treba da je nastalo iz podsmeha na njihov način izgovaranja broja pet, koji oni u svom jeziku izgovaraju cinc, umesto činč, kako ga izgovaraju ostali Romani. Po Vajgandu, Cincari su ovo ime dobili od Srba. Zovu ih još i Vlasi, a Cincari sebe nazivaju Aromuni (Armani), što znači stanovnik Rima.

U Rimskom carstvu, Cincari su prvo bili čuvari drumova, a zatim trgovci – snabdevali su hranom rimsku vojsku. Rano su prihvatili hrišćanstvo. Srednjovekovna Srbija ih zna kao narod koji su osnovali Megalovlahiju i Vlahiju Minor u Epiru, a vizantolog Georgije Ostrogorski navodi da su braća Jonica i Petar Asen bili rodonačelnici armanske dinastije Drugog bugarsko-vlaškog carstva s kraja 12. i početka 13. veka. Posle pada Vizantije, Cincari iz Tesalije i južnih delova Epira osnovali su državu u današnjoj srednjoj Albaniji – kneževinu Muzakiju. U vreme Otomanskog carstva priznato im je pravo na nacionalni identitet i ono je poštovano aktom sultana Abdula Drugog Ali Hamida.

U 18. veku glavni centar im je bio Moskopolje, grad u jugozapadnom Epiru. Zna se da je od 1750. do 1769. godine Moskopolje imalo oko 50.000 stanovnika i da su skoro svi bili Cincari (vidi „Vreme“ br. 965). Cincari su u Moskopolju osnovali prvi balkanski univerzitet, Novu akademiju, na kojoj su predavali ugledni profesori po pozivu, mahom s italijanskih univerziteta, zatim školu, štampariju, a zna se da je u gradu bilo 79 pravoslavnih hramova. U to vreme Cincari su se najviše bavili trgovinom. Putovali su od Aleksandrije do Beča najčešće karavanima. Kupovali su žito, brašno, so, ulje, tkanine, sapun… po Ohridu, Bitolju, Elbasanu, Beratu, Draču. Uživali su veliki ugled. Vraćajući se kućama sa tih putovanja, podizali su svoju imovinu, gradili kuće sa nekoliko odeljenja, imali lepog nameštaja i nakita. Moskopolje je tada bio jedan od najvažnijih i najperspektivnijih gradova na Balkanu. U drugoj polovini 18. veka Moskopolje su dva puta napale Osmanlije, da bi ga 1821. godine Ali-paša Janinski sasvim spalio. Nedovoljno vični ratovanju, Cincari su našli spas u bežaniji: rasuli su se najviše po gradovima Balkana gde su već imali razgranate veze i stanice, pa sve do Beča i Poljske.

Tako su, bežeći od Osmanlija, stizali i u Srbiju.

U Srbiji

Cincari su, kažu hronike, u Srbiju došli krajem 18. veka i doneli joj svoje znanje, navike i bogatstvo. Oni su bili tvorci njene modernizacije sredinom 19. veka, a njihovo poznavanje međunarodne trgovine, jezika i računa, kao i knjige i pismenost, obeležili su tadašnji kulturni život u Srbiji. Činili su elitu varoške populacije: bili su viđeni advokati, lekari, profesori, administratori i političari.

U Srbiji su nastavili da rade ono što najbolje znaju – poslove koji donose materijalnu dobit. Između ostalog, uneli su kartele povezane porodičnim linijama i trgovačkim vezama u inostranstvu, što su ovdašnjem stanovništvu bile nepoznate kategorije. Bora Glišić u knjizi Nušić njim samim kaže: „Na početku, Grci i Cincari gledaju s visine na te Srbe što se, u večitim bunama, opijaju herojstvom. (I sujetom. I dinarskim samohvalisanjem. Hondrokefalosi! Tvrdoglavci.) Oni, pak, u sve unose meru mudrosti i proračunatosti jedne stare rase.“ Dušan Popović kaže da su Cincari imali osnovne sposobnosti dobrih trgovaca, umeli su dobro kupiti i dobro prodavati: „Pored toga što su bili pravi veštaci u trgovanju, bili su vrlo vredni i štedljivi, naročito štedljivi. Po ovoj svojoj osobini najbolje su poznati u svetu i u našem narodu. Cincar u našem jeziku znači što i tvrdica, a cincariti isto što i trgovati. Ova preterana štedljivost najkarakterističnija je oznaka Cincara. Kir Janja i Kir Geras (junaci istoimenih dela Jovana Sterije Popovića i Stevana Sremca) bili su prosečni, realni tipovi iz toga sveta. Cincari vrede kao čist narod. Njihovo odelo je uvek čisto i nikad poderano. Kad idu, idu dostojanstveno, svečano obučeni, pognute glave, sa brojanicama i ćute, a kad progovore, to ide tiho i polako, kako liči jednoj staroj i savršenoj rasi.“ Dragutin Ilić je u romanu Hadži–Đera napisao da „bez velike potrebe i nevolje nisu se uopšte mešali sa Srbima“ i uvažavali su ih samo „kao dobru mušteriju, ali nikako i kao ravne grčko-cincarskoj naciji“, a Stevan Sremac u Kir Gerasu da su se Cincari „od vajkada oni u svemu delili od meštana Srba i hteli da budu nad Srbima kao zejtin nad vodom“.

Bratstvo po stradalništvu

Moguće je, međutim, da su i Cincari to isto mislili o Srbima, i da su zato vrlo često, odmah po dolasku u Srbiju, menjali svoje prezime srpskim, iako sa Srbima, osim religije, ničeg zajedničkog nisu imali. Tako je, na primer, rod Pulja pri prelazu iz Blaca, u Zemunu promenio svoje prezime u Popović. Milošu Obrenoviću se te promene nisu dopadale, pa je 1827. godine izdao naredbu kojom strogo zabranjuje da se „nijedan od žitelja beogradskih silom ne pogrči, niti da se Bugarin ili Cincar pod Grke poturuje, svaki svoj rod da ljubi i svaki ime roda svoga da čuva“. O ovoj temi je ostala jedna anegdota, istina iz nešto kasnijeg vremena. Dušan Popović je u pomenutoj knjizi O Cincarima zabeležio da je političar i diplomata Jovan Ristić savetovao ministra finansija Lazi Pačuu da posrbi svoje prezime, na primer u Pašić, ali je to Paču odbio izjavivši da „ime neće smetati ni njemu, kao što nije smetalo njihovim precima preko da se pokažu dobri Srbi“.

Vremenom, Srbi Cincarima postaju sve bliskiji. „Rađa se ljudsko veliko bratstvo po stradalništvu“, piše Bora Glišić opisujući Srbiju u kojoj se 1864. godine rodio Branislav Nušić, odnosno Alkibijad Nuša, grčko-cincarsko-albanskog porekla. „Kao što su naši ljudi bežali iz Sandžaka, iz Bosne, iz Hercegovine, ili iz Crne Gore, ovamo na Morave, i oni u svojim dušama nose patnje i nostalgije za Magarevom, Kruševom, Solunom, Vlahoklisurom… Bez patrije – oni ovu zemlju prihvataju kao otadžbinu… Cincari se potpuno pretapaju u Srbe, i jezikom, i životom, i primanjem slave i stremljenjima, i ljubavlju prema Srbiji i njenoj oslobodilačkoj misiji.“

U našoj književnosti, Cincare i većinsko stanovništvo Srbije najupečatljivije su spojili književnici Jovan Sterija Popović i Borislav Pekić, odnosno njihovi junaci, Kir Janja i porodica Njegovan. Smatra se da je Pekić Zlatnim runom, kapitalnim delom od sedam romana, sagom o viševekovnom putovanju balkanskih Cincara, o Njegovanima i njihovom potragom za „Zlatnim runom života“, ovekovečio i proces nastajanja srpske građanske klase.

Jezik

Jedna od zajedničkih tema Srba i Cincara na prelazu iz 18. u 19. vek, bila je borba za jezik. Glavni jezik komunikacije Cincara, bilo da su u to vreme živeli u Austrougarskoj ili u balkanskim zemljama, bio je grčki (uticaj pravoslavne religije i grčkog obrazovanja), s tim što su sve više i više usvajali jezik sredine u kojoj žive. Cincarski su govorili samo između sebe. Pisali su grčkim alfabetom i pismom sredine na kojoj su se nalazili. Oni nisu imali političku elitu i moć koja bi cincarskom jeziku obezbedila priznanje. Takođe, za Cincare je karakteristično da se lako uklapaju u novu sredinu – zato su nazvani „kameleoni Balkana“, pa se samim tim i nedovoljno služe svojim maternjim jezikom, i lako ga zaboravljaju.

Cincarski jezik je jedan od najstarijih na Balkanu. Pripada grupi romanskih jezika, što znači da su mu koreni u latinskom. „Živeći u stranim sredinama, Cincari su imali priliku da vide kako se drugi narodi bore za svoja nacionalna i ljudska prava, uključujući tu i pravo na korišćenje vlastitog jezika u obrazovanju“, smatra dr Predrag Mutavdžić sa Katedre za neohelenske studije Filološkog fakulteta u Beogradu, kao i da „nema nikakve sumnje da se pitanje jezika kod Cincara u dijaspori posmatralo i kao pitanje nacionalnog opstanka, ali i kao pitanje očuvanja i prenošenja jedne izuzetno važne nacionalne tradicije.“ To je bio razlog njihovom nastojanju da se cincarski jezik izdvoji, i pokaže onako kako su se tokom prosvetiteljstva pokazivali i jezici drugih evropskih naroda. Istovremeno, Cincari u matici, prevashodno u Grčkoj i Albaniji, bili su pod snažnim uticajem Grčke koji je isključivao postojanje bilo kog drugog jezika na svojoj teritoriji.

Cincarski intelektualci u Austrougarskoj su smatrali da je rešavanje jezičkog pitanja vezano za pismenost i širenje pismenosti, što je bio stav i Vuka Karadžića kada je reč o srpskom jeziku, odnosno da „tek kada se jezik opiše, kodifikuje i donekle standardizuje, moguće je pristupiti iznalaženju njegove najadekvatnije estetske forme“, objašnjava dr Predrag Mutavdžić. Iz te ideje nastala je i Gramatika aromunska ili makedonskovlaška Mihaila Bojadžija, prva gramatika cincarskog jezika. Objavljena je u Beču 1813. godine, pre Vukove Pismenice. Neka bude protumačeno kao zanimljivost: pre Bojadžijeve i Vukove gramatike objavljena je samo još jedna gramatika nekog savremenog balkanskog jezika – rumunskog, 1780. godine.

Bojadžijeva gramatika

O Mihailu Bojadžiju postoji veoma malo podataka. Rođen je u Pešti 1780. godine u mnogočlanoj cincarskoj porodici, pretpostavlja se da mu je otac bio ugledni trgovac kožom i bojadžija tkanina s ekskluzivnim pravom snabdevanja kožom i kožarskim proizvodima kraljevske porodice Esterhazi, da je pored cincarskog znao grčki i mađarski, a zatim je savladao i nemački, i da je kratko vreme radio kao profesor u nacionalnoj grčkoj školi u Beču.

Bojadžijeva gramatika bavi se fonetikom, morfologijom i sintaksom, napisana je na grčkom i nemačkom jeziku, ima 236 strana, i uključuje i malu zbirku originalnih proznih tekstova na cincarskom, što je prvo književno stvaralaštvo na ovom jeziku. Dr Mutavdžić objašnjava da Bojadžijeva gramatika ne prikazuje normirani niti standardizovan cincarski jezik, pošto je on u Bojadžijevo vreme postojao samo na nivou brojnih dijalekata i lokalnih govora i da je pisana na narečju kojim su govorili njegovi roditelji u Moskopolju, dakle onim kojim je i sam vladao: „U vokabularu cincarskog jezika toga doba najveću prevagu je imala ruralna i pastoralna leksika kojoj je nedostajala razvijena apstraktna leksika. Živeći u Beču, u jednoj lingvistički znatno bogatijoj i drugačijoj sredini, u svoje tekstove je silom prilika unosio i pozajmljenice iz drugih jezika, kojima, shodno mišljenju svih koji cincarski osećaju prisno kao svoj maternji jezik, tu nije mesto. Drugim rečima, Bojadži se zalagao za bogaćenje cincarske leksike putem preuzimanja latinskih i italijanskih reči, što je bila svojevrsna misao vodilja u otporu grecizaciji Cincara u nacionalnom i lingvističkom pogledu. Sagledano u tom kontekstu, njegova gramatika nije tek puki priručnik za učenje cincarskog jezika namenjen strancima i Cincarima, nego se može posmatrati i kao svojevrsno oružje koje verifikuje kako upotrebu filologije u službi nacionalne emancipacije tako i borbu za vlastitu kulturu na vlastitom jeziku.“

Bojadži je predložio i cincarski alfabet od 30 slova. Opredelio se za latiničnu grafiju, kako se pretpostavlja, s namerom da Cincare približi zapadnoevropskim, pre svega romanskim narodima, ali i zato što ni grčki alfabet niti ćirilica nisu bili zastupljeni u Evropi pa nisu pogodna za korespondenciju.

Vaseljenska patrijaršija je latinični alfabet protumačila kao jasan nacionalno- politički proces protiv Grka i pravoslavlja. Sinod Vaseljenske patrijaršije je 1814. godine anatemisao Bojadžijevu gramatiku, a potvrdio ju je lično vaseljenski patrijarh Kiril Šesti, i time zabranio njenu distribuciju na teritoriji Osmanlijskog carstva. Bojadži je nakon toga dobio otkaz u grčkoj školi, ekskomuniciran je iz crkvene zajednice, ne zna se šta se dešavalo s njim, niti gde je sahranjen.

Nakon prvog izdanja iz 1813. godine, objavljena su još dva izdanja Bojadžijeve gramatike: 1863. godine u Bukureštu, koje je priredio Dimitrije Bolintineanu, i takođe u Bukureštu 1915. godine, u čijem predgovoru je Perikle Papahadži izneo istoriju cincarskog jezika. Danas postoje samo tri primerka prvog izdanja Bojadžijeve gramatike: u Univerzitetskoj biblioteci u Beču, u Bavarskoj nacionalnoj biblioteci u Minhenu, i u biblioteci Rumunske akademije nauka i umetnosti u Bukureštu.

„Da li su Cincari uopšte upotrebljavali Bojadžijev alfabet u dijaspori ili matici, ne zna se, i zato što je njegova gramatika bila zabranjena“, kaže dr Mutavdžić. „Tokom 19. i prošlog stoleća figuriralo je kod Cincara više alfabetskih rešenja koja su se, manje ili više, oslanjala na rumunski alfabet, da bi se tek od osamdesetih godina prošlog stoleća ponovo aktualizovao Bojadžijev alfabet uz neznatne promene.“

Na skupštini Mreže evropske jezičke jednakosti ELEN, održane ovog oktobra u Bukureštu, konstatovano je da je cincarski maternji jezik oko milion i po ljudi, a da ga govori samo oko pola miliona. Pozitivno je, međutim, što se objavljuju književna dela na cincarskom – preko 50 živih pisaca Evrope objavljuje poeziju i prozu na cincarskom. Međunarodni Pen centar je 2010. godine na svom kongresu u Bogoti usvojio Rezoluciju o priznavanju jezičkih i kulturnih prava Cincara s pravom da formiraju sopstveni ogranak Pen kluba.

Muzika

Muzika Cincara je retko istraživana. Tek je poslednjih godina Dragomir Milenković projektom Cincari otkrio da je njihova muzika, iako oni žive asimilovani sa drugim narodima, osobena, prepoznatljiva, i da je daleko prisutnija u javnom prostoru. Dragomir Milenković je kompozitor i istraživač balkanske muzike, javnosti poznat kao vođa grupe Hazari.

Autentičnu cincarsku muziku je moguće čuti, objašnjava Dragomir Milenković, na planini Pind u Grčkoj: „Bezbedna na visini od civilizacije ravnice, ostala je izolovana i autohtona. To je prostor dokle turski uticaj nije stigao, pa samim tim ni arapska i iranska muzika koja je na Balkan došla inkorporirana u tursku muziku. Ta muzika kakva se sačuvala na Pindu, prisutna je i u muzici istočne Srbije, među Vlasima. U njoj se prepoznaje ista emocija, što znači da su Pindu i istočna Srbija nekada bili jedinstven kulturni prostor. Naći ćete je i u Albaniji, nemali deo albanske muzike je cincarska muzika. O svojoj pretpostavci da iste elemente muzike ima na Pindu i među Vlasima, konsultovao sam se sa profesorom dr Dimitrijem Golemovićem, našim poznatim muzikologom, i on je potvrdio moje mišljenje.“

Koje su prepoznatljive osobenosti cincarske muzike? Milenković kaže da cincarsku muziku odlikuju „prilično ekstatične deonice, deonice koje podstiču trans i koje sa melodijom izuzetno molskog zvuka pojačavaju emocije“. Teme pesama nisu ni po čemu različite od tema o kojima pevaju drugi balkanski narodi.

Muzici Cincara se desilo suprotno od onoga što se desilo njihovom jeziku, kaže Milenković. „Cincari su prihvatili lokalni jezik, ali su zato Srbi prihvatili njihovu muziku! Izuzetak su Šumadija, zapadna Srbija, kruševački i jagodinski kraj. Opšte je poznato da se u Nišu i Vranju ne svira šumadijska muzika, već kombinacija cincarske, semitske, prizrenske, odnosno srpsko-kosovske.“

Uticaj cincarske na srpsku tradiciju vidi se i u igri, kaže Milenković: „U južnoj Srbiji dominira tračansko-cincarski način igre, a vrlo malo moravsko-šumadijski, prepoznatljiv kao srpski. U prizrenskom folkloru, gde su takođe živeli Cincari, igra se korak sa asimetričnim ritmovima isti kao što se igra od Sofije do Efesa. To su devet osminski i sedam osminski taktovi. U Pindu ima i trodelnog ritma, kao i četvoro-četvrtinskih. U Nišu, Solunu i Atini igra se potpuno na isti način, uz istu muziku. Grci to zovu Traki, odnosno folklor Trakije.“

Instrumenti na kojima se izvodi cincarska muzika su karakteristični i za ostale balkanske narode. Obavezni je klarinet, zatim diple, frula, violina, gajde i udaraljke – goč, tapan i darbuka.

U Srbiji ne postoji nijedna cincarska muzička grupa, niti pevač koji na repertoaru ima cincarsku muziku, a jedini album sa takvom muzikom je nastao iz projekta Cincari. Na njemu je 11 numera, to su aranžmani cincarskih pesama ili pesme komponovane po ugledu na cincarske. Autor je Dragomir Milenković. Čuvena pevačica tradicionalne muzike u Grčkoj, Domna Samiu, ima u svom programu i muziku Cincara. U Makedoniji (u kojoj je od svih balkanskih zemalja položaj Cincara najbolji jer su priznati kao manjina, državna televizija emituje emisije na cincarskom, štampaju se cincarski časopisi, a u osnovnim školama je uvedena fakultativna nastava cincarskog), ima daleko više takvih izvođača, navodi Milenković, a najpoznatiji je Toše Proeski, poreklom Cincarin. „Moram spomenuti da u turbo-folk muzici ima dosta motiva cincarske muzike, pa često i čitavih kompozicija koje su jednostavno uzurpirane kao autorske. Ne zaboravimo da je turbo-folk industrija, pa je zato i razumljivo zašto je tim proizvođačima odgovaralo da preuzmu elemente cincarskog melosa, elemente koji izazivaju i pojačavaju emocije.“

Lunjina

U Srbiji deluje Srpsko-cincarsko društvo Lunjina, formirano 1991. sa idejom da se sačuva od zaborava cincarsko ime i uticaj ovog naroda na kulturni i ekonomski razvoj balkanskog regiona. Marin Bodrožić, sekretar Lunjine, kaže da je društvo osnovano i s namerom da utiče na stvaranje svesti o doprinosu i značaju cincarskog naroda unutar srpskog društva. Raznim programima i aktivnostima, učešćem na skupovima u zemlji i Evropi, pokušavaju da očuvaju svoj jezik, predanja, pesme, igre i običaje. U svemu tome prednjače organizovano učenje cincarskog jezika i koncerti cincarske muzike. Društvo je objavilo mnoge publikacije na srpskom čija je tema život Cincara, ali i Srpsko–cincarski rečnik i Cincarsko–srpski rečnik dr Pribislava B. Marinkovića, kao i zbirku poezije Invictus Vanghiu Dzege na cincarskom i srpskom jeziku čije je štampanje sufinansiralo Ministarstva kulture.

I, ako nekog zanima, na sajtu Lunjine se nalazi uputstvo za korišćenje cincarske tastature. Prvi put u istoriji! Izvolite, poslužite se, besplatno je!

„Vreme“ broj 1300, 03. decembar 2015.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com